I ove godine, pojedini prigodni tekstovi o ubistvu kralja u Marseju naturaju teoriju o dubokoj umešanosti komunista u sam atentat (ah ti Rusi, oni danas iskaču iz svake nerazjašnjene dileme prošlosti!) jer su šurovali sa ustašama!
Ali, enigma Marsejskog atentata je ipak mnogo više upućena na lopovštine britanskih gospodara iz senke, nego li na tadašnji Kremalj i brkatog hazjajanina!
Aleksandar Karađorđević kao vladar, bio je oslonjen na francusku ulogu u vremenu posle Velikog rata, ali je mudro i dalekovido podržao Masarikovu ideju da se stvori trojni savez poznat kao Mala Antanta, jer su novonastale zemlje Čehoslovačka, Jugoslavija i proširena Rumunija, bile ugrožene od velikomađarskih nastojanja za reviziju Trijanonskog sporazuma.
Ali, Britanci su još od 1927. godine koristili Antu Pavelića kao svojevrsnu polugu pritiska na Aleksandra za ustupke hrvatskim separatistima, namerno otvarajući tzv „hrvatsko pitanje“, iako je jasno vidljivo da je ustaški pokret teroristička organizacija i da se teroristi rešavaju upotrebom žandarmerije i suda, a ne političkim ustupcima.
Indikativno je da je od te 1927.godine na čelu bugaraškog VMRO Ivan-Vančo Mihajlov, koji se takođe zalaže za terorizam kao oblik političkog delovanja, što je proklamovao još drug Trocki, te je razumljivo da na toj osnovi sarađuju hrvatske ustaše i bugaraški VMRO, pokušavajući zajednički da destabilizuju Jugoslaviju. Razumljivo je i da ih podržava admiral bez mora (Horti) i talijanski Duče, razočaran što je srpska pešadija ipak prva stigla na plavi Jadran, ali tada austrougarski! Zato su i mađarski i talijanski logori za obuku dostupni ustašama, čiji su instruktori vmrovci!
Kod tolikih komšijskih „babica“, ustaški pokret je bujao uprkos svim potezima državne vlasti kralja ujedinitelja, čije se čvrste ruke plaše u samoj Jugoslaviji, želeći da ga ubiju!
Međutim, činjenica je da je Aleksandar blagovremeno uočio opštu opasnost za mir u Evropi, koja se rađa pod britanskim patronatom u Nemačkoj, dok se uspravlja posle privrednog kolapsa i „humanih“ odredbi versajskog sporazuma, koji su ipak aminovali i britanski i američki predstavnici, a diktirali osvetoljubivi Francuzi.
Aleksandar je dalekovido sagledao neposrednu opasnost za Čehoslovačku i Jugoslaviju, insistirajući i na vojnom povezivanju, što bi bilo brana planovima „prodora na Istok“ (Drang nach Osten) koje je britanska politika uporno šaputala u uvo nemačkim nacistima!
Tvrdoglav i svojeglav, Aleksandar nije nameravao da slepo sluša pokvarene ostrvske spletkare, ipak se još sećao njihovih prljavih igara iz 1915.godine, koje su oterale srpsku vojsku u Albansku golgotu. Bio je potpuno svestan opasnosti od ustaško-vmrovskih terorista, ali je ipak poklonio poverenje francuskoj policiji, verujući da će ga zaštititi tokom posete. Tvrdoglavo je odbio da pancir obuče ispod admiralske uniforme, uprkos molbe kraljice Marije na koju ga je potsetio sobar!
Upozorenje jugoslovenske policije, koje je bilo detaljno potkrepljeno stvarnim saznanjima, u francuskoj istrazi nije nikada detaljno potkrepljeno njihovim preventivnim merama, ako ih je uopšte i bilo! Francuska se i danas busa u prsa kako su srpski prijatelji, ali i dalje uporno kriju dokumente iz istrage samog atentata ko zmija noge, a prošlo je toliko godina, da se istoričari i zapitaju pa šta to kriju, ili bolje rečeno čije sve umešanosti kriju!
Ubistvo Aleksandra je zapravo bilo sahrana versajske evropske stvarnosti, a ne samo početak rastakanja kraljevine Jugoslavije, kao države koja je težila stvarnom miru, makar i na Balkanu.
Ubistvo je omogućilo i posledične igre oko Čehoslovačke, i jačanje nacizma i fašizma, i Anšlus Austrije, i velikotalijanske igre u Albaniji, sve kao predigru novog svetskog krvoprolića!
To ubistvo je zapravo najviše koristilo bankarsko-industrijskim krugovima Londona i Njujorka, da zarade na nastaloj trci u naoružanju koja se otvara od 1935.godine, kada nacisti počinju svoje masovne marševe za „bolju Evropu“, koju će naravno predvoditi Treći Rajh, koga je Aleksandar ipak prepoznao, nameran da zaustavi nadolazeću nevolju, ali je bugarski teroristički metak bio brži!
Atentator je koristio svoje omiljeno oružje, pouzdano i provereno, naravno nemačke proizvodnje, ali su bombe bile talijanske, a pasoši sa lažnim imenom čehoslovački, ali iz konzulata u Zagrebu!
Taman toliko i da dan danas razbudi maštu, a nema interesovanja hijena iz filmskog i televizijskog sveta, a zarada bi bila impresivna!
Ipak, niko još ne dira skrivene „marsejske krugove“, i ne otvara tu Pandorinu kutiju, a vreme teče!
