Primetio sam, na prvi pogled, neobičnu stvar: što se više obistinjuju moje političke prognoze, to više sebi neprijatelja stvaram. U suštini, nema tu neke neobičnosti, već je u pitanju „srpski sindrom“, zavist i mržnja prema onome ko nešto ili zna bolje, ili nas razočarava u veri u nešto, a ta vera nam zamenjuje pamet.
Ispostavilo se, međutim, da to nije tako. Moji drugari, koji su bili oduševljeni Trampom, naglo su zahladneli prema meni. Ćutali su neko vreme a, od jutros, vidim da raketiranje aerodroma u Siriji sada tumače kao slabost Trampa. U toj čudnoj srpskoj optici, slab je onaj ko raketira, a jak onaj ko je raketiran, ili je raketiranje hrabro oćutao, kao Rusija.
Kada je Putin, onomad, ležerno prešao preko proterivanja 35 ruskih diplomata iz Vašingtona, rekao sam da to nije mudrost, nego slabost i da će se to Rusiji obiti o glavu. Tako je i bilo. Od ta doba, Ameri samo privlače trupe na granicu Rusije i, kad god mogu i gde god mogu, ponižavaju ovu nekada moćnu zemlju. Naravno, sada bi neki pametnjaković rekao da te trupe, koje se dovlače, nisu dovoljne da ugroze Rusiju. One i nisu tu da ugroze Rusiju, već su simbol nadmoći, stalna provokacija na koju nema odgovora i poruka Poljacima i Ukrajincima da Rusija nije tako velika i moćna koliko izgleda.
Svakim novim ruskim popuštanjem, ja sam gubio prijatelje kremljofile. Umesto da budu ljuti na sebe što su promašili i što ne znaju ništa, bili su ljuti na mene. Vera je iznad činjenica i uvek će biti. Ipak, vera nije nešto na čemu se može temeljiti politička analiza. Mi nekako znamo, a ja nemam pojma odakle nam to znanje dolazi, da „Rus, na kraju, uvek pobedi“. To da su Rusi bili dva veka pod Zlatnom hordom, da su ih lupetali Šveđani i Turci, a u vreme velikog ruskog cara, Nikolaja Romanova, u čije je vreme, ako je verovati srpskim patriotama, Rusija bila, u industrijskoj proizvodnji, daleko iznad potonjeg Sovjetskog saveza, batine su pale i od Japana, kod Port Artura.
Oba puta kad je Rusija pobedila, onako, na kraju, pobedila je u širokim koalicijama, a ne sama: protiv Napoleona je bila čitava Evropa i Rusija nije sama dobila ni jednu bitku protiv njega. Vermaht je slomljen u Rusiji, u to sumnje nema, ali uz ogromnu materijalnu pomoć Amerike.
Posle toga se desila i ona nesrećna epizoda u Avganistanu, kao i prvi čečenski rat. Uostalom, Kavkaz je nešto sa čim Rusija ne može da se izbori dvesta godina. Još je Tolstoj pisao o stalnom ratu sa kavkaskim narodima. Ako se ne računa epizoda u Osetiji, poslednji rat koji je Rusija dobila samostalno, seže duboko u 19. vek, u doba osvajanja Krima.
Nema pravog „srBskog“ patriote koji ne pusti u gaće od milja kad se pomene car Nikolaj, srpska majka, koji nas je, je li, spasao 1915.-1916. tako što je zapretio da će Rusija izaći iz rata, ako saveznici ne prevezu brodovima srpske trupe sa albanske obale. O tome da nas je taj isti Nikolaj kinjio u ucenjivao dve godine da Makedoniju prepustimo Bugarima, pravi srBski patriota ili en zna ništa, ili neće da zna. Ucene su imale i praktičnu stranu: obustavljane su nam isporuke municije i sanitetskog materijala. Isto tako, Nikolaj nas je odlučno sprečio da napadnemo Bugarsku pre mobilizacije 1915., što je dovelo do onog gadnog udarca s leđa, koji srpska vojska nije mogla da izdrži, te je morala da beži preko Albanije. Tek tu, kad je Srba bilo 250 000 manje, veliki car se smilovao na Srbe.
Ovo su, dakle, suve činjenice, ali one vređaju svakog patriotu, jer on ne živi od činjenica, nego od snova.
Kad kažem da nema spontanih demonstracija, da su one pronalazak političkih neznalica, opet mi se prijatelji naljute. Ništa nisu naučili devedesetih, pa ni 5. oktobra. Misle da su, eto, ovo prve spontane demonstracije u Srbiji. Naručene su preko društvenih mreža. Dogovorila se deca. Hajdučka krv, voli bunt i džumbus. Ljute mi se drugovi kad kažem da pet para ne dajem šta klinci misle i da su jadna društva u kojima deca odlučuju. Savetovao sam ih da, kad su im deca tako pametna, daju toj deci porodični budžet, neka uče rodielje kako se gazduje domaćinstvom. Ne. Svi hoće da im deca uređuju društvo, ali da svojim domaćinstvom gazduju sami. Društvo je svačije, domaćinstvo je naše.
Kada se ceo ovaj cirkus završi ili pobedom rulje i dovođenjem nekog novog DOS-a na vlast ili, što je verovatnije, gašenjem protesta Vučićevom nagodbom sa strancima, prijatelji će još više zahladneti prema meni.
Odbijanje da se vide činjenice, onakve kakve jesu, hladne i neme, sprečava srpsko društvo da napreduje, jer stalno ponavlja iste greške. Robovanje streotipima fiksira pogled na svet i sve u svetu i dovodi do toga da uverenja, emocije i stavovi budu gospodari razuma. Odgajili smo apriorni pogled na stvarnost, odnosno stvarnost mora ili da se uklopi u naše želje, ili dođavola s njom. Pri tom, prosečan Srbin nije u stanju da se odupre medijima ni koliko dete, samo je pitanje da li će ga vinklovati RTS i PINK, ili patriotski portali na netu. Jednog dana, ako bude pameti, glavna ulica u prestonici će se zvati „Ulica žrtava medijskog terora“. Iz dana u dan slušamo bezbroj puta ponovljene fraze koje ne znače ništa: „On“ ipak nešto radi, bolje „On“, nego „žuti“ ili „On“ je rusofil i samo čeka priliku da to pokaže, a sa patriotske strane im se odbija: Deca su naše najveće bogatstvo, zašto se ne govori o Jasenovcu, dokle će mnogostradalni srBski narod da trpi ove izrode…Sve glupost do gluposti, što i ne čudi toliko, koliko čudi to što su ponavljačima fraza puna srca dok ih izgovaraju, kao da su upravo otkrili tajnu hijeroglifa, a ne banalne, sto puta prežvakane fraze.
blank-white-british-street-sign-on-brick-wall-ewwfxt
Zagovornik sam funkcionalističkog, odnosno naturalističkog pogleda na politiku i to najviše zbog toga što sam primetio, čak i kroz svoje pokušaje i pogreške, da takav pogled pruža najviše mogućnosti da se pronikne u budućnost, što bi trebalo da bude prvi cilj političke analize. Takav pogled podrazumeva potpuni, ako tako mogu da kažem, izlazak iz sebe, odnosno zaboravljanje svojih emocija, raspoloženja i uverenja, što je za ogromnu većinu Srba nemoguća misija. Isto tako, ideologije i dogma ne igraju nikakvu ulogu u razmatranju politike, jer se život nikad nije prilagođavao dogmama, nego obrnuto. Život, onakav kakav jeste, a ne kakav treba da bude, predmet je političke analize. Politički hohštapleraj, to jest ono tako srpsko jajarenje, koje prividno analizira nešto, a ispod privida gleda da nešto dograbi, ne računam u političku analizu, ovde govorim samo o zabludama i nemogućnosti da se izađe iz sebe.
Primer te vrste slepila je odnos prema omiljenom političaru, bez obzira da li je on partijski lider, ili lider neke države: da li je nešto dobro ili loše, uspešno ili neuspešne, ne meri se prema nekom unapred određenom kriterijumu, već prema onome što je „veliki šef“ rekao ili uradio. Da je neko pitao kremljofile, pre američkog bombardovanja aerodroma u Siriji, šta Rusija treba da uradi u slučaju da Amerika krene u direktno maltretiranje Asasovih trupa, oni bi rekli da treba da odgovori istom merom. Kad, međutim, Moskva ne uradi ništa, onda to počinje da biva glorifikovano kao najveća državnička mudrost. Isti je slučaj i u domaćoj politici: da je neko, pre dve godine, pitao pristalice Dveri da li su za to da se njihov lider osloni na pomoć Čede Jovanovića, ili Borisa Tadića, da bi prešli cenzus, većina bi to odbila sa indignacijom. Post festum, kad se to već desi, svi to tumače mudrošću. Ljudska je priroda, definitivno, sledbenička i samo mali broj jedinki, unutar vrste, ima sposobnost da razmišlja izvan sledbeničkog mentaliteta.
Ozbiljan čovek mora, dakle, unapred da zna šta je ispravno, a šta ne, šta je dobar običaj, šta nije, a ne da čeka da mu lider to tumači. Ukoliko se ne ‘poštuju činjenice, a sledbenik i poslušnik ne idu za njima, nego za liderom, onda se formira vrlo čudan pogled na zbivanja, u kome se, Amerika koja se ugurala na ruske granice i bombarduje koga i kako hoće, zapravo povlači, a Rusija, koja izdaje saopšenja tim povodom, zapravo napreduje. To što takvo tumačenje nema veze sa realnošću, pravog sledbenika nikad nije uznemirilo. On živi od vere i poslušnosti, a ne od činjenica.
Rusija je procvetala pod sankcijama – opšti je poklik svakog pravog rusomana, iako imaju gorko iskustvo sa sankcijama i Srbijom 90-tih. Znaju kako smo se dobro provodili sa platom od 5 maraka. Jedan mi kaže: zahvaljujući sankcijama, Rusija sada proizvodi pšenice više nego što joj treba. Osim pitanja: zašto to nije radila i pre sankcija, mora se primetiti da je porast poljoprivredne proizvodnje uglavnom znak da se neka zemlja deindustrijalizuje. Tona pšenice i tona automobila ima različitu cenu, ali sledbenik nikad ne razmišlja o tome.
Što je najinteresantnije: većina onih koji u Putinu vide boga, pa piju sve njegove priče, iste takve priče ne piju kad ih priča Aleksandar Vučić, što znači da ih, u prvom slučaju rukovodi vera, a u drugima činjenice.
Meni, i to da kažem, ničija vera ne smeta: svako može da mi prijavi da veruje u Putina, Rusiju, Vučića, Čedu Jovanovića, ili Zeku Naduvenka i ja mu ništa neću zameriti. Zameriću mu samo ako svoju veru nameće kao političko mišljenje, jer time maltretira druge kao Jehovin svedok, koji ide od vrata do vrata i namorava sve druge da prihvate njegovu zabludu kao istinu. Zabluda se dodatno povećava kada se konkretan akt, primerice proterivanje 35 ruskih diplomata iz Vašingtona, ili bombardovanje Amerikanaca, izjednačava sa prilično mlakim saopštenjima Moskve, pa se onda u takvim saopštenjima pronalazi velika mudrost, koju mogu da pronađu samo Srbi i to baš oni koji se ne razumeju u politiku, ali prema njoj imaju vernički i sledbenički odnos.
Pošto je nama, Srbima, sve pobrkano, nikako ne razumemo da se na silu odgovara silom, na saopštenje saopštenjem, a na princip principom, mi verujemo da silnici ovog sveta strepe od konferencija za medije protivničke strane. Isto tako, još uvek verujemo u spontane demonstracije, fer izbore i u to da za stručnjake i poštene ljude još ima mesta u politici, odnosno da će ih ološ propustiti u svoj krug moći.
Dakle, manje smo postradali od drugih, koliko od svoje pameti. Neznalice, vernike u lidere i demokratiju, opsenare i hohštaplere, kao i rulju, treba držati daleko od odlučivanja i učešća u politici. Ako to ne uradimo, ako svaki Srbin može da se pita, onda nam je propast viđena. Tamo gde budala i pametan razmišljaju i odlučuju zajedno, rezultat nije prosek njihovih znanja i sposobnosti, već je daleko bliži sposobnostima i umeću budale.
Milan Milenković
www.milanmilenkovic.com
Zanimljiv članak. Ali, pre svega kao eklatantan primer upotrebe fondova EU za „suzbijanje Ruske propagande“. To što je u njemu pobrkano sve što se može pobrkati…nema veze..to bi trebalo da je uputstvo za „pravilno“ informisanje Evropskih naroda. Onaj ko se brani (i to veoma uspešno) se proglašava slabićem. A onaj ko glumi svetskog siledžiju….junakom, valjda! Na kraju bi, još, da se predstavi i antiglobalistom (najlepša maska je kada se maskiraš u svog neprijatelja). Pokušao sam da se setim ko bi mogao ovakve gluposti pisati…jedino sam se setio onog jadnog, Krstića (mada, ne mora da je on). Svet se, definitivno, menja, kada su pustili sve pudlice da laju….
Начин на који је чланак написан говори ми да је разлог што се људи дистанцирају од аутора нешто друго, а не што је он „увек у праву“. Успут, што се тиче „огромне материјалне помоћи“ САД-а СССР-у током другог светског рата, Стаљин је говорио: „Хвала за помоћ коју сте нам продали, али кад ћете најзад отворити тај други фронт?“. Колико је „огромна“ та помоћ била говори што је Британија добила три пута више (31 милијарду долара), без да је имала рат на својој теритотији (то су све америчке бројке, дакле користите са зрнцем – или шаком – соли). Сврха „помоћи“ је, наравно, била да се Немци и Руси узајамно што више ослабе, да би англосаксонци потом „ослободили“ Европу. У старом добром англосаксонском духу, уредно су забележили и последњи долар, цокулу, и конзерву „помоћи“, али не могу јасно да се присете колико бродова руског злата, платине, индустријских дијаманата итд су примили. Зна се да их је било јер су Немци неколико потопили. Али шта да причам о тој америчкој „помоћи“ кад аутор све зна…
e milane baš dobar tekst.imamo mi mnogo pam,etnih ljudi ali oni nisu na sceni,jer trebaju samo poslušni,nikako pametni.
Da li narisoidni poremećaj ličnosti spada u F dijagnozu?
Ne razumem, ako osuđuje uticaj „rulje, neznalica, vernika u lidere i demokratiju, opsenare i hohštaplere“ kako može da podržava Vučićeve „demokratske postupke“, diletantizam, veru u Titove ideje, hohštaplersku krađu Srbije?
Meni ovo lamentiranje na tužnu sudbu pametnog među gomilom budala, liči na perfidnu osudu izražavanja volje građana protiv Vučićevih političkih marifetluka.
Znamo mi da protesti nisu spontani, pretpostavljamo i ko ima udela u pokretačkoj misiji, ali je motiv protesta toliko jak da prenebregava svaku sumnju u ispravnost.
A, što se tiče Putina, verujem da da gleda samo interese Rusije. A to što ne reaguju na opkoljavanje NATO snagama, ja nekako ne tumačim slabošću. Zar bi uvaženi MM izvoleo rat širih i ozbiljnijih razmera? Nešto mislim da kad Rusi počnu da se junače, po merilima MM, najebaćemo svi. Ali ja sam neznalica i opsenar koji veruje u neke tekovine demokratije i mrzi folirante.
Не бисмо сви најебали – англосаксонци би профитирали. И то је изгледа главни разлог што аутору смета уздржавање Русије.
Nešto mislim, ako bi, u slučaju dokazivanja moći Rusije i odgovora nagomilavanju i opkoljavanju NATO snaga, uvaženi MM dobio zaglušujući miomirs neke „pozdravne“ bombe i on bi delio sudbinu ostatka sveta i ono malo preostalih Srbalja. Pa sve da, umesto Stefanovića, padne u Vučićev zaštitnički zagrljaj, sumnjam da bi profitirao …
Osim ako niste hteli da kažete da je MM najpre profitirao, pa potom pametovao. Ali to bi bilo tako ( da se poslužim autorovim rečnikom) hohštaplerski, tako specifično za rulju koja ne zna šta je ispravno i dobro, tako nisko i izdajnički. Od autora koji je juče polemisao o (svom) srpstvu, koji prezire plajvaz plaćenike, kome je opšti prezir nit koja povezuje sve teme i tekstove, za neverovati je takav sraman postupak. Ja ga nekako smatram režimskim piskaralom na zadatu temu, koji piše zanimljive tekstove, pati od nekog žešćeg kompleksa i neverevotno jakom potrebom da sve oko sebe podcenjuje. Primetno je da je rusofob ( da li je to lični stav ili podstaknut spoljnim uticajem ?), kao što je primetno da se negodovanje građana Srbije zbog Putinove podrške Vučiću ( i moja malenkost) koristi za opštu medijsku hajku koja bi rezultirala ograničavanjem uticaja Rusa u Srbiji, odnosno Vučićevim lakšim sprovođenjem instrukcija zapada. Kako god da okrenem mene najviše boli svaka vrsta spinovanja u korist Vučićevog opstanka.
Има и тог, јер је очигледно да аутор има много лошег да каже о Русији, и ништа о западу. Бисер је да смо за све оно што нам се десило (од стране запада) највише сами криви. Закључак је да или је у питању нека врста интереса, а које врсте, није ни битно, или је део пљуцкања на (углавном словенски) свет као покушај да се побегне од сопствених комплекса. Или обоје – савршена комбинација. Што се тиче нукића, не мислим да би англоамери радили то што раде да мисле да постоји реална могућност употребе нуклеарног оружја. Њихов главни циљ је да провоцирају Русију, дижу тензије, по могућству заваде Русију са суседним земљама итд да би створили атмосферу конфронтације и „руске опасности“, и на основу тога не само одржали него и оснажили контролу коју имају над већим делом Европе. Да би, између осталог, то користили за њихов прави рат против Русије, који је економски. Са њиховим менталитетом хијене, они би заратовали са Русиом једино ако би закључили да је довољно слаба да не би могла да им нанесе озбиљан противудар.