Raskol među srpskim poslanicima u Hrvatskoj daje mračne odgovore na pitanje ko su ljudi koji zastupaju tamošnje Srbe
Hrvatske službe bezbednosti potpuno su ovladale srpskim korpusom u Hrvatskoj. U izbornim okršajima, gde je jedino važno ko će formirati vladu, svima je popustila profesionalna opreznost, pa i profesionalcima iz bezbednosnih službi. Uprošćeno gledano, na hrvatskoj političkoj sceni je u toku kupovina glasova manjinskih poslanika, kao na pijaci – ko da više. Ipak, stvari su složenije i jasno se vidi da su neki poslanici u nebranom grožđu, pritisnuti stavovima svoje stranke i zahtevima ili ucenama nekih moćnika kojima su nešto dužni ili nešto unapred obećali. Tužno je što su ovakve manifestacije ponašanja najjasnije upravo kod lidera srpskih stranaka u Hrvatskoj.
Za Srbe u hrvatskoj više ni statistika ne važi zato što ona ima smisla samo kada obrađuje velike brojeve. Tri srpska poslanika podelila su se 2:1 u odluci kome će se privoleti carstvu. Na šta bi to ličilo kad bi sad zaključili da je nakon ovih izbora došlo do velikog raskola među Srbima u Hrvatskoj i da su se podelili 33,3 prema 66,6 odsto u odluci kome će pružiti podršku da sastavi vladu, dali Domoljubnoj koaliciji, koju predvode HDZ i Karamarko, ili koaliciji Hrvatska naprijed, koju predvode SDP i Milanović? Ovaj na prvi pogled bombastičan događaj u suštini je obična manipulacija hrvatskih službi bezbednosti i vodećih stranaka sa tri beznačajna srpska predstavnika u hrvatskom Saboru. Na sceni je novinarsko dramatizovanje unutarsrpskog političkog obračuna jer, kao i svugde, kupovina glasova je krivično delo. Medijska zvezda je svakako srpski predstavnik Mirko Rašković (na fotografiji gore levo), na koga sada druga dva poslanika upiru prstom i viču: „Drž’te lopova“! On je zbog svojih čvrstih „uverenja i principa“ istupio iz stranke sa čije liste je izabran za poslanika i zamrzao svoj status dožupana u Šibensko-Kninskoj županiji. Shvatio je da je za Srbe u Hrvatskoj jedini spas vladavina proustaškog HDZ, čvrsto se ukopao u svojim stavovima i sve pripremio da mu zakonska ograničenja ne smetaju kada svoj glas dodeli Karamarku.
SRPSKI PREDSTAVNICI I HRVATSKE SLUŽBE
Jedini ko se ne uzbuđuje mnogo je srpski narod u Hrvatskoj, jer odavno zna da njihova tri predsatvnika više ni o čemu ne odlučuju sem o svom ličnom budućem statusu i imovnom stanju. O sudbini i statusu Srba u Hrvatskoj ne samo da ne odlučuju nakon ovih izbora nego nikada nisu ni odlučivali. Oni nikada nisu bili autentični i prihvaćeni predstavnici Srba u Hrvatskoj, jer su ih, kao kontrolisani politički faktor, stvorile zapadne i hrvatske bezbednosne službe. Malobrojne preostale Srbe u Hrvatskoj već dvadeset godina predstavlja sad već čuvena SDSS – Samostalna demokratska srpska stranka. Formirana je u Vukovaru 1995. godine, po završetku rata u Hrvatskoj, koji je okončan potpisivanjem Erdutskog sporazuma, u vreme dok je oblast Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema bila pod kontrolom UN.
srbivukovarIstinski raskol među Srbima u Hrvatskoj nastupio je u vreme kampanje za potpisivanje Erdutskog sporazuma jer su Srbi shvatili prevaru, tako da niko iole relevantan kao predstavnik Srba nije hteo da ga potpiše. Na kraju je, uz velike napore, sastavljena nekompetentna, smešna i marginalna grupa ljudi koja nije nikog predstavljala jer nije imala nikakvu podršku naroda. Oni su pripremljeni ne samo da stave potpis na ovaj sporazum nego da pod tajnom kontrolom zapadnih i hrvatskih obaveštajno-bezbednosnih službi organizuju novi oblik političkog udruživanja i angažovanja Srba. Politička aktivnost Srpske demokratske stranke – SDS, koja je stvarno predstavljala srpske interese, morala je potpuno da se ugasi i da na scenu stupi politički dekor.
Ne samo da su potpisnici Erdutskog sporazuma, Milan Milanović, kao predstavnik Srba, i Hrvoje Šarinić, kao predstavnik Hrvata, bili potpuno nekompetentni nego i jedan od dva svedoka potpisivanja sporazuma – američki ambasador Piter Galbrajt. Nejasno je u kom svojstvu je on bio svedok potpisivanja sporazuma i zašto je ovaj događaj spušten na nivo ambasadora? Verovatno zato što su kompetentni unapred znali da je u pitanju prevara i šta će Srbe na ovom području snaći. Tako da i nisu bili spremni da im se ime vezuje za događaj koji će se pamtiti samo po zlu jer smišljena prevara i progon tolikog broja ljudi nikome ne služi na čast.
MEĐUNARODNA PREVARA JE USPELA
Datum potpisivanje Erdutskog sporazuma (12. novembar 1995) danas od stranaka obeležava samo SDSS i niko više. Svi drugi ga se sećaju sa gorčinom i gnušanjem. Nema tu šta da se obeležava, a kamoli slavi. Znaju to dobro i lideri SDSS, ali se na taj način dodvoravaju hrvatskoj državi i stiču status lica koja imaju zasluge za hrvatsku celovitost. Dovoljno je navesti samo neke stavke iz ovog sporazuma pa da razmere prevare posatnu potpuno jasne:
• Prelazna uprava će omogućiti mogućnost povratka izbeglica i raseljenih lica njihovim domovima (piše u tački 4. sporazma);
• Na području će se postaviti najviši nivo međunarodno priznatih ljudskih i osnovnih prava (piše u tački 6. sporazuma);
• Sva lica imaju pravo na povraćaj imovine i odštetu za imovinu koja im se ne može vratiti (piše u tačkama 8. i 9. sporazuma).
Kome ovo danas ne bi bilo smešno da nije toliko tužno? Sva srpska prava o kojima se ovde tako velikodušno govori drastično su pogažena i svela su se na pitanje dvojezičnih tabli. Pa, na kraju, ni to kao obična sitinica u odnosu na sve što je obećano – ne može. Zašto? Zato što to nije odluka, nego poruka – Srbi, shvatite već jednom da vam nema života u Hrvatskoj. Kako sada iritirajuće i sramno deluju velike reči iz Erdutskog sporazuma: „najviši nivo ljudskih i osnovnih prava“, ili „povratak imovine“. Ali šta to sada vredi kada mi i ne znamo ko sve tu treba da se stidi. I sam tekst sporazuma ukazuje na unapred smišljenu prevaru jer se, naprimer, ne kaže „omogućiti povratak“ nego „omogućiti mogućnost povrtka“ – pa svako može kako hoće da tumači šta to znači. Ili, ne kaže se da će se Srbima vratiti imovina nego „imaju pravo na povraćaj“ – i stvarno, nisu ništa slagali, Srbi imaju to pravo samo što ga nikad neće ostvariti itd.
erdutskisporazumUsput rečeno, drugi svedok potpisivanja Erdutskog sporazuma bio je sasvim kompetentan, kao posrednik Ujedinjenih nacija. Bio je to, sada već u Beogradu omiljeni Torvald Stoltenberg, koji je verovatno zbog svog uticaja i dometa u zaštiti i zbrinjavanju Srba na pomenutom području nedavno proglašen za počasnog građanina Beograda. Ne želim da verujem da je u pitanju obično dodvoravanje njegovom sinu Jensu Stoltenbergu, generalnom sekretaru NATO, koji je nakon toga posetio grad u kome je njegov otac tako počastvovan.
SDSS je smišljeno i planski osnovan u skladu sa realizacijom Erdutskog sporazuma. Na osnovu rezolucije 1037 Saveta bezbednosti UN, prelaznu upravu na području koje je trebalo reintegrirati u Hrvatsku činio je UNTAES sa mandatom od dve godine. Trideset dana pre isteka mandata trebalo je organizovati slobodne izbore, zbog čega su Erdutskim sporazumom osnovane dve organizacije Srba u Hrvatskoj – Zajedničko veće srpskih opština i Srpsko narodno veće. Da bi se shvatili njihovi dometi, dovoljno je reći da su to savetodavna tela hrvatske vlade.
Srpsko narodno veće predvodi od osnivanja do danas Milorad Pupovac, koji nika nije bio ni lider ni čovek od poverenja srpskog naroda, jer je rat proveo u Zagrebu i bio sasvim kooperativan sa svakom hrvatskom vlasti. Pupovac je ustvari (kao predsednik SNV) osnivač SDSS iako je Vojisalav Stanimirović njen predsednik a Pupovac samo potpredsednik. Ova dva čoveka će dve decenije zamajavati i obmanjivati preostale Srbe u Hrvatskoj i svoj uticaj će proširiti i na ostale srpske regione. Naravno da su srpski lideri u to vreme morali biti pod punom kontrolom i zaštitom hrvatskih bezbednosnih službi. U suprotnom, svako njihovo kretanje po Zagrebu i Hrvatskoj uopšte, a kamoli političko delovanje na prosrpskoj liniji, bilo bi opasano po život.
Tokom mirne reintegracije bilo je čudnih smrtnih slučajeva srpskih predstavnika visokog ranga. Tako je Dragan Đukić, kao pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Hrvatske, izvršio samoubistvo. Interesantno je da se ubio u svojoj kući u Vukovaru u prisustvu Dr Vojislava Stanimirovića. Bio je to visokoobrazovan policajac vanrednih moralnih kvaliteta. Za javnost je ostalo nejasno zašto je to uradio, i sumnja da je pucao u sebe pod psihološkim pritiskom onoga u šta se u najboljoj nameri upetljao.
HRVATE NE INTERESUJE SRBI, VEĆ SRPSKI LIDERI
Pritisci na srpske lidere u Hrvatskoj razvijeni su od perfidnih i skrivenih do javnih fizičkih napada. Dr Vojisalav Stanimirović čak ni u hrvatskom Saboru nije bio bezbedan, jer ga Hrvati bez razloga vezuju za zločin počinjen na Ovčari. Zbog lične bezbednosti morao je da se povuče iz Sabora, pa su aktivirani rezervni igrači. Ti rezervni igrači, druga postava, su Mirko Rašković i Mile Horvat. Na poslednjim izborima u Hrvatskoj mandate su dobili (ili im je to Hrvatska udelila) – dr Milorad Pupovac sa 14.103 glasa, Mile Horvat sa 10.997 glasova i Mirko Rašković sa 10.103 glasa. Već po trenutnim izbornim manipulacijama, vidi se da će to biti do sada najgora ekipa za Srbe iz Hrvatske. Njihovo ponašanje je u najmanju ruku bestidno i frustrirajuće. Zamislite koliko su njih trojica soli pojeli zajedno, a nisu uspeli da ostanu jedinstveni. I ova beznačajna tri srpska mandata uspeli su da pocepaju u borbi za sebične interese, a sve pod parolom borbe za pogažena srpska prava. Hrvati više ne moraju ništa da obećavaju i garantuju Srbima iz Hrvatske, dovoljno je da kvalitetno zbrinu njihove predstavnike. Pošto ih ima samo trojica, to i nije neki problem i neki novac.
mirkoraskovic02Sa profesionalnog stanovišta hrvatske službe odlično rade svoj prljavi deo posla – prate, izučavaju ličnosti i njihove slabosti i poroke, obećavaju, potpaćuju novcem ili na drugi način kompromituju, ucenjuju, prete… Već kako zahteva situacija – zatežu, popuštaju, koriguju nastup, prilagođavaju se. Za predimenzionisane službe, kakve su danas hrvatske, to i nije neki problem, u pitanju je sasvim mali broj Srba koji nešto znače.
Novca nikad dosta, ali Pupovcu više novac i ne treba, valjda ga je za ovih 25 i više godina kooperativnog rada dovoljno dobio. Ono što mu treba to su naučne titule, naučni radovi, ugled međunarodnih naučnih institucija i sve ono što se toga tiče. Za službe je uvek lakše kad se problem može rešiti novcem. Kad se mora uspostaviti saradnja sa obaveštajno-bezbednosnim sistemima drugih zemalja, to je teži i neizvesniji put. Ipak, i ovo se već uveliko realizuje jer sada su u pitanju bratske službe NATO.
SRPSKI BORCI, HRVATSKI BRANITELjI
Novinari se žale da je Mirko Rašković političar čiji je glas teško čuti – ima li veće optužbe za nekoga ko treba javno da brani srpske interese? Tako se o njemu malo zna, ali ipak ponešto procuri u javnost. Rašković je lak slučaj za hrvatske službe, jer se kod njega još uvek sve može novcem. A ko je on ustvari? Rođen je 1952. godine u Kninu, gde i živi sa suprugom i dvoje dece, automehaničar (pa šta, i Tito je bio bravar), od 2010. godine zamenik šibensko-kninskog župana (dožupan). Interesantne su ove hrvatske političke igre sa postavljanjem srpskih lidera na mesta dožupana. Hrvatska ima dvadeset županija i župani su značajne političke ličnosti, čija je moć i uticaj u hrvatskoj politici i ekonomiji respektabilna. Tako bi bilo logično da i srpski dožupani (dožupan je bio i dr Vojiskav Stanimirović u Osiječko-baranjskoj županiji) imaju bar približan uticaj i moć. Naravno da to nije tako i da su u pitanju obične figure, predstava za narod i fingiranje demokratije.
Mirko Rašković je bio kapetan prve klase u Vojsci RSK, gde je komandovao kasarnom Stara straža u Kninu. Pred „Olujom“ se povukao u Beograd, da bi se 1996. godine, kada se formirala srpska izdajnička elita u okviru Erdutskog sporazuma, vratio u Hrvatsku sa političkim ambicijama. Ustvari, pozvali su ga Ivan Jarnjak, ministar unutrašnjih poslova Hrvatske, Milorad Pupovac i Vojislav Stanimirović, kao podesnu ličnost za predstojeće političke igre i manipulacije SDSS. Tako se 1996. godine, kada njegove kolege oficiri to nisu smele ni da pomisle, vratio u Knin sa porodicom, u svoj stan, a bezbednost mu je garantovao lično Jarnjak.
pupovachorvatDa su njihovi politički protivnici kompromitovali i potkupili srpske lidere, jasno govori njihovo imovno stanje. Samo treba prebrojati njihovu imovinu pre političke karijere i danas. Te neoborive činjenice sve govore. Odavno se šuškalo da je Rašković još u ratu postao saradnik hrvatske obaveštajne službe, ali to niko nije uspeo da dokaže. Da je deo široke obaveštajne pripreme napada hrvatskih snaga na Knin i RSK uopšte. Da li je to istina, znaju samo hrvatske službe, ali postoje indirektni dokazi među kojima je možda najvažnija imovinska karta. Danas, u odnosu na pre, Rašković u svom posedu ima još jednu kuću, skoro duplo skuplju od one koju ima od ranije a koju je stekao za samo dve godine dožupanskog mandata. To nije sve. Možda važnija stvar od toga i nešto što jasnije govori o njegovom statusu je činjenica da je dobio vojnu penziju Ministarstva odbrane Hrvatske „za izuzetan doprinos u obrani suvereniteta Hrvatske“. Uverenje o njegovim zaslugama i ratnom putu koje mu je bilo potrebno da dobije ovu privilegovanu penziju potpisao mu je lično Tomislav Karamarko.
Razumljivo je da sada Rašković, kao „častan i pošten“ čovek koji drži do svoje reči i svog obraza, ne može da odbije uslugu Karamarku nakon ovih izbora? Pošto politika u većini balkanskih zemalja funkcioniše po principima i zakonima mafije, stvar je jasna – „dužan si mi uslugu“. Kako to njegovi saradnici Pupovac i Horvat ne razumiju, nego po medijima daju izjave da ovo od Raškovića nisu očekivali, kada i njihove političke karijere funcionišu na istom principu, samo što su oni uslugu dužni drugom čoveku i drugoj stranačkoj grupaciji?
PLAĆENI SRBI U SLUŽBI HRVATA
Treba znati da je manipulacija hrvatskih obaveštajno-bezbednosnih službi statusom branitelja, kada su Srbi u Hrvatskoj u pitanju, primamljiva šargarepa na dugačkom štapu. Tu nije u pitanju jednokratna novčana suma za podmićivanje, nego nešto mnogo značajnije – mogućnost dobijanja visoke penzije koja, uz siguran i redovan novac, nosi sa sobom i druge privilegije koje branitelji imaju a koje nisu male, od lečenja, do stana, kredita, letovanja, uvažavanja. To je i za službe mnogo lakše. Umesto gotovog novca, koji treba nabaviti i pravdati, dovoljno je „poćudnog“ Srbina provući kroz papire i sve će se rešiti samo po sebi na obostrano zadovoljstvo. Iako se to ne nudi baš svakom, primera nije malo. Hrvatske službe trude se da svaku svoju operativnu kombinaciju ovog tipa sakriju, ali to nije uvek moguće. Takvi primeri izazivaju čuđenje i protest kod stvarnih hrvatskih branitelja i njihovih udruga, jer oni ne mogu razumeti i shvatiti perfidne igre hrvatskih službi i koliko je takvo davanje novca i privilegija ustvari dobro i korisno za Hrvatsku.
Iako Mirko Rašković ima to što ima, iako je dobio to što je dobio, to rukovodstvu SDSS i SNV nije bilo ništa posebno, ništa sumnjivo. Pa šta? Dobili su i oni. Pravi alarm na uzbunu upalio se tek kad je Rašković zatražio i dobio odvojen prijem kod predsednice Hrvatske Kolinde Grabar Kitarović. Tek tada se videlo da je Rašković izabrao suprotnu od dve mogućnosti sa stanovišta SDSS. Dok su im lideri u šoku, Srbi u Hrvatskoj ćute, baš ih briga, jer znaju da su obe mogućnosti potpuno iste i da im se isto piše. Znaju da se sve svelo na lični interes lidera i predstavnika SDSS, pa, prema tome, neka se sami obračunavaju i neka sami brinu svoju brigu.
A ko je treći član srpske trojke i koje su njegove zasluge za napaćeni srpski narod? To je Mile Horvat (na fotografiji ispod), pravnik iz Baranje, rođen 1959. On je ustvari prava zamena za dr Stanimirovića u hrvatskom Saboru od 2008. godine. Šta ima kod njega sporno sa stanovišta legalnog predstavnika Srba? Ništa sem kompromitujuće imovinske karte, mamaksimalno naduvane plate saborskog zastupnika i – nacionalnosti. Dok mnogi tvrde da nikada nisu sreli ličnost sa prezimenom Horvat a da nije Hrvat ili eventualno Mađar, drugi tvrde da su ipak sretali Srbe sa ovim prezimenom. To je veoma osetljivo pitanje koje zadire u osnovna ljudska prava i zato se u njega ne sme dirati. Čovek ima pravo da predstavlja Srbe i bori se za njihove interese čak i ako nije Srbin, a kamoli ako jeste i ako se tako predstavlja. Hrvatima će se njegovo prezime veoma svideti i to će biti dopunski argument u njegovom političkom nastupu. Blago Srbima, već u startu pregovora su u velikoj prednosti. Usput rečeno, i Horvat je bio dožupan u Slavonsko-baranjskoj županiji od 2000. do 2.008. godine.
milehorvatIma li Srbina u Hrvatskoj kome ovaj trio, ustvari, uz dr Vojislava Stanimirovića, četverac, uliva poverenje? Da li će se osećati sigurnije i da li će raspakovati svoje kofere spremne za iseljavanje. Da li će im stav ovih ljudi pomoći da donesu pravu odluku – ostati ili otići. Opšta zbrka i ujdurma u koju su se upleli srpski političari u Hrvatskoj i njihove čudne biografije i još čudniji politički angažmani, čudne privilegije i imovne karte sve govore.
Ljuban Karan
Novi standard
