U Tami Blago – Sveta gora nadomak Beograda

0
775

Oduvek su narodi širom sveta snevali, ispredali priče o sopstvenom poreklu, mestu, okolini. U tim pričama isprepletane su iskonske sile prirode, natprirodno, dobro i zlo, ono što ugrožava i ono što održava… čovek je, i kad svojim neukim umom nije mogao da najbolje razume i prebrodi svoju stvarnost, pričama nalazio utehu, ohrabrenje, ali i način za očuvanje sećanja na događaje, istorijska razdoblja i ličnosti. I kada nemilosrdna stopala vremena pregaze i samelju u prah zidine i svetilišta, priča, sećanje i legenda opstaju i nastavljaju svoj život dok god ima i jednog predstavnika naroda koji će ih prenositi.

Jedan od sigurnih načina očuvanja sećanja na srpsku prošlost i za nju značajna mesta predstavlja prepletanje niti kojima se uvezuju imena značajnih ličnosti i događaja i geografskih naziva (toponima) reka, planina, dolina, sela… Priča o tome kako su neka srpska mesta dobila nazive uzbudljiva je koliko i prošlost naroda koji ta mesta naseljava od starina. I opstaje, održava se vekovima. Nekad je potisnuta.

Tek ponekad rasprostre svu folklornu i mitsku raskoš pred našim zapanjenim očima, ostavljajući nas da se pitamo: ,,Kako je moguće da sve to nismo ranije znali?“
Na našem podneblju mešali su se narodi, religije, kulture – jedni su nadirali, drugi iščezavali u tamnim hodnicima istorije. Svima im je zajedničko to što su se njihovi misaoni i duševni svetovi prenosili pokoljenjima: praistorijska čuda, divlje paganske svetkovine, mislična verovanja Orijenta, grčki bogovi, raskalašni rimski rituali, hrišćanski sveci ali i zatečena božanstva iz prehrišćanskog vremena.

❝ Na plodnu crnicu vekovnih snova palo je ratničko i osećajno slovensko seme, iz kog su se umnožili strašni vodeni bikovi, ognjeni zmajevi , obezličeni nasilnici, volšebnici i prokletnici, vile i čobani, divovi i nečastivi, svirepi carevi i krvoločni Turci, milosnici i nesrećnici, neustrašivi junaci i bespomoćni očajnici, robovi i mučenici, hajduci i osvetnici… Mitovi, legende, ta usmena narodna književnost napajala je, tešila i krepila, napajala nektarom srećnih vremena narod, učvršćujući ga u veri da će se podići iz kala poniženja i neslobode i da će ponovo uspravno i slobodno hodati svojom zemljom.❝ (M. Milojković, U tami blago)

Da Vas podsetimo:  Ostaje nam da negujemo mudrost i strpljenje

~ O nazivima nekih mesta

Kad se vraćao iz boja, noću, ranjeni despot Stefan Lazarević išao je preko Kosmaja. Dok je išao podnožjem planine, pozlilo mu je. Uvidevši da se jedva drži na konju, požurio je sluge da pronađu odmorište. Međutim, iako su se sluge razletele putevima i obroncima, vratile su se snuždene – nigde nije bilo ničega što bi despotu moglo da posluži kao odmorište. Postojale su samo dve tri čatrlje.

,,Dakle ovo je pust neki kraj, nema ni kuće,“ reče snuždeno.

Po tim rečima, selo koje je kasnije nastalo na tom mestu nazvano je Nemanikuće.
Putnici nastaviše put.

Međutim, ranjenog despota poče da trese groznica. To mesto je nazvano Tresinje.

Što su duže putovali, despotu je bilo sve gore. Kad je uvideo da nema snage da se održi u sedlu, da gubi svest i da će pasti, ouzva najbliže sluge da pohitaju ka njemu viknuvši: ,;Korakni!“

To mesto dobilo je ime Koraćica.
Kad su ga, već sasvim iscrpljenog, sluge opružile na nosiljku, to mesto je dobilo naziv Pružatovac.
Putovali su još neko vreme.
Despotovo stanje je bivalo sve gore. Osetio je da mu se bliži kraj i naredi pratnji:
,,Stoj!“
Ovom mestu su dali ime Stojnik.
Uz Stojnik se nalazi mesto Crkvine, u kome je despot preminuo.

U Crkvinama je sagrađena crkva u spomen despota Stefana Lazarevića a na mestu na kome je izdahnuo 19. jula 1427, podignut je obelisk na kome piše:

❝ Ja, despot Stefan, sin svetoga kneza Lazara i po predstavljanju toga milošću Božjom bih gospodin svim Srbima i Podunavlju i Posavlju i delu ugarske zemlje i bosanske a još i Primorju zetskom. I u bogodanoj mi vlasti provodih života mojega vreme koliko blagomu izvoli se Bogu, godina oko 38. I tako dođe meni zapovest opšta od cara svih i Boga, govoreći poslani k meni anđeo: Idi! I tako duša moja od ubogog mi razluči se tela na mestu zvanom Glava, godine tada tekuće 6000 i 900 i 30 i 5 indikata 5 suncu krug 19 i lune 19, meseca jula 19 dan.❝

Da Vas podsetimo:  Riječi

Vekovima docije, u Nemanikućama /Nemenikućama u crkvenoj porti je, u jesen 1690. godine, sa izbeglim narodom prenoćio i održao poslednju liturgiju u Srbiji patrijarh Arsenije Treći Čarnojević.
U crkvi svetog Petra i Pavla u Nemenikućama se i Karađorđe sa knezovima pričestio 1806. pred bitku za oslobađanje Beograda.

Reference:
M. Milojković, U tami Blago

Izvor: kishad.wordpress.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime