Poštar mi je sjajan lik, jedan od onih što znaju za koja pisma jesam kod kuće, a za koja sam umro pre tri godine…
Ovog puta je napravio presedan, morao je, šta će, modro plava koverta, ona divna boja pučine, talasa dok zapljuskuju hridi „Beograda na vodi“ dok (do)Mali sedi uz obalu i uz gitaru i flašu lošeg vina peva zagledan nekud ka najmanjoj garsonjeri na svetu s druge strane „zaliva“ i najvećem čoveku u njoj: „Krivo je moreeee…“
Elem, u koverti za promenu- pismo, jer obično se pojavi Vučić i iz nje, a u pismu jasno, čitko i nedvosmileno: osuđen sam na šest dana zatvora (strogog valjda, drugačije neću, da me se junački preci stide) zbog neplaćene kazne u gradskom prevozu!
Isprva šok, šest dana- premalo da se iskreno zaljubim u nekog đuvegiju tamo, a opet dovoljno da postanem nečija „kučka“, a nevinost sam, iskreno, čuvao da to bude iz ljubavi, ali reforme izgleda nemaju kad da čekaju na ljubav i romantiku..?
Predam se ja poštaru odmah, ne ide da sad njega lažem kako sam umro, al veli da mu nije u opisu posla da hapsi već samo da uručuje poštu!
E, jes ti neka služba, pa danas u Srbiji svako ima prava i da hapsi i da sudi, samo poštari ne?!
Ok, izljubimo se nas dvojica, obeća da će me čekati da izađem s robije, kao poštar, mislim, bez ikakvih insinuacija, i ode!
Javim ocu, kako i basta brđanima, nije mala stvar da šalješ sina u zatvor kad već ne možeš u neko javno preduzeće, poslanike, il diplomatiju, al veze očajne pa se moja starina poplašila da šest dana kuburim sa zatvorom i veli da ne brinem, dolazi odmah s nekim sirupom na bilnoj bazi, rešićemo to iz dva odlaska u wc!
Gde da mu objašnjavam dalje, videće kad dođe da nazdravimo ko ljudi, jer imamo i čemu, rekoh- pravnoj državi u koju sam, priznajem, izgubio poverenje, ali takvi smo mi kriminalci, mislimo da su svi kao i mi i da ćemo doveka moći nekažneno da činimo šta nam volja..?
E, pa nećemo, vala!
Učinio sam jedan od najvećih prestupa i red je da okajem grehe!
Dobro, jeste premijer u ono opoziciono doba kleo „busplus“ i tvrdio da u validatorima sam đavo drema, ali su ih valjda u međuvremenu okadili i prigrabili kao da sidu leče, bre!
Dakle, jesam se švercovao, uhvatila me je kontrola, nisam želeo da se raspravljam jer ljudi samo rade svoj posao, dao ličnu kartu, dobio pola metra kazne ko da su mi radili EKG i mirno nastavio vožnju ubeđen kao i svaki hohšapler da ću izigrati sistem, ali…
Dobro, da sam u datom trenutku imao fantomku n glavi i bejzoblku na ramenu verovatno bih prošao ko krava kroz kukuruz- neprimetno, al gde će čovek u trenutku da se seti svega?
Suština je da sam zasrao i da je red da odležim svoje, pa i kao devojčica nekog nabildovanog braćale kojem ću zbog ljubavi morati da serviram neku zajebaniju priču, jer ko bi me uzeo za devojku kad sazna da ležim zbog švercovanja u busu?!
Možda nisu probirači, ali neće ni oni da se blamiraju da ih neko proziva na šetnji: „Vidi ovog paćenika našao ribu bez karte umesto neku poštenu što leži za ubistvo, pljačku dilovanje…“?
Ono, jeste takvih sve manje, barem krupnijih riba, njima je „nanogica“ ili odbrana sa slobode veća kazna, ali valjda u ovoj državi ide na robiju i neko ko je stvarno zasro, pokrao, oštetio, bagatelisao, slagao, proneverio, nije ničiji kum..?
Kako, bre, ne?! Pa, gde su, šta rade, ima li ko kakve vesti o njima?!
Ne mari, pravda je spora ali dostižna, evo mene primera, a od tada sam promenio ihaj tramvaja ali su me pronašli, i ako su!
Mislim, da sam imao tih 6000 dinara kazne priznajem pre bih uplatio prvu ratu za doktorat ili odveo na ručak nekog direktorčića da se dogovorimo oko kakvog zaposlenja od kuće, da negde rukovodim preko Fejsubak i tvitera, ali nisam imao, svega mi, mada nije nama kriminalcima za verovati, vazda se mi kunemo da nismo krivi i da nam je napakovano!
Ja, evo, bogami neću- pao sam i ponosam sam na državu jer posle razbijanja one baba sera mafije pre nekoliko nedelje red je bio da i mi „nevalidirani Boni i Klajd“ dođemo na red!
Deci ću reći da idem nekud službeno, ne što me je sramota robije, već gde da ih zezaju kako im ćale robija duže od Kosmajca zbog švercovanja u gradskom prevozu!
Samo da još Momčilu mom objasnim da sirup tu ništa ne menja, naprotiv, može samo da odmogne ako već treba da nađem tetoviranog čoveka svog života…
A, kad izađem pravac kod Marića u „Goli život“- Meda Robija (sam sam sebi nadenuo nadima i molim da se ispoštuje da ne bih morao s fantomkom da vas posećuje u zlo doba), pa polako u neku stranku, upravni odbor, malo po lokalu, šlifovanje u RIK-u, pa pravac na velika vrata u parlament, a onda je samo nebo granica.
Frka mi je samo, priznajem, šta ću ako se zaljubim, a on još nekoliko godina robije..?
Realno, o tome sam trebao da razmišljam pre nego što sam se odmetnuo u kriminal, zaboravljajući da živim u državi gde je pravo svetinja a pravda spora, može ko Zoran Babić da izdrži mesecima bez odlaksa u toalet, ali na kraju dođe nad pisoar i izrekne ono čuveno: „U ime naroda, narodnosti i onoga koji radi od pet ujutru do četiri i pedeset i devet ujuru, imajući samo minut da odspava, istušira se, presvuče, i prepovije Vulina…“
Neka sam dolijao, lakše mi je, priznajem, nekako sam skinuo taj teret s pleća, jer kažu da svi koji počine krivično delo vape da budu uhvaćeni, ili da odu u politiku!
Ja ću u ovo drugo kad odužim svoje, i kad mu objasnim da je naša ljubav jača od kazni, pa neka se svi smeju što je od toliko boljih izabrao baš mene, bruku organizovanog kriminala, ali, avaj…
Mihailo Medenica
Moj Nedeljnik
