U Srbiji ne postoji Sandžak (1)

0
1066

Raška je Srbija – STARA SRBIJA

Nephodnost četničke akcije kako bi se zaustavio zulum nad srpskim narodom u Južnoj Srbiji krajem XIX i početkom XX veka ništa se manje nije osećao ni u Staroj Srbiji. U svim srpskim oblastima koje su bile pod okupacijom činilo se sve kako bi svaki trag o svetosavcima nestao. Želja neprijatelja je bila da nam srpskim vekovnim ognjištima nastane i naprave neke izmišljene narode i nacije. Kako bi posle zapad sa njima zajedno mogao lakše da piše neku novu lažnu istoriju. Naravno onakvu kakvu bi oni voleli da jeste.

Samo istorija nije ono što svaka zlonamerna šuša želi i piše već ono što se zaista dogodilo. I pored svog truda i laži zlonamernih Božjom voljom uvek se nalazilo i nađe dovoljno dokaza o istini. Tako da na kraju ona prava istorija uvek prokrči put do onih koji žele i da je znaju. Ta prava strana srpske prošlosti koju bi oni tako želeli da nikad nije ugledala svetlost dana je ono što svetosavce čini neizmerno ponosnim. Upravo vođeni tim primerima pravi Srbi će nastaviti da žive po kodeksima vere, časti, čojstva. Uvek noseći u sebi saznanje da mogu postojati neistine i lažni papiri, mogu oni naivne na ovom svetu i zavarati ali pred Gospoda niko neće moći sa lažima.

Upravo to i jeste ono što u ovom životu ta ljudska beda ne može nikako da nam oprosti. Ta nemoć prema istini u njima stvara mržnju i želju da nas iskorene. Nemajući dušu vremenom su izgubili i razum. Onda kada su ostali bez i to malo razuma ubedili su sebe da ako ne bi bilo vere, pravde, istine i dobra na ovom svetu to ostavlja mogućnost da njihovo zlo postane jedina istina i pravda. Odatle sigurno i potiče konstantna potreba tih monstruma da unište svoju suprotnost, svetosavce. Tako su i u Staroj Srbiji krajem XIX i početkom XX veka to uporno pokušavali… Ponekad zbog nekih dešavanja i naših postupaka moramo da se zapitamo da li su možda uspeli?

Stara Srbija kojoj je oduvek pripadala i Raška postala je tako poprište kako srpskih stradanja tako i pokušaja promene istorije. Upravo na prostoru ove drevne srpske države i njene prestonice Rasa pokušava se još jedno prekrajanje istorije po meri zapada. Poznato je da je Raška bila jedna od srpskih župa u srednjem veku i da je za vreme velikog župana Stefana Nemanje doživela i svoj procvat. Upravo Stefan Nemanja tada najmoćniji među srpskim vladarima ojačao je i postavio državu čija je prestonica bila Stari Ras (u neposrednoj blizini današnjeg Novog Pazara). (1)

Da Vas podsetimo:  Pismo predsednika organizacije

Važno je napomenuti da danas mnogi zlonamerno delove tih oblasti nazivaju i Sandžakom. Inače rečju turskog porekla (Sancak) čije je izvorno značenje zastava ili barjak. Naziv korišćen za vreme otomanske vladavine kao odrednica za njihove administrativne jedinice, manje oblasti koje su sultani davali svojim mutasarifima na upravu.

Tako je oblast u okolini Novog Pazara baš onde u čijoj se neposrednoj blizini nekad nalazila i srednjovekovna srpska prestonica Ras u jednom periodu otomanske okupacije nazvana Novopazarski sandžak. Naravno da ovaj okupacioni naziv kod autohtonog pravoslavnog stanovništva nije bio nikad prihvaćen i pored svih nametanja. Za prave Srbe je ovaj deo Otadžbine ostao ono što je oduvek kroz vekove i bio, o čemu neumoljivo i nedvosmisleno svedoće i hrišćanske bazilike iz VI veka – Stara Srbija.

Nažalost teška vremena kroz koja su Srbi prolazili su učinila da nam se naziv Sandžak poturi. Uspešnost ovaj projekat doživljava onda kada smo se nedovoljno držali svetosavlja. Onda kada su mnogi zaluđeni nekakvom komunističkom idejom posle Drugog svetskog rata bez mnogo razmišljanja prihvatili zlonamerno osmišljene i poturene antisrpske ideje. (2)

Tako smo dozvolili da deo Stare Srbije i kolevke srpske državnosti Raške nazivamo nekakvim osmanskim nazivom nastalim za vreme otomanske okupacije. Imenom koji se čak ni u vreme otomana nije odnosio samo na tu oblast već je označavao jedan od stotine takvih sandžaka (administrativnih oblasti) unutar Osmanskog carstva. Kada se nešto tako dozvoli ne treba posle da nas čudi da se u sred Stare Srbije kliče predsedniku Turske a srpski predsednik ponižava. Sramno je i tužno čuti izjavu poput one koju je dao jedan od pripadnika specijalnih jedinica Redžepa Tajipa Erdogana 12.oktobra 2017. godine. Dok su se pod punom ratnom opremom šetkali Srbijom shvatili su kaže da u Novom Pazaru Erdogana ustvari čuva narod. Zatim je dodao:

„Mi smo prosto iznenađeni. Na svakom koraku nam nude kafu, čaj, jemek, kebap. Ovo je zaista posebna sredina. Toliko ljubavi u ljudima prema našem predsedniku, a da to nije u Turskoj. Vi ste bogatstvo i zaista nam pored vas nije teško da brinemo o bezbednosti. Ovde smo prvi put, nadam se ne i poslednji. Preneću svoje utiske svima u mojoj i vašoj domovini…“ (3)

Srpski narod se nada da su naoružani turski vojnici bez obzira na razlog ipak poslednji put bili u Srbiji. To što je narod u Srbiji gostoprimljiv, što oni dobronamerni nikad nisu morali da se brinu o svojoj bezbednosti je deo naše tradicije i naravno na to smo ponosni. Ali zna se šta je gostoprimljivost a šta nepoštovanje Otadžbine. Nositi tuđe barjake a svoje gaziti, klicati predsedniku i himni države koja je činila tolike zulume srpskom narodu a državne simbole zemlje u kojoj živiš i koja ti je sve dala omalovažavati je čin neprijateljstva.

Da Vas podsetimo:  Nova istraživanja donela nova saznanja o srednjovekovnom životu na Rudniku

Nije slučajno turski specijalac rekao „Preneću svoje utiske svima u mojoj i vašoj domovini…“. Treba dodati samo da nemamo ništa protiv toga ako neko smatra da je njegova domovina Turska, samo mora da bude svestan i da je onda on u Srbiji stranac a ne njen domaćin. Oni kojima se ropstvo pod otomanima čini daleko i da se ne treba toliko obazirati na prošlost, jer kako kažu budućnost donosi promene moramo dati još samo jedno malo podsećenje iz perioda čiji smo i mi bili savremenici.

Turska je članica NATO-a i njeni vojnici i piloti su nemilice krajem prošlog veka bombardovali Srbiju i ubijali Srbe. Nisu se zbog toga ni trenutka kajali baš kao ni onda dok su unutar Osmanskog carstva činili zulume, otimali, silovali, ubijali, odvodili srpsku nejač i pretvarali ih u janjičare… Zlo se nikad ne menja, jedino što može da se promeni su metode delovanja. Nisu se tako ni Turci promenili a naivno bi bilo da smo to i očekivali.

Muslimani koji danas žive u našoj Otadžbini, na prostoru Raške ne znaju ustvari ni ko su ni šta su pa im je valjda najlakše da misle da su Turci. Neosporavamo im izbor ali moraju prema zemlji koja im je sve dala, prema majci Srbiji da se odnose sa poštovanjem. Kako su ti „stranci“ došli na i do srpske zemlje, kako su takvi naprasno postali njeni „domaćini“ može se videti iz mnogo dokumenata od XIV do XIX veka pa i onih pisanih kasnije za vreme Prvog i Drugog svetskog rata. Tako je Đorđe Radulović srpski carinik na Javoru 1892. godine, pisao Ministru inostranih dela Srbije:

„Gospodine Ministre,

Juće sam izvešten iz Nove Varoši da je Turska vlada, izdala naređenje vlastima u Novo – Pazarskome Sandžaku ove sadržine:

„Sva firarska Begunačna nepokretna imanja, imadu se, od njegovih srodnika ako ih imaju, oduzeti, i Muadžerima – doseljenicima iz Bosne i Hercegovine, predati, u njihovu vlastitu sopstvenost.“

Na osnovu ovog naređenja, Turski Kajmakam sreza Novo – varoškog, pod 9. ovoga meseca, objavio je ovo naređenje u Novoj varoši i Muadžeri Turci, koji su se doselili, naročito iz Nikšića, učinili su pravi grabež od sviju nekretnih imanja koja su ostala od raznih Srba, koji su, od vremena naših sa Turskom ratova pa do sada prebegli u Srbiju. Ovi Turski Muadžeri, ni sa ovim nisu zadovoljni no idu još dalje, te traže i kod turskih sudova će dobiti, deo imanja i onih ženskih koje su se u toku toga vremena u Srbiju udale; jer vele: ono što bi tim ženskima po Turskim zakonima pripalo da su ostale u Turskoj, to sada njima – Muadžerima pripada.

Da Vas podsetimo:  Na godišnjicu jedne mature

Ova naredba Turske Vlade, prostire se kako na Srbe po varošima tako i po selima. Veći deo ovakih imanja, po selima, Muadžeri su već osvojili i sa njima, punopravno, kao sa svojom sopstvenošću raspolažu.

AS, MID – PO, 1892, br, I/16

ponizan
Carinar Javorski
Đorđe Radulović“(4)

Danas je jasno vidljivo da to što su neki promenili veru ili bili prisiljeni da to urade bio je samo početak onog bolnijeg procesa, gubljenja duše. Kada su i dušu izgubili ostali su i bez svog identiteta. Zaboravili su ko su pa su postali lak plen, i sada prihvataju da budu šta god im zlonamerni serviraju i podmeću da jesu. Nije na nama da nekom silom vraćamo ili menjamo veru i ubeđenja, koliko god ona pogrešna bila. Ali na nama jeste da zaštitimo svoju veru, Otadžbinu, istinu. Na nama je da zaustavimo laži ne zbog onih kojima više nema spasa već zbog onih koji zaista jesu pravi potomci Srba iz Starog Rasa.

Zar da dozvolimo tako veliku glupost da znamo istinu, da je vidimo i prepoznajemo a da prihvatimo laži koje nam nameću? Moramo verovati u sebe i snagu koju posedujemo i koju sigurno nismo izgubili. Oduvek smo se borili za slobodu, istinu i pravdu i u toj borbi uvek na kraju i pobeđivali. Za to nam je oduvek bila potrebna samo nepokolebljivost i vera u srcu.

„A naša vera u pravdu i slobodu, naša vera u jednoga Boga, u jednoga Svetog Savu, jednu jedinstvenu Srpsko-pravoslavnu crkvu i u jedan ponosan i nepobediv srpski narod – ostaće večna i nepromenljiva!“

Vojvoda Momčilo Đujić

Baš tako, dok žive Srbi živeće i svetosavlje, dok je svetosavlja nalazićemo i put do pobeda. Dok je srpskih pobeda biće i slobode, jedino gde više ne možemo ništa je ono što je bilo juče. Da bi imali i sutra vreme je da već danas uradimo sve što možemo. Nikad nemojmo zaboraviti da smo upravo mi oni koji su potomci najsvetlijih primera boraca za veru, istinu i pravdu. Onih koji su svojom verom i čašću nama ostavili Otadžbinu i slobodu. Na nama je samo da u sebi ponovo probudimo usnulog Srbina i nikom više ne dozvolimo da se sa njime poigrava.


  1. sr.wikipedia.org/wiki/Raška
  2. sr.wikipedia.org/sr-el/Sandžak_(oblast)
  3. www.espreso.rs/…/specijalna-jedinica-iz-turske-iznenadjena-novi-p…
  4. Knjiga Milića F. Petrovića – „Dokumenta o Raškoj oblasti 1890-1899“ (Beograd , 1997)

Nenad BLAGOJEVIĆ

fsksrb.ru

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime