U jučerašnjem intervjuu za CNN Aleksandar Vučić se osvrnuo na Zakon o radu, ustvrdivši da je Vlada Srbije već uspela da „stabilizuje srpsku ekonomiju i da smanji broj nezaposlenih ljudi“. Naravno, građani u Srbiji dobro znaju (ili osećaju) da nijedna od pomenute dve tvrdnje nije istinita. Srpska ekonomija ne samo da se nije stabilizovala, nego je evidentan dalji pad privrednog rasta. Isto tako, prema zvaničnoj statistici Nacionalne službe za zapošljavanje broj nezaposlenih se povećao u odnosu na prethodne godine ili prethodne mesece.
Nadalje, Vučić je u istom intervjuu tvrdio da će Srbija usvojiti nove zakone, uključujući i onaj o radu, čime će se „stvoriti uslovi za dovođenje novih stranih investitora u Srbiju“. U Srbiju već su stigli Mercedes, Boš i Mišelin „sa zapada“ i Etihad „sa istoka“, rekao je PPV. Koliko u tome ima istine prilično je diskutabilno, jer su pomenuti „investitori“ u Srbiju „došli“ pod prilično nejasnim okolnostima. Na primer, bivši ministar privrede Saša Radulović ima dijametralno suprotno mišljenje: „Merscedes samo prodaje delove!“
Začudo, ni CNN ni Vučić nisu se pozabavili pitanjima poput onog o „pozadini ubistva premijera Đinđića“ (na čemu insistira EU), a nisu se setili ni Darka Šarića, iako je hapšenje tog „narko-bosa“ jedno, kako neki tvrde, od važnih pitanja za američku nacionalneu bezbednost.
E moj Saša!
Ovih dana došlo je do još jednog zanimljivog (smešnog) zapleta, kada su Naše novine objavile vest pod naslovom „Saša Radulović tvrdi: Amerikanci su ucenili Vučića, biću opet ministar!“ U stvari, „kvaka“ je u tome da se pokaže da ništa u Srbiji na političkoj sceni nije slučajno. Uopšte nije bitno da li je Saša Radulović rekao to što mu pripisuju Naše novine, jer je svakome u Srbiji danas jasno da gotovo nijedna politčka aktivnost ovde nije originalno srpskog „porekla“.
Vlada se u Srbiji uspostavlja na osnovu liste o „podobnosti“ kandidata za ministre i predsednika vlade, koja se pravi u stranim ambasadama, uglavnom Nemačke i Velike Britanije, a uz asistenciju „velikog brata“ – SAD! I može sada Radulović da tuži Naše novine, tvrdeći da su one takvu njegovu izjavu („Amerikanci ucenili Vučića“) izmislili, a da on tako nešto nikada nije izrekao, ali teško da će ikoga ubediti da stvari oko njega, srpske vlade i ministara ne stoje baš tako – ekstremno ucenjivački!
Dokumentovana Kacinova pozadina
Ministar pravde Nikola Selaković nije se izjašnjavao o istinitosti navoda Naših novina i najavljene tužbe Saše Radulovića, ali, zato se ozbiljno „bacio“ na posao u vezi jedne druge tvrdnje. Naime, spreman je da ozbiljno razmotri sve dokaze o pozadini ubistva Zorana Đinđića, o kojima je u stilu mitološke sfinge govorio Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta. Da se podsetimo, Kacin je kazao da se dokumentacija u vezi s ubistvom Đinđića nalazi čak i u nekim „susednim zemljama“. Gde? U kojim susednim zemljama? U Hrvatskoj, možda?
I uopšte je nebitno da li se negde uistinu nalaze nekakvi novi dokazi o pozadini Đinđićevog ubistva, jer ubistvo srpskog premijera nikome na zapadu nije samo po sebi zanimljivo. Pre bi se reklo da je daleko važnije da se takvim „rekla-kazala“ vestima srpski političari drže u potpunoj pokornosti. Veliki broj političara, kako iz redova pozicije tako i iz redova opozicije, sada živi u strahu: jedni zato što dobro znaju da su na izvestan način bili upetljani u Kacinovu „dokumentovanu pozadinu“ premijerovog ubistva, a drugi, jer znaju da bi ih neko drugi u takvu „političku pozadinu“ mogao – ni krive ni dužne – da upetlja.
Kriminalna šarenica
Onaj koji ima najmanje razloga da strepi od onih političkih radnji koje su pripremane iza kulisa, a koje su se okončale ubistvom premijera, svakako je i pomenuti ministar pravde Nikola Selaković. Otuda on bez opterećenja kaže:
„Uveren sam da smo apsolutno spremni za to (otkrivanje političke pozadine Đinđićevog ubistva; prim. aut.). Kada smo bili u stanju da otkrijemo ko su ubice, ne verujem da će biti problem da se otkrije ko su nalogodavci.“
Istina, takve Selakovićeve reči zvuče prilično naivno, jer je dobro znano da je pronalazak direktnog ubice jedno, a pronalaženje (političkih ili nepolitičkih) nalogodavaca je nešto sasvim drugo. Pogotovo ako se nalogodavci nalaze u onim „strukturama“ koje se zdušno „trude“ da pronađu nalogodavce.
Možda bi se nalogodavci najlakše pronašli kada bi se pravdi priveli srpski mafijaški bosovi – znani i neznani. Na primer, možda bi se mnogo toga moglo doznati od Darka Šarića, čoveka kojeg sve srpske „službe“ danonoćno jure, moleći boga da ga nikada ne stignu. Ili od „patriotskog“ Rodoljuba, zvanog Miša Banana, sa kojim se premijer, po vlastitom priznanju,“porodično družio“.
A možda nam tu nešto novo saopšti i Branko Lazarević, bivši šef Dačićevog kabineta, pa i sam Ivica Dačić – jednog lepog dana. A o rušiteljima vile Dušana Spasojevića, da i ne govorimo. Možda kasete sa snimcima iz Šilerove odnekud naprasno izađu na videlo.
T. Rajić
