Učiti od Iraca kako se bori za slobodu

Irci su primenili kombinovanu metodu: od bojkota, preko parlamentarne borbe do oružanog ustanka i nazad. I to su radili uporno – sve dok se, naposletku, kolonijalisti nisu pokupili i otišli.

Kada je reč o političkom delovanju, srpski problem nije toliko nesloga, koliko naša zadrtost i samoljublje.

Čim neko u politici ima mišljenje koje je drugačije od našeg, odmah ga proglasimo budalom ili lopovom. Da li bi trebalo izaći na izbore? Da li bi opozicija trebalo da stane u jednu kolonu? Da li bi stranka A trebalo da nastupi u koaliciji sa strankom B? Za koga bi, na kraju, trebalo glasati? Sve su to važna pitanja srpske politike. Ali najčešće, ako na samo jedno od njih odogovorite drugačije nego što bi odgovorio vaš sagovornik ili komentator, gotovo po pravilu dobijate etiketu „budala” ili „šićardžija”.

Prirodno je da se razlikujemo u mišljenju, ali zašto su idioti ili pokvarenjaci svi koji ne misle baš isto što i mi? Ne, ako nam je cilj isti – da se oslobodimo (auto)kolonijalnih obmana i da vratimo ovoj zemlji suverenitet – svaki oblik borbe je koristan.

Znate li koliko novca dobija stranka koja na izborima pređe cenz i uđe u skupštinu? Mesečno 45.000 evra. Poslaničke plate su drugo, a ovo je novac koji dobija parlamentarna stranka za petnaestak mandata – recimo, „Dosta je bilo”. To znači: 45.000 evra u junu 2016, pa 45.000 evra za jul 2016, pa 45.000 evra za avgust 2016, pa tako od poslednjih izbora do sada 21 put – ukupno 945.000 evra.

„Da mi je 100.000 evra, preumio bih Srbiju!”, čuo sam, ne jednom, od vlasnika patriotskih portala ili drugih medija, koji jedva sastavljaju kraj s krajem. A pogledajte: stranka za dve godine uzme deset puta toliko. I zar se upravo s tim novcem ne može nešto korisno uraditi za oslobođenje? Zašto onda ne pustimo patriote koji veruju u parlamentarnu borbu da nešto urade ako mogu, nego ih omalovažavamo i opanjkavamo?

Hajde da pustimo da svako čini ono što misli da bi trebalo, a da i mi radimo ono što sledi iz našeg stanovišta. Ne verujete u izbore i u parlamentarnu borbu? Dobro, onda kupite sprej i pišite parole ili precrtavajte simbole kolonijalnog tlačenja, izađite na ulicu kada su protesti, nađite istomišljenike i napravite tajno društvo, ili uradite nešto drugo – ali uradite nešto, a ne samo da se vajkate „e nije to to“.

Takođe, nije nikakav izgovor za pasivnost ni stanovište: „O, kada bismo samo bili jedinstveni, sve bi bilo drugačije!” Ali, nismo jedinstveni, što je i sasvim normalno u složenom društvu i u složenim okolnostima. No, to ne znači da ne bi trebalo ništa da radimo.

Bolujemo i od toga da kad nešto smislimo, obavezno zovemo sve ljude koji nam padnu na pamet da se pridruže našoj akciji, pa ako nas slučajno neko zbog nečega odbije, onda se ljutimo i brzo malakšemo u svom entuzijazmu. Ne postoji onaj koji je pravio, recimo, patriotsku stranku, ili neku patriotsku akciju (odbranu ćirilice, Kosova, heteroseksualnih brakova itd), a da nije odmah zvao Čavoškog, Lompara, mitropolita Amfilohija, Bećkovića, Kusturicu, i koga sve ne u svoje članstvo.

Ne možemo svi da idemo na istu loptu, fudbal se igra tako što se igrači rasporede po terenu i kombinuju, a samo onaj najistureniji postići će gol – ne treba i ne možemo svi da igramo kao centarfor. Isto je i u politici.

Zato, učimo od Iraca. Oni su bili kolonija u kojoj se umiralo od gladi – o tome sam pisao ovde. Nije bilo druge nego da se bore za slobodu. Ali, kako 4 miliona Iraca da se izbori s 30 miliona Engleza, koji pritom još i vladaju i „imperijom u kojoj sunce nikad ne zalazi”?

Irci su primenili kombinovanu metodu: od bojkota, preko parlamentarne borbe do oružanog ustanka i nazad. I to su radili uporno – sve dok se, naposletku, kolonijalisti nisu pokupili i otišli.

Reč „bojkot” je, recimo, nastala baš u Irskoj, po kapetanu Bojkotu, nemilosrdnom engleskom upravitelju imanja koji je, ne mareći za lošu žetvu, izbacivao irske seljake-zakupce iz kuća, samo ako nisu imali da plate propisanu zakupninu. Irci su prema njemu primenili socijalni ostrakizam: da ne rade za njega, da ne trguju s njim, da ne potkivaju njegove konje, da mu ne peru veš, čak i da mu ne nose poštu. A Irci koji bi se prevarili da prekrše ovu zabran i sami su stavljani pod bojkot.

„Mi hrišćanski i dobročiniteljski pružamo priliku grešniku da se pokaje”, obrazložio je socijalni ostrakizam prema svojim sunarodnicima jedan od vođa irskog pokreta otpora. „Onoga ko se useli na farmu pošto je neko sa nje izbačen nećemo primećivati na putu, nećemo ga videti na ulici, nećemo ga primećivati u radnji, na pijaci, na sajmu, pa čak ni u crkvi, dakle, ponašaćemo se prema njemu kao da je gubav, kako bismo mu stavili do znanja koliko je odvratan njegov prestup” (isto).

Kapetan Bojkot je našao štrajkbejkere kako bi obavio žetvu. Ali, njih je morao da čuva čitav puk vojske i još hiljadu policajaca pride. To je britanske poreske obveznike koštalo deset puta više od vrednosti same žetve. Bilo je jasno da se Ircima mora u nečemu popustiti.

Neki Irci latili su se i oružja, u ustancima 1867. i 1916. godine, a neki su u međuvremenu vodili parlamentarnu borbu. Šin Fejn je, posle propasti njegovog Uskršnjeg ustanka, 1916. godine, odlučio da izađe na izbore 1918. za britanski parlament. To nije bila laka odluka – nije se birala nikakva irska skupština, već poslanici za parlament u Londonu. Ali, odluka je bila ispravna i Šin Fejn je uzeo 70% mandata u Irskoj.

Onda su se irski izabrani poslanici okupili u Dablinu i 21. januara 1919. doneli Deklaraciju o nezavisnosti Irske. London je na to odgovorio tako što je poslao vojsku i paravojne formacije (Black and Tans). Posle dve godine sukoba, vlastima u Londonu postalo je jasno da su troškovi okupacije Irske preveliki. Tako je nastala Slobodna Država Irska.

Da li to znači da bi trebalo podržavati nasilje? Ne, građanski mir je važna vrednost koja ne bi smela da se olako žrtvuje. Ali, ako vlasti odbace čak i fasadu ustavnosti i zakonitosti, pa krenu na svoje građane, postoji prirodno pravo na odbranu.

Memi nas upozorava i na spiralu nasilja koja je karakteristična za kolonijalnu praksu: što su veći tlačenje i eksploatacija, veći je i rizik ne samo od eksplozije besa na ulicama već i od teororizma; očaj i nemoć rađaju mržnju i ogorčenost, a od toga je tek korak do političkog nasilja, bombi i ubistva. To često dovodi do masovne represije i „kolonijalnog fašizma” (Memi, ovde, str. 87) – kada se na uobičajeno kolonijalno tlačenje i eksploataciju nadovežu još i otvoreni prezir prema potlačenima i masovno fizičko nasilje prema svima koji pružaju otpor. U takvoj situaciji pravo na odbranu teško da može biti ograničeno samo na mirna sredstva.

Ali dotle, svi načini nenasilnog otpora poželjni su. Ukoliko se kombinuju, daju rezultat. Pomenuo sam već glasanje za opoziciju i socijalni ostrakizam (bojkot), ali tu je i građanska neposlušnost – namerno kršenje nekog zakona koji se smatra nepravednim, uključiv i protestni odlazak u zatvor, kako bi se skrenula pažnja javnosti na neki problem.

Gandi je upravo građanskom neposlušnošću oslobodio Indiju. Englezi su Indijcima zakonski zabranili da proizvode so, kako bi ubirali što veći profit i takse. Gandi je odlučio da iz protesta ode do mora i da napravi so. Na putu su mu se pridružile hiljade ljudi. Kada je na plaži uzeo u ruku zrno prirodne soli, time je simbolički prekršio zakon. Hiljade ga je sledilo. Englezi su počeli s hapšenjima „indijskih nacionalista” među kojima je bio i Gandi. Ali, protestno pravljenje soli je nastavljeno. Kada je broj uhapšenih dostigao 60.000 bilo je jasno da je Gandi pobedio. Uskoro su počeli pregovori ne o soli, već o – nezavisnosti.

Ali, ne mora se otići ni u zatvor. Dovoljno je, recimo, da se odbije primanje nagrade, ako je ona simbol (auto)kolonijalizma. U Srbiji nije malo takvih nagrada. No, kako one najčešće imaju i novčani deo, svi se nekako prave nevešti. A dovoljno je da samo jedan kaže: „Ne, hvala, ne želim da primim kolonijalnu nagradu.”

Malo li je?

Slobodan Antonić

stanjestvari.com