Nisam jedan od onih koji, kada čuju naziv po veličini devete države na svetu, Kazahstana, usklikne „Borat“! Valjda zato što svi, kada čuju da sam iz Čačka uzviknu „Velja Ilić“! Čega se ježim. Pomislim na Nadeždu Petrović, Vladislava Petkovića Disa, Doktora Dragišu Mišovića, Dragana Kićanovića, Purišu Đorđevića, Draga Čumu, Boru Đorđevića, Radomira Mihajlovića Točka, braću Teofilović, i nebrojene druge. Ni Velja „kraduckam“ ni Lepa Brena mi ne padaju na pamet. Ali, oni nisu predmet ove kolumne. Nego Kazahstan. Za koji smo ustanovili da nema veze s Boratom.
Stvarno, šta znate o Kazahstanu, o kom mediji u Srbiji danas opširno obavljuju informacije, jer nam je u dvodnevnoj poseti Nursultan Nazarbajev, koji već četvrt veka vlada ovom zemljom?
Ja – malo. Znam da je deveta zemlja po prostoru, ali da je gotovo pusta (šest stanovnika po kvadratnom kilometru). Znam da je glavni grad Astana (koji je nešto manji od Zagreba) a najveći – Almati (pogrešno nazvana Alma Ata), koji je veličine Beograda. I da: Znam da u Kazahstanu imaju kosmodrom Bajkonur. Da li su onda na Andrićevom vencu danas Toma Bajčetinski i Nursultan Nazarbajev potpisali ugovor o lansiranju rakete Bajčetina 1 sa Bajkonura sledeće godine? Ko zna.
U svakom slučaju – Beograd je – zahvaljujući tome što je Toma Bajčetinski video Kazahstan kao velikog prijatelja (a veliki su po površini, nije da nisu), dobio spomenik Žambilu Žabajevu.
Šta, ne znate ko je u pitanju?
Ako je verovati srpskim medijima, Žabajev je „najveći i najpoznatiji pesnik svih vremena u Kazahstanu“.
Ali – to je – naravno – pogrešno. Žambil Žabajev je zapravo – po svemu sudeći – prepisivač iz staljinističke ere Sovjetskog Saveza. Dakle – ništa čudno. Ako je mogao Toma da prepisuje (o nekim ministrima u vladi, gradonačelnicima i bivšim funkcionerima DS sa izmišljenim doktoratima da ne govorimo), zašto ne bi u sred Srbije mogao da se podigne spomenik najvećem prepisivaču?
Sve do 1936. Žabajev (koji je po kazahstanskim izvorima bio zapravo „narodni pevač“ – takoreći Filip Trešnjić (jer samo mi imamo Filipa Višnjića) bio je potpuno nepoznat. Te, 1936. godine već je napunio 89 leta. Ali, onda je Prvi sekretar Komunističke partije Kazahstana Levon Mirzojan, rešio da Kazahstan mora da dobije barda među poetama – kao što je bio Sulejman Stalski iz Dagestana. Preduslovi su bili da bude mator, siromašan i da ima puno potomaka. Na zadatak je prionuo i „pronašao“ ga izvesni Abilda Tažibajev. Tada su, izgleda, već matorom Žabajevu napisali u Almati nekoliko pesama i potpisali ga, odštampali ih u sovjetskoj Pravdi i… Eto ti uspeha! Postade čovek poznat preko noći, što se Kazahstanu kasnije obilo o glavu, jer su njegovi mnogobrojni naslednici tražili bogatstvo za autorska prava…
Žabajevu se pripisuju mnoge pro-revolucionarne i pro-staljinističke poeme i pesme, koje su masovno štampane u Sovjetskom Savezu. Žambil Žabajev je umro 22. juna 1945. Sovjetski Savez je njemu u čast 1971. izdao jednu poštansku markicu. Isto to učinio je Kazahstan pre 21 godine.
Ovo je prvi spomenik Žambilu Žabajevu u svetu.
A što nam je Nursultan Nazarbajev važan?
Uz svo dužno poštovanje Kazahstana i svih naroda tamo – ne znam. Usput, hvala (doživotnom) predsedniku Kazahstana što je odao počast našoj zastavi i što je odlikovao Tomu ordenom prijateljstva. Ne znam šta je Toma dao u kontri. Možda je Bajčetinac rešio da otkrije tajnu kako da četvrt veka bude predsednik, pa je zvao Nazarbajeva da ga savetuje? Možda je Nazarbajev došao do Beograda na nagovor Tonija Blera, bivšeg savetnika Velikog Vođe? Ne treba zanemariti činjenicu da je Bler naplatio Nazarbajevu pet miliona funti za savetovanje.
Možda je Toma Bajčetinski rešio da sazna kako to kazahstanska vladajuća elita raspolaže ogromnim bogatstvom? U dokumentima poznatim pod imenom „Panama Papers“, koji su objavljeni u aprilu ove godine, otkriveno je da je Nurali Alijev, unuk Nazarbajeva prikrio mnogo para na Britanskim Devičanskim Ostrvima koristeći usluge Mosak Fonseke!
Ne znam šta je od ovoga blizu istini.
Samo se sećam kako su pre pet godina naprednjaci na krst razapinjali i Borisa Tadića i Dragana Đilasa zato što su na Tašmajdanu postavili bistu Hejdara Alijeva, prvog predsednika Azerbejdžana, koji je, uzgred budi rečeno, bio diktator. Ali – da se ne lažemo – vlada Azerbejdžana je dala dva miliona evra za rekonstrukciju Tašmajdanskog parka.
Ne znam šta su nam Kazahstanci dali. Ali – mogli smo, valjda, da nađemo i neku primereniju ličnost iz njihove istorije da joj postavimo bistu. Pa makar to bio i neki novi, izmišljeni Borat.
Aleksandar Bećić
Kolumnista
