Igrokaz u Parizu

Zašto ni odluka o otvaranju pregovaračkih poglavlja 23 i 24 ni Zapadnobalkanski samit u Parizu, osim što neće imati nikakvog uticaja na naše živote, nikakvog uticaja neće imati ni na ubrzanje srpskih EU integracija, i koja je, onda, svrha ponovnog fokusiranja Evropske unije na Balkan?

Ni ovog puta nije manjkalo optimističkih prognoza i bombastičnih zakletvi pošto je slučaj udesio, i ne jedino slučaj, da istovremeno sa Zapadnobalkanskim samitom 4. jula u Parizu iz Pariza stigne vest da je Hrvatska popustila i da će Srbiji, samo dve i po godine posle početka pregovora o eventualnom priključenju Evropskoj uniji, biti otvorena pregovaračka poglavlja 23 i 24 kojima je inače – uz kosovsko Poglavlje 35 – formalno uslovljena i brzina čitavih srpskih EU integracija.

INSPIRATIVNI ENTUZIJAZAM Tako je ministarka za evropske integracije Jadranka Joksimović ocenila da će otvaranje ovih poglavlja „biti dodatni signal potencijalnim investitorima da je Srbija napredovala u unapređenju investicionog okvira“ i saglasila se u razgovoru s otpravnikom poslova ambasade Danske u Srbiji Mortenom Skovgardom Hansenom da „napredak u reformskom procesu podiže investicioni rejting države i unapređuje poslovni ambijent“, uz očekivanje da će „mnoge kompanije u skorijoj budućnosti investirati u Srbiji“. I premijer Aleksandar Vučić kazao je da „Srbija sada sa većim optimizmom gleda u budućnost“ (jer „moramo da zadržimo put ka EU. Ako ga promašimo, Srbija će ići u pogrešnom pravcu. To je to“) a podjednaka je optimistkinja (?) i šefica EU diplomatije Federika Mogerini kojoj je u Parizu ovog ponedeljka 4. jula bilo „veoma važno“ da „EU potvrdi svoju volju da nastavi s evropskom integracijom svih zemalja Zapadnog Balkana“ (bilo je tamo, uzgred budi rečeno, i Kosovo), tim pre što „unutar Evropske unije ponekad imamo probleme u identifikovanju dodate vrednosti evropskog projekta, dok je na Zapadnom Balkanu samo po sebi očigledno da integrativni proces u Evropsku uniju donosi pozitivne stvari za građane. Imamo evroentuzijazam u tom regionu koji moramo da negujemo i da na njega gledamo kao na izvor inspiracije unutar naših granica“.

I zbilja, kao da su želeli da potvrde da jesu odnegovani evroinspiratori, „tridesetak mladih iz Srbije, BiH i Hrvatske okupilo se u inkubatoru za razvoj preduzetništva mladih ’Gnezdo’“ („Blic“, nije njuz.net niti Monti Pajton), „da dočekaju i proslave vest o osnivanju Regionalne kancelarije za saradnju mladih koja se zvanično formira u Parizu“, što je inače – ta regionalna kancelarija za regionalnu omladinu – pod uslovom da je uopšte vredna pomena, jedan od značajnijih proizvoda pariskog sastanka Zapadnog Balkana s Evropskom unijom u okviru procesa započetog u Berlinu pre dve godine. „Svečano doživljavamo ovaj dan… Ovo bi trebalo da bude svetli primer za sve ostale grane na kojima će se raditi u okviru Berlinskog procesa“, citirao je „Blic“ Jovanu Prusinu iz Inicijative mladih za ljudska prava, dodajući s obiljem inspirativnog evroentuzijazma: „Da je atmosfera svečana, svedoče i flaše šampanjca koje će biti otvorene pošto predsednici vlada zemalja regiona zvanično potpišu osnivanje kancelarije koja će mladima osigurati širok spektar mogućnosti aktivnog učešća u programima prekogranične razmene.“

BIROKRATSKE IZMI-ŠLJOTINE Šampanjac i praznoslovlje na stranu, u ovih nekoliko dana vrtoglavog ubrzanja srpskih EU integracija dobili smo ponovljeno obećanje – stoji u zvaničnoj deklaraciji pariskog samita – „jasne evropske perspektive“ kakva je Zapadnom Balkanu doduše već ponuđena još u Zagrebu 2000, pa u Solunu 2003. godine (obratite pažnju na jedan detalj: obećava nam se perspektiva, nije obećano da ćemo jednog dana zaista biti primljeni u EU, pod uslovom naravno da je tog dana uopšte i bude), dobili smo spomenutu Regionalnu kancelariju za saradnju mladih od koje će koristi uglavnom imati aktivisti nevladinih organizacija poput onih sa šampanjcem u „Blicovom“ „Gnezdu“, dobili smo načelne dogovore o tri železničke pruge i potvrdu ranijih načelnih dogovora o drugim infrastrukturnim projektima u okviru „agende povezivanja“ koji će – projekti – „nastaviti da budu razmatrani u čitavom regionu čim se reše politički i tehnički preduslovi“, što će reći da od njih zasad nema ništa i pitanje je i da li će ikada i biti išta, „lansirana je inicijativa“ da se poboljša energetska efikasnost u stambenim zgradama, i podržana je i još poneka „mapa puta“ i slične birokratske izmišljotine koje birokratama zvuče dobro, uz to zasenjuju prostotu i uglavnom ne donose nikakav konkretan rezultat. Otprilike, po ugledu na ona „uputstva za upotrebu mašina koje su već u upotrebi“, što zaista nije projekat Ministarstva luckastog hoda Letećeg cirkusa Montija Pajtona već projekat Evropske komisije koji je 2012. godine uknjižen kao bespovratna pomoć Srbiji, hvala im na tome.

I dobili smo ovih dana – još smo kod ovih grandioznih dobitaka – obećanje koje već spomenusmo, da će nam uskoro biti otvorena pregovaračka poglavlja 23 i 24 koja bi, kažu, od Srbije trebalo da načine pravno uređenu državu, iako samo služe usklađivanju naših propisa sa propisima Evropske unije. A to, kao što znamo, nije ni nužan ni dovoljan uslov za uređenje jedne države; da nije nužan uslov, govori nam činjenica da smo uređenu državu, mnogo uređeniju od današnje, imali pre nego što je Evropska unija uopšte postojala, a da nije ni dovoljan uslov za uređenje države govore Bugarska i Rumunija i tome nemamo šta da dodamo.

Sve u svemu, najkonkretnije što smo ovih dana dobili bio je zgodan izgovor za opijanje šampanjcem.

PROŠIRENJE BEZ PROŠIRENJA Ovo tim pre što je svima prisutnima u Parizu potpuno jasno da od proširenja Evropske unije na Zapadni Balkan nema ništa. Kratka retrospektiva, tek da potvrdimo očigledno. „Vikiliksove“ depeše američke diplomatije o „zamoru od proširenja“ EU govore barem još od marta 2006. godine; zatim su se dogodile svetska ekonomska kriza (2008) i kriza evra (2011), uspon vansistemske desnice u Zapadnoj Evropi koja se protivi i samoj Evropskoj uniji a kamoli njenom proširenju, vršeći (svojim usponom) dodatni pritisak na vladajuće, sistemske stranke da o proširenju EU duboko na Balkan i ne pokušavaju da razmišljaju ozbiljno, pa je 15. jula 2014. aktuelni predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker i otvoreno rekao, godinu dana posle prijema Hrvatske, da „neće biti proširenja u narednih pet godina“ (ali to je – američka depeša 09BERLIN1556 – Angela Merkel obećala Borisu Tadiću još 15. novembra 2009) jer „EU mora da napravi pauzu u procesu proširenja kako bismo mogli da konsolidujemo ono što je učinjeno s 28 članica“, pa je u novom sastavu Evropske komisije ukinuto mesto komesara za proširenje EU koje je zamenjeno mestom komesara za pregovore o proširenju EU, pa su Holanđani na referendumu 6. aprila dvotrećinskom većinom odbacili EU sporazum sa Ukrajinom, da bi 28 članica koje je onomad spomenuo Junker ovog 23. juna, bregzitom, spalo na 27, podeljenih i među sobom i unutar sebe do te mere da ne znaju ni u kom će obliku ostati na okupu, a kamoli da su u stanju da razmišljaju o daljim proširenjima. Ovo tim pre što im se, a da se od bregzita još nisu ni rastreznili (ne mislimo konkretno na Junkera kome je konjak omiljeni doručak), nad evropskom budućnošću nadvila nova potencijalna kriza, kriza italijanskog bankarskog sektora koja postaje sve ozbiljnija zbog svog raskošnog potencijala da uništi čitav projekat jedinstvene evropske valute.

UKRAJINSKA PRETNJA A opet, iako dakle ništa konkretno u Parizu niko nije dobio niti dao, i iako svi dobro znaju da od proširenja EU nema ništa, samit u Parizu nije bio sasvim lišen smisla. Makar utoliko što je i jednima i drugima bio potreban za javnu demonstraciju neiskrenosti, u vidu zaklinjanja u evropsku perspektivu i prateće besmislice.

Zašto?

Zemljama Zapadnog Balkana, a Srbiji pre svih, ova je neiskrenost potrebna zarad izbegavanja ukrajinskog scenarija, pod čime podrazumevamo javno saopštenu odluku tadašnjeg predsednika Viktora Janukoviča da napravi pauzu u EU integracijama Ukrajine koja mu je potom, uz nesebičnu pomoć njegovih i naših prijatelja sa Zapada, izazvala Majdan i sav onaj haos koji je usledio i u koji je Ukrajina uronjena već dve i po godine s dobrom perspektivom da tamo i ostane. Drugim rečima, kao što je danas, dok se EU potresa iz temelja, naročito neuputno žrtvovati bilo šta zarad perspektive članstva u EU, podjednako je neuputno i javno saopštavati kako nas EU više ne zanima jer bi to – pouka iz Ukrajine – moglo i kod nas izazvati Majdan a pri tome se može pokazati i kao sasvim nepotreban rizik budući da je EU na rubu kolapsa i bez naše pomoći. To je – taj pokušaj očuvanja stabilnosti – ozbiljan razlog da se evropski put ne prekida baš sada kada je potpuno jasno da on ne vodi nikuda, naravno, kao što rekosmo, sve dok ostanak na tom putu podrazumeva samo oštećenje sluha i živaca od proevropske retorike, ali ne i novo žrtvovanje naših državnih i nacionalnih interesa. Toga je ionako, sa istim efektom, dosad bilo isuviše.

RUSI DOLAZE A zašto je zapadnobalkanski igrokaz u Parizu bio potreban Evropskoj uniji?

Prvi razlog je očigledan. Posle britanskog referenduma koji bi morao da označi i krajevropske budućnosti Velike Britanije, Evropskoj uniji potrebna je javna potvrda da je i dalje privlačna i postojana i da sa svog puta integrisanja, iako je sama počela da se dezintegriše, i dalje i nepokolebljivo ne odstupa. Otuda, uostalom, i citirane reči Federike Mogerini o „evroentuzijazmu“ Zapadnog Balkana „koji moramo da negujemo i da na njega gledamo kao na izvor inspiracije unutar naših granica“.

A tu je i drugi razlog, koji se otkriva u nedavnoj studiji „Povratak u nestabilnost: kako migracije i politika velikih sila prete Zapadnom Balkanu“ Evropskog saveta za spoljne odnose (European Council on Foreign Relations – ECFR), „prvog panevropskog tink-tenka“ koga finansiraju Fondacija za otvoreno društvo DŽordža Soroša „i druge velikodušne fondacije, pojedinci i korporacije“ a u čijem bordu sede uticajni evropski zagovornici evropske potčinjenosti Sjedinjenim Američkim Državama poput Karla Bilta, Martija Ahtisarija, Joške Fišera, bivših generalnih sekretara NATO-a Havijera Solane, DŽordža Robertsona i Japa de Hop Shefera… „Geopolitika se vratila na Zapadni Balkan“, stoji u uvodnoj rečenici ove studije. „Nadmetanje između velikih sila vratilo se u ovaj region, a Evropska unija – zaokupljena drugim krizama – nije uspela da odgovori na to.“ Ukratko, pariski samit Evropskoj uniji i njenim prekookeanskim inspiratorima potreban je da bi se sprečio prodor Rusije na Zapadni Balkan: „Postoji rastuće osećanje u regionu da se EU raspada i da nije ozbiljna u vezi s integracijama. Ovo stvara vakuum moći u koji se umeću drugi igrači, naročito Rusija, ali i Turska. Ukoliko ne preduzme odlučnu akciju, uticaj EU na Zapadnom Balkanu biće potkopan.“

„Novo geopolitičko nadmetanje na Zapadnom Balkanu omogućilo je tamošnjim državama da balansiraju između EU i drugih sila“, navodi se dalje uz ocenu da Rusija aktivno radi na remećenju planova Zapada da čitav Balkan podvede svom interesu. Uticaj Rusije, kaže se dalje, naročito je snažan u Srbiji i u Republici Srpskoj, u kojima se „već neko vreme“ povećavaju „ruske investicije u ključne strateške sektore kao što su diplomatija, vojska, bezbednost, finansije i energetika“. „Iz perspektive evropskih interesa, najvažniji primer ovoga jesu unapređeni odnosi Rusije i Srbije. Srpski predsednik Tomislav Nikolić je 2013. godine (…) potpisao ambiciozni sporazum o strateškom partnerstvu sa Rusijom, uključujući vojnu i obaveštajnu saradnju kao i koordinisanje stavova u međunarodnim telima. Te godine Srbija je postala i posmatrač u Organizaciji za kolektivnu bezbednost i saradnju (ODKB), vojnom savezu pod ruskim vođstvom… Rusija i Srbija potpisale su na 15 godina bilateralni odbrambeni savez koji predviđa i zajednički trening, vežbe, prodaju oružja, razmenu obaveštajnih podataka… Putin je lično podržao ovo partnerstvo krajem 2014, uzdigavši ga do kategorije alijanse…“

I zato, traži ECFR kako bi se nepoželjno rusko širenje zaustavilo, EU više ne sme da se oslanja samo na šargarepu već mora da potegne i štap. „EU mora da zahteva strateško usaglašavanje od država kandidata“ jer „novo geopolitičko okruženje i pogoršanje odnosa sa Rusijom znači da EU više sebi ne može da priušti da njeni potencijalni članovi balansiraju, u strateškom smislu, između EU i Rusije… EU mora jasno da stavi do znanja svim kandidatima za članstvo da, ako ozbiljno žele da postanu odgovorna država članica, moraju da se usaglase sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU. Ovo se naročito odnosi na Srbiju zbog njenog strateškog partnerstva s Rusijom… Trenutno se ova zemlja strateški udaljava od EU, kroz produbljivanje svojih odnosa s Rusijom. EU treba da učvrsti legalnu obavezu koja sada govori samo o ’postepenom usaglašavanju’ zemlje kandidata sa spoljnom politikom EU, i da usaglašavanje pretvori u legalnu obavezu za zemlje kandidate od samog početka.“ Priliku za nametanje takve obaveze, dodaje se, predstavljaće otvaranje Poglavlja 31, koje govori o zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici.

I to je to. Pariski sastanak, osim kao reakciju na bregzit, treba tumačiti i kao prvi korak ka ozbiljnijem radu na suzbijanju ruskog uticaja na Balkanu, to jest u Srbiji. Sledeći na redu jeste zahtev da Rusiji uvedemo sankcije, što će predstavljati i ozbiljan trenutak istine za aktuelnu vlast, kojoj zaglupljujuća EUforična retorika više neće biti dovoljna. Na njoj je, sada, da taj trenutak odloži što više, u nadi da će se do tada sama EU toliko raspasti da više ne bude sposobna za ispostavljanje ovakvih ultimatuma.

Nikola Vrzić

BigPortal.ba