Defetizam (fr. défaitisme) je nastao od pojma – poraz (fr. défaite) i vezuje se za Francusku iz doba Prvog svetskog rata, kada je kod jednog broja uglednih i uticajnih intelektualaca preovladalo mišljenje da je nemoguće pobediti u tom oružanom sukobu, zbog čega su zahtevali da se zaključi mir po svaku cenu.
Defetizam je sinonim za neverovanje u uspeh ili pobedu, za malodušnost, obeshrabrenost, izgubljenost, zbunjenost, paniku. Ima negativnu konotaciju i često se poistovećuje sa pesimizmom i izdajom. A toga nema bez laži, prevara, prevrtanja, straha, kukavičluka, uskogrudosti.
Ovaj izraz se najčešće koristi u kontekstu rata – vojnik može biti defetista ukoliko odbije da se bori jer veruje da će borba sigurno biti izgubljena. Može se koristiti i u ostalim poljima kao što su ekonomija, kultura, sport.
Defetizam u Srbiji?
U izobilju i ključna odrednica onoga što već petnaest godina živimo, od kojih su poslednje tri za Ginisa. Mi smo poodavno etalon za defetizam. Samo nema onoga ko će zvanično i ubedljivo saopštiti istinu. No, nema ni potrebe, narodne mase to odlično osećaju.
Za ovakve zaključke nisu potrebne doktorske titule niti poseban talenat. Međutim, problem nastaje kada treba raščlaniti uzroke ove pojave, mehanizme pomoću kojih smo savladani, metodologiju delovanja, nosioce tog nečasnog posla, rezultat odnosno posledice i predložiti rešenja za izlazak iz pogibeljnog i začaranog kruga i one koji bi taj poduhvat izveli.
Do tada, izlazićemo na slobodne izbore u okupiranoj zemlji i nadati se pobedi. Što bi se vojnički, figurativno reklo – pobedićemo u borbi goloruki jurišajući na protivnika, kroz njegova minska polja i uprkos baražnoj artiljerijskoj vatri kojom nas obasipa. Baš kao u partizanskim filmovima sedamdesetih prošloga veka.
Više od dve ipo decenije, bez prekida, zapadna odnosno severnoatlantska alijansa sprovodi višedimenzionalnu operaciju (Full Dimension Operations) dugog trajanja, prema načelima imperijalne „Strategije sukoba niskog (srednjeg, visokog) inteziteta“. Osnovni sadržaj navedene strategije, bez obzira da li se izvodi oružanim ili neoružanim oblicima, odnosno kombinovano, su specijalna dejstva, kolokvijalno – specijalni rat.
Specijalno ratovanje čini više ozbiljnih, visokoprofesionalnih aktivnosti od kojih su najvažnije: (1) obaveštajno i subverzivno delovanje, (2) tajne operacije i (3) psihološko-propagando delovanje. Najčešće su navedeni sadržaji isprepletani i obuhvaćeni jedinstvenim planom i aneksima.
Od petog oktobra, kada je izvedena složena subverzivna operacija i to više od godinu dana nakon maestralne odbrane od oružane agresije, kao njen direktni nastavak, prošli smo, praktično sve faze specijalnog ratovanja. Neke nam se ponavljaju permanentno u zavisnosti od naznaka otpora okupaciji.
Ipak, jedna od njih se odvija u neprekinutom trajanju, najvažnija je i uslov svih uslova da okupacija, odnosno nametnuti neokolonijalni status teče prema planu i da daje rezultate. To je psihološko-propagando delovanje koje se sprovodi na više načina, težišno putem štampanih i elektronskih medija.
Vrhunac ili najvažniji cilj psihološko-propagandnog delovanja je – defetizam. To znači protivnika vojno, bezbednosno, politički, ekonomski i na sve druge načine poraziti i baciti na kolena, staviti pod punu kontrolu preko većine ili (u našem slučaju) svih poluga države i društva, i naterati da takvo stanje podržava, neguje, da bude zadovoljan, pa čak i inficiran stokholmskim sindromom – da voli svog okupatora, modernog kolonijalnog tutora i da bude odan.
Priča o samoubilačkom putu u Evropsku uniju je najubedljiviji primer. Drugi u rangu je NATO program „Partnerstvo za mir“. Dakle, poštovati svog dželata, diviti mu se i omogućiti da nametne svoje odluke, reforme, pravila igre i poslušnosti i da opljačka sve što je iole vredno.
To ne bi bilo moguće, niti bi agresor imao garancije za uspeh, da nije pete (šeste i svake druge) kolone. Ko su oni? Agenti od uticaja, tako su kršteni na zapadu. Da li je reč o amaterima, slučajnim prolaznicima, neznalicama, običnim partijskim radnicima? Apsolutno ne. Posredi je profesionalan, ugovorni odnos i tu nema improvizacije. Hoću-neću i tome slično.
Ima ih – agenata od uticaja (ali i ostalih agenata) – više vrsta i kategorija. Namena im je različita, neki su potpuno maskirani, veći deo njih manje ili više ciljano (raz)otkriven, neki imaju zadatak da se ponašaju kao okupacioni namesnici na neskrivenoj kvinslinškoj platformi, a neki da deluju u pozadini „fronta“, dok jedna kategorija ima posebno lukavu ulogu – da deluje u tzv. rodoljubivoj sferi, odnosno da zamajava narodni puk konstantnim hodom po tankoj žici. Ni tamo, ni ‘vamo, nit’ studen nit’ vruć.
Stvarani su više godina pa čak i decenijama. Neki na ideološkoj osnovi, drugi su selektovani u ranoj mladosti i pažljivo vođeni i obučavani, oni treći su formirani na kompromitujućem materijalu, četvrti su, jednostavno, kupljeni. Oni najopasniji su – spavači. I svi su uredno plaćeni, nema brige.
Svaki od njih ima svoju cenu. Neki se mere u hiljadama i destinama a jedan deo, oni posebno bitni, u stotinama hiljada ili milionima dolara ili funti sterlinga, a u modernije doba, podrazumeva se i u evrima. Dobro, veliki deo tih para odlazi, primera radi, za stvaranje političke partije ili udruženja.
Gde su raspoređeni i detašovani?
U vladajućim i opozicionim strankama, nevladinim organizacijama, među intelektualcima, akademicima, profesorima, u bezbednosnim i ostalim službama, u vojsci, policiji, pravosuđu, medijima, među državnim službenicima, u birokratiji, privredi, komorama, u finansijskom sektoru osobito, u agencijama i brojnim drugim „nezavisnim“ institucijama.
Da li sam nekoga zaboravio? Jesam, ima ih u vrhu i po dubini Srpske pravoslavne crkve. Tačka, nema dalje – što bi rek’o pošteni srpski domaćin.
Šta je njihov osnovni zadatak kako bi defetizam zaživeo u punom kapacitetu?
Uništiti u korenu, u začetku, svaku pomisao i ideju i neutralisati pozitivnu energiju, sve ono što može razotkriti laži i prevare, objasniti istinu i ukazati na put izlaska iz začaranog defetističkog kruga. A ako uništenje baš i ne ide, e pa, onda, preostaju zelene, plave, crvene i novčanice u ostalim bojama. E, tu se sine majčin nećeš izvući.
Ubediti javnost u to da smo mali narod, da smo vojnički slabi pa smo zbog toga vojno neutral(isa)ni, jer dok se veliki tuku strada trava, zatim, da Srbija više neće ratovati (a rat je pre svega odbrana od agresije i oslobađanje otetog – uvek bilo kod nas Srbalja mučenih), da je dosta bilo pogibija, nebeske Srbije, da je došlo vreme za ekonomski napredak, za investicije, za fiskalne konsolidacije, za takmičenje na duing listama, za autoputeve, za brze pruge, za borbu sa domaćim kriminalcima i tako to i još po nešto.
Naravno, onih dvesta pedeset hiljada proteranih kosmetskih Srba, kojih nema ni u briselskim sporazumevanjima niti u 35 poglavlja, neka pričekaju malo – sutra. Ili nikad. Ili bar dok se ne izgradi NATO autostrada: Naisus – Tirana i dalje ka Draču i Elbasanu. Pa pravac u Adriatik.
Defetizam je – bez Evrope ne možemo da preživimo, jer ukoliko odustanemo od EU puta, propade ekonomija, nema izvoza i uvoza, eto sankcija, blokada, eto siromaštva. Ne postavljajući pitanje – pa čekajte, kome to mi idemo u zagrljaj ako je njegova osnovna taktika – pritisak, pretnje, ucene, ultimatumi, uslovljavanja, nametanja volje, suludih matrica. Sve ono što je zabranjeno još uvek važećim međunarodnim pravom. Izričito i vrlo strogo.
Najgori oblik defetizma je kada ubeđuju narod da smo okruženi sa svih strana NATO zemljama, da je Rusija daleko i da mi tu nemamo šta da tražimo. Da bi smo u eventualnom ratu bili samleveni. Pa kada je tako, ajd’ da im se pridružimo u nečastivom poslu. Što bi smo grešili kao ’14. i ’41. Povinuj se i ćuti.
Drska i naručena laž. Višestruka. Između ostalog i zato što smo ’99-te demonstrirali sve suprotno i dokazali da je moguće nositi se i sa najačima. Čak i da su nas gađali nuklearnim i neutronskim oružjem – raspolagali smo sa dovoljno zaštitnih maski, vrhunskom opremom i sredstvima za dekontaminaciju.
Smešno? Pa, dobro, da se smejemo. Ili da plačemo. Ili, originalnije – šta će nam država? Kada je nema, nemamo šta ni da branimo. Po toj logici što bi smo se i zvali Srbima.
Šta uporno skrivaju?
Prema zvaničnim procenama i standardima vodećih članica NATO – država koja ima više od pet miliona stanovnika, koja je pritom adekvatno vojno (odbrambeno) organizovana i postavljena, a to znači – raspolaže mirnodopskom vojskom od pedesetak hiljada ljudi i ratnom vojskom od oko trista hiljada boraca, sa minimalnom težom borbenom tehnikom, adekvatnom opremom, neophodnom logistikom i za potrebe odbrane uređenom teritorijom, jednostavno je, za njih, težak problem. Skoro pa ne rešiv.
Kada se tome dodaju, bar što se nas tiče, izrazito povoljni i brojni vojnogeografski, klimatski i ostali uslovi, zatim ratna iskustva, veliko vojničko znanje, bogata istorija, borbena tradicija, slobodarski duh, to onda više nije običan problem, to je enigma. I ovo je smešno, pretpostavljam?
I sve to bez ijednog saveznika. Kad nema drugog, boljeg, dobar bi bio i ovaj sadašnji Asadov – sa neba, u vodama i na kopnu Sirije.
Zapadna priča o modernom Begradskom pašaluku, bez Kosmeta, Vojvodine i „Sandžaka“ (nekima je i ovo smešno) nije samo klasična imperijalna i osvetnička priča. Ona je pre svega vojnička. Srbija sa manje od pet miliona ljudi više nije problem. Bar ne ratujući. Za vek vekova. Ko ne veruje autoru, neka sabere i oduzme brojeve u toj varijanti. I neka razmisli zašto su veliku Jugoslaviju pocepali na malene državice sa interesantnim brojnim stanjima.
Šta je planski defetizam na delu? Evo nekoliko najsvežijih primera:
Tomislav Nikolić [i] – ”Predviđeno je da SPC u okviru suštinske autonomije na KiM, ima status koji rimokatolička crkva ima u Italiji, koji ima Vatikan. Treba napraviti sporazum koji bi podržale sve međunarodne organizacije. Mislim da ne postoji drugačiji način“ (…)
Dakle, em Vatikan, em je država u državi, em neće ni da pomene ono što se u međunarodnom pravu naziva „ratna okupacija dela teritorije“. I da time zaštiti Kosovo i Metohiju trajno.
Aleksandar Vučić [ii] – „…Zato što ne možete da rešite nešto što vam postoji stotinu ili više od stotinu godina za dan, ne možete da rešite ni junačkim pokličima, niti možete da rešite na način koji bi se možda najviše dopao našem narodu, za 24 sata – rezultat ne bi bio nikakav. Zato gledate da zaštitite svoje interese kako znate i umete, a da sačuvate i kožu naroda, i da obezbedite ekonomski prosperitet i sve drugo.“
Gde je Savet bezbednosti premijeru, gde je Rezolucija 1244, gde je KFOR, gde su naše snage… Šta će nam EU kao posrednik, a u stvari tutor koji je na šiptarskoj strani…? Usput, nismo mi izazivali problem stotinu godina i nekoliko vekova pre toga, već neko drugi. I, isplatilo im se, je l’ da?
I, tako, Vučić će sve da zaštiti ali teritorije nema nigde u toj borbi. A gde nje nema nema ni države.
To isto nam iz dana u dan, bez greške, poručuje i ministar vanjskih dela. I on brine o svemu, osim što u toj brzi takođe nedostaje teritorija Kosmeta – pažljivo pročitati donju misao.
Ivica Dačić [iii] – „Nastavak napora u pravcu pridruživanja EU, uz razvijanje prijateljskih odnosa sa Rusijom, SAD, Kinom i svim drugim zemljama, zaštita srpskog naroda i kulturne baštine na Kosovu i Metohiji, doprinos stabilnosti i regionu, mogu se smatrati konstantama naše politike“.
Da bi, dajući odgovor na pitanje u vezi Poglavlja 35 kao „zamke za priznanje Kosova“, tumačeći sve naše zablude, već ušao u legendu [iv]:
„Mi smo jako dugo bili ubeđeni da smo žrtve raznih belosvetskih teorija zavera, da smo unapred osuđeni na položaj žrtve, da nas ne vole, ili da nam zavide, da žele da nas unište (…)“
Šta dodati ovom užasu?
Dobro jutro ministre. Alo, čujemo li se…. ’99-te nije bila teorija, bila je brutalna praksa!
Kako pobediti nosioce i propagatore defetizma i poslati ih (makar) u istoriju?
Nakon petnaest godina perfidne okupacije skoro pa nemoguća misija. No, ipak postoje rešenja. Ali o tome u nekoj narednoj kolumni. Samo za one koji ne umeju da čitaju (i nisu ništa videli) između redova. A takvih je poprilično. I oni će uvek izlaziti na „slobodne“ izbore. I na ovdašnje i na one „kosovske“.
Tako mi Atifete Jahjaga i Edite Tahiri.
Ne znam zašto sam sve ovo pisao baš u danu kada je pre šesnaest godina predsednik Rusije Boris Jeljcin,[v] iznenada obelodanio nameru da se povuče. Za vršioca dužnosti šefa države imenovao je Vladimira Vladimiroviča Putina…
Svim čitaocima želim srećnu Novu anti–defetističku godinu!
Goran Jevtović
Fond strateške kulture
___________________________________________
[i] http://www.nspm.rs/hronika/vecernje-novosti-tomislav-nikolic-i-patrijarh-irinej-razgovarali-o-mogucnosti-da-se-za-polozaj-spc-na-kim-predlozi-model-vatikana.html
[ii] http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-pred-srbijom-su-teska-pitanja-poput-kosova-zato-gledate-da-zastitite-svoje-interese-kako-znate-i-umete-a-da-sacuvate-i-kozu-naroda-ambasadora-sad-u-beogradu-smatram-korektnim-covekom.html
[iii] http://www.nspm.rs/hronika/ivica-dacic-vazno-je-za-svakog-diplomatu-da-ima-na-umu-nacionalne-ciljeve.html
[iv] http://www.nspm.rs/hronika/ivica-dacic-vreme-parola-i-demagogije-okoncala-je-vlada-aleksandra-vucica.html
[v] http://www.nspm.rs/hronika/na-danasnji-dan-preminuo-akademik-ljubomir-tadic-vladimir-putin-postao-vrsilac-duznosti-sefa-rusije-marija-kiri-dobila-drugu-nobelovu-nagradu.html
