Ubijanje zvona na raspetom Kosovu

0
705

srpski manstiriZabrana da se nad nemanjićkim Kosovom i Metohijom čuju zvona sa srpskih carskih lavri predstavlja tačku na krvavom rukopisu velikoalbanskog pokreta, čije pero drži sam Bondstil…

Čemu Srbi mogu da se nadaju u tamnom arnautskom Kosovskom vilajetu, pod EU ljudskopravaškom „zaštitom“, pokazalo je donošenje Zakona o zaštiti od buke 30. januara 2014. g. u tzv. skupštini pobunjeničke državolike tvorevine tzv. Republike Kosovo. Cilj donošenja ovog zakona je, po rečima predlagača, usklađivanje standarda u oblasti zaštite životne sredine od buke u tzv. Republici Kosovo sa standardima koji vladaju u EU. Separatistička prištinska vlast je u izazivače buke koji ugrožavaju životnu sredinu svrstala crkvena zvona i muslimansku molitvu (ezan) emitovanu preko razglasa. Shodno tome, zabranjuje se upotreba crkvenih zvona i razglasa kod muslimanskog ezana.

IDEOLOŠKI RUKOPIS ZAPADA

Ovakav represivan odnos prema slobodi bogosluženja, kao prvo, jasno pokazuje da osnovu velikoalbanskog pokreta čini ideologija „krvi i tla” koja ujedinjuje sve Albance, bez obzira da li su muslimani, rimokatolici ili pravoslavni, kao i nezavisno od toga da li žive u Draču, Peći, Skoplju, Janjini ili Ulcinju. Iza ovakvog koncepta nacije krije se ideološki rukopis zapadne civilizacije koja od 1912. godine svim sredstvima radi na formiranju albanske države na osetljivom geopolitičkom prostoru Otrantskih vrata i Moravsko-vardarske doline, a na štetu starih balkanskih naroda – Srba i Grka. Dobra podloga za primanje zapadne ideologije „krvi i tla” nalazi se u još uvek pretežnom krvnosrodničkom, plemenskom karakteru albanske zajednice, kome su paganska vereovanja bliža od monoteističkih. Odsustvo religije kao bitne odrednice velikoalbanskog pokreta ključna je dodirna tačka u kojoj ovaj pokret nalazi zajednički jezik sa ideolozima globalne Imperije. Stoga i (zlo)upotreba islama za ostvarenje političkih ciljeva kod Albanaca, i u idejnom i u organizacionom pogledu korelira sa (zlo)upotrebom radikalnog političkog islama od strane atlantističkih centara moći. Imajući sve ovo u vidu ne čudi da su većinu za donošenje zakona o zabrani buke činili isključivo albanski poslanici, a da su protiv njega glasali muslimani nealbanci.

Da Vas podsetimo:  Obišli smo Trg republike i shvatili da je đavo u detaljima

NOVOVEKOVNA KOSOVSKA GOLGOTA

Iako se ovim zakonom krši pravo na slobodu bogosluženja i većinskom islamskom življu na Kosovu i Metohiji, a pre svega muslimanima koji nisu Albanci, ovim lažnim zakonom lažne države Kosovo najviše će biti pogođeni Srbi, kao stanovnici drugoga reda koji su preostali da žive na okupiranom delu teritorije svoje države. Nema, niti može biti znaka jednakosti između zabrane da se sa preostalih nespaljenih i neopustelih srpskih hramova čuje zvuk zvona i zabrane da se na stotinama novih džamija, i na onim koje su nikle na temeljima srušenih pravoslavnih svetinja, ne koriste razglasi za ezan. Jer, posle genocidnog pogroma preko dvestapedeset hiljada Srba sa Kosmeta 1999. i 2004. godine jeka zvona je ostala jedini govor kojim se svedoči srpsko postojanje na tri metohijske Bistrice, od prestonog Prizrena do drevne Peći. Zato zabrana da se nad Nemanjićkim Kosovom i Metohijom čuju zvona sa srpskih carskih lavri, predstavlja tačku na krvavom rukopisu velikoalbanskog pokreta, čije pero drži Bondstil, a kojim se ispisuje srpska novovekovna kosovska Golgota.

Utihnula zvona iznad Kosova i Metohije opominju na najgore vreme turskoga ropstva posle ukidanja Pećke patrijaršije u 18. veku, kada bolesnik na Bosforu nije imao snage, a niti želje da zaustavi krvavo kolo zločina koje su Arnauti i poturice raznih fela izvodile nad srpkim narodom i njegovoim svetinjama. Slobodu veroispovesti Srbi na Kosovu i Metohiji dobijaju kada je srpska vojska 1912. pobednički ušla na sveto Kosovo. Tada su gračanička zvona oglasila slobodu, dok su na bogosluženju stajali prvi izviđači iz jedinica đenerala Jankovića. Sloboda oglašena crkvenim zvonima, kao u Šantićevoj pesmi spevanoj u čast oslobođenja Dušanovog grada: „Prizrene stari, kapije rastvori, zaljuljaj zvona neka Vaskrs jave!”

Vek kasnije Srbima u arnautskom Kosovskom vilajetu na evropskom putu, oduzimaju sve, pa i pravo da svoju molitvu, kao najtiši i najdublji vid svog postojanja, oglase zvonima.

UVERENJE DA PRIPADAMO NARODU ZAVETA

Da u srpskom doživljaju slobode postoji snažna simvolička veza između nacionalne slobode i jeke crkvenih zvona svedoče događaji i dokumenti iz vremena kada su se polagali temelji novovekovne Srbijine državnosti. Naime, među osnovnim međunarodno priznatim pravima iz kojih se rodila novovekovna srpska državnost bila je i sloboda veroispovesti. Tačnije ona se nlazila na čelu kratkog spiska ličnih prava čiju su zaštitu srpske ustaničke starešine, sa uverenjem da pripadaju narodu Zaveta, posle Drugog srpskog ustanka u svojim „prošenijima” tražili od Porte. Za naše razborite državotvorne pretke s početka 19. veka borba za državnu nezavisnost bila je nezamisliva bez priznanja nasledne vladalačke vlasti i neprikosnovenosti i celovitosti teritorije ustaničke Srbije, a nacionalna sloboda bez prava na slobodno ispovedanje vere Otaca. Zahtev za slobodno ispovedanje svoje vere, našao se ispred slobode trgovanja, prava na otvaranje, škola, bolnica i štamparije, najpre u srpskom „prošeniju” upućenom Porti 1820, a potom u ruskom balkanskom spoljnopolitičkom programu. Ruski car je pretnjom siline svog oružja ove zahteve izdiktirao u prateći akt Akermanske konvencije od 1826. godine. Ovim međunarodno-pravnim ugovorom Rusija je od Porte tražila da ispuni obaveze iz 8. tačke Bukureškog mirovnog ugovora od 1812. g. u pogledu tada obećane srpske autonomije.

Da Vas podsetimo:  Mesečno se iz Srbije iseli 4.250 ljudi! Upozorenje stiglo i od MMF: Zaustavite odliv radne snage

SVI BI DA DOTAKNU UŽE OD ZVONA

Od Bukureškog ugovora, preko Akermanske kovencije i Jedrenskog ugovora od 1829, uz presudnu pomoć pokroviteljke Rusije, Beogradski pašaluk je 1830. g. došao do međunarodno-pravno zagarantovane autonomije. Tako se posredstvom ovih međunarodno-pravnih akata sloboda veroispovesti našla u samom temelju novovekovne srpske državnosti.

Čim je Hatišerif od 1830. objavljen, Miloš Obrenović je počeo da pored crkava podiže zvonare, za koje su mnoga zvona već ranije bila spremljena, ili su, pak, vađena ona zvona koja su bila sakrivena posle Prvog srpskog ustanka. Crkvena zvona su se prvi put čula u Beogradu na Bele poklade 16. februara 1830. Savremenici opisuju da se posle viševekovnog muka sa hramovskih zvonika, oduševljenje kod Srba izlivalo na sve strane. „Cele se nedelje jelo, pilo i veselilo uz igru i lupnjavu zvona. Iznemogli starci, bolesnici na samrti i nejaka deca donošena su da se dotaknu užeta od zvona“.

Turci su kako ističe, prof. dr Marko Pavlović u čijem se univerzitetskom udžbeniku Srpske pravne istorije našlo ovo značajno državno-pravno i nacionalno-političko pitanje, odmah uputili proteste knezu Milošu. Isticali su da se u Hatišerifu iz 1830. ne pominju nikakva crkvena zvona. Jedan predstavnik turske delegacije koja je došla kod novog srpskog kneza žalio se da treba da skinu zvona u Beogradu, jer „ tamo žive vezir, mula i Turci, i da se oni i deca njihova ne mogu navići na glas zvona“. Izražavjući narodno shvatanje slobode bogosluženja, Miloš je crkvena zvona uključivao u slobodu veroispovesti, iako se ona poimence nisu navodila u Hatišerifu od 1830. godine. U načinu na koji je shvatao slobodu veroispovesti, koja postoji samo ako je zagarantovano njeno javno ispoljavanje, knez Miloš bilo dosledniji i liberalniji od neoliberalnih evropskih progonitelja simvola tradicionalnih religija. U shvatanju ovog ličnog prava mislio savremenije nego neki današnji pravnici ili državnisi. Uz to, mudri Miloš je delegaciju beogradskih, šabačkih i užičkih Turaka diplomatski uputio na njihovu vladu i ruski dvor da im protumače šta obuhvata srpsko pravo na slobodu veroispovedanja, jer su one to pravo između sebe uglavile. Uz čvrste ruske garancije i pravilno Miloševo shvatanje obima prava na slobodu vere, zvonare su počele da se podižu širom tek oslobođene Srbije.

Da Vas podsetimo:  Prodajom Komercijalne banke Srbija dobija pare, a šta gubi?

Vraćanje Srba kada je u pitanju njihov politički subjektivitet i lična prava danas na Kosovu i Metohiji, juče u Republici Srpskoj Krajini, a sutra ko zna gde, na stanje od pre 1830. tragično nas opominje kakav je bilans politike koja je mali srpski čun odvezala od velikog ruskog broda i u uputila u jezivo neprijateljske vode zapadnog (atlantističkog) okeana. Ako ne mislimo da kao narod iščeznemo sa istorijske scene, vreme je da se zagledamo u prošlost i promenimo kurs državnog broda.

Zoran Čvorović

facebookreporter

like-button.net here

wordpress-themes.org here

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime