Ukinuti političare!

0
425

pravda_1004Pitate se – kako se osloboditi korupcije, primitivaca i lopova na vlasti?

Nikako!

Iznenađeni ste mojim odgovorom?

Radim u školstvu. Onom školstvu koje je osuđeno da umre u mukama, agoniji i polako. Svaki novi ministar kopa raku metar dublje a svi se uglavnom prave da ne primećuju i da im je svejedno. Lakše je kada ne učestvuješ u sopstvenom životu. Samo dokle?

Pišem ovo ogorčena. Istina je ja sam samo jedan mali jadnik koji nikom nije važan, neko nevidljiv za ovaj sistem, šrafčić lako zamenljiv. Neću da pridajem sebi prevelik značaj time što sam učila neku školu, ali zaista i stvarno učila, danima a često i noćima, i radila na tome da od sirote, gladne, postanem neko i nešto, ne na prevaru već suprotno. Neko ko će zavrediti mesto pod suncem sa svom onom razmaženom posleratnom komunističkom decom rođenom sa zlatnom kašikom u ustima i Bogom danom da zapovedaju. Danas, posle mnogo godina stojim pod tim istim suncem zajedno sa njima jadnija nego ikad jer sam dočekala da me šikaniraju i njihova deca. Sada sam prosvetni jadnik sa diplomom.

I ne, dragi ministre Šarčeviću, neću da se žalim na platu, za šta nas uobičajeno optužuju. Žaliću se na osmanlijski odnos kojim ste škole predali direktorima na neograničenu upotrebu i postavili ih da uživaju neograničene ingerencije u korišćenju ljudskih, materijalnih i svih drugih resursa, bez ikakve zadrške i kontrole. Dovoljno je da poseduju partijsku knjižicu i spremnost da sarađuju sa lokalnim političarima u javnim nabavkama i partijskom zapošljavanju. Ne, ne mogu da pribavim dokaz, jer je to kasta zatvorena za javnost i međusobno povezana, ali je javna tajna, glasno neizgovorena, da ja pišem istinu.

Pre neki dan mi je krv prskala po belim pantalonama ne što je imama previše, već što sam po ko zna koji put ponižena u kolektivu u kom radim. Mlada koleginica, ćerka može da mi bude, odbrusila mi je kada sam joj polako prišla u kancelariji i zamolila da mi pomogne da završim jedan obrazac.

– Opet ova, šta sad hoćeš, jel vidiš ti da mi pričamo? – i nastavila tako a ja sam se okrenula i izašla. Direktor je bio prisutan i sve je video. To traje od ranije i vuče dublje korene. Usudila sam se da tražim fond tehničkog za koji sam takođe stručna i koji bi mi pomogao da smanjim broj škola u kojima radim a to je trenutno četiri i što je vrlo naporno za ženu koja nije tako mlada.

Ja nisam čak ni tražila taj fond napismeno već sam samo pitala, ali i to je bilo previše. Mesto je unapred rezervisano za koleginičinu ćerku, ineče studentkinju Singidunuma koja je u međuvremenu upisala Fakultet u Čačku i koja i dalje radi u istoj školi ali i drži 50% biblioteke što takođe nije po zakonu jer nema odgovarajući fakultet.

Ali? Šta reći? Nekima se može. Naročito ako im je rođak jedan od glavnih ljudi u SPS -u. I tu nije kraj. Sada postoji klan koji se trudi da pokaže nadmoć, a u meni ključa bes, jer zakon ima jednostranu funkciju kao i sve u ovoj državi.

Nije mi žao što devojka radi. Ja sam za. Podržavam mlade ljude, ali ne i bezobrazluk. Čemu to? Ako direktor škole okupi oko sebe OZNU u malom i tako se radi u svakom kolektivu u ovome nečemu što bi trebalo da se zove Srbija a što nema granice, državne institucije ni vojsku, dokle ćemo stići?

Izgubili smo poverenje jedni u druge. Ja recimo više nikome ne verujem. I da budem iskrena ogadio mi je život toliko da mi rat ne bi teško pao koliko nesreća u kojoj živim. Tako da moram da sagnem glavu i da gutam suze i poniženje da bih dobila parčence hleba da nahranim svoga sina. Hoće li i moj sin biti rob ovih novih neokomunističkih demokrata? Hoće li i on jednoga dana stajati pod istim suncem pod kojim i ja sada stojim i gutati svoje suze, gledati u nebo i nemo pitati Boga – zašto? E, to će me Srbi moje Srbende sa kokardama, šajkačama i bez njih, ubiti pre nego metak, jer sada pouzdano znam, dok vas gledam ovako jadne, prodane i korumpirane kako se svađate oko vlasti – znam da zora nikada neće svanuti da sloboda nikada neće doći. Bar ne dok vas neki vetar ne odnese.

Nekako mi više ne ide da se izvinjavam. Nemam kome i nemam zašto. Zar ja, mučenik iz blata za koga vi tvrdite da nema pedigre i tretirate me kao kera nalazim u sebi snagu da pustim glas i napišem nešto zbog čega mogu da mi skinu glavu, a vi koji se busate u grudi junačke, kačite ordenje i revolvere ćutite kao zaliveni vojvode i oficiri, spremni da se preodenete očas posla ako vam se dovoljno plati. Ja ću za moju otadžbinu život dati. Hajde da vidim vas. Podignite glave ispod ženske suknje i naučite da žena ne služi samo da se njom zadovolji vaš ego već da žena rađa, hrani i gaji mlado žito stare otadžbine, rađa hrani i za njega gine. Ako ženu nema ko da brani, neće imati ko da brani ni Srbiju. Ova uloga što ste je namenili nama i sa njom se prećutno slažete više je nego bedna. Nisam htela da budem brutalno prosta. Oni koji su dovoljno pametni shvatiće šta sam želela da kažem. Ipak sam ja profesor i ovako sam sebi dala previše slobode. Ali, nemojte mi zameriti i ja sam ljudsko biće iako sam žensko.

Mogu samo da zamislim kako bi me opleo vojvoda Šešelj da mi pokaže gde mi je mesto. A tek Aleksandar Vučić? Dobili ste svi šta ste hteli. A šta je dobio za uzvrat narod ove opljačkane države? E, to samo on zna. Krivo mi je što se troše pare na neke izbore, kada se sve uglavnom zna unapred. Narode, nema opozicije.

Mislim da je kucnuo čas da ovaj narod, ako želi da preživi, UKINE POLITIČARE.

ZAUVEK.

Slađana, kolumnista SRBskog FBReportera

***

Dodatak:

Šeherzada Delić, profesor iz Tuzle, očitala 2014. bukvicu političarima iz BiH, a njene reči su i danas itekako primenljive i na na naše političare.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime