Umeće ćutanja

0
630

OHIO_OPK_ThumbnailNaš javni prostor je do te mere zagađen bukom, da je na momente potpuno zaglušen. Ne radi se tu samo o onome što se u teoriji komunikacije naziva psihološkom i semantičkom bukom, koja iskrivljuje sadržaj poruke i ometa komunikaciju, ponekad je potpuno sprečavajući. Ovde se radi o zaglušenosti koja nastaje usled poplave izlišnih reči; tih reči je toliko da su gotovo sasvim obesmišljene. U tome prednjače mediji, ali se ni iz daleka ne bi moglo reći da su oni jedini: bes, strast, žestina, jarost u izražavanju proširili su se na sve sfere javnog života a sada su, kako se čini, posebno zahvatili političke krugove. Svedoci smo da i neki ugledni ljudi povremeno poboljevaju od te vrste bolesti. O manje uglednim ljudima da i ne govorimo – oni se i inače ponose onim čega se pristojan svet stidi. Neodgovorni ljudi javno istupaju s krajnje nečasnim namerama, počev od iznošenja grubih laži, preko dezinformacija, do komplikovanih i istančanih manipulacija.

Poseban problem čine oni političari koji konstantno zatrpavaju javnost izjavama o tekućim događajima i komentarišu svaku, pa i sasvim beznačajnu pojavu, ono što se naziva epifenomenom. Tim viškom nastupa obezvređuju samu suštinu pojavljivanja političara u javnosti. Ako se obraćamo javnosti i onda kada ne treba, upućujući joj nevažne poruke, teško da će u toj opštoj kakofoniji do javnosti dopreti i ona poruka koja je istinski važna.

Prenaglašena emocionalna obojenost i inflacija reči često su propratna pojava predimenzioniranog ega govornika, uz očigledne ekonomsko-propagandne ciljeve. U toj suvišnosti jasno je uočljiva i teatralizacija govora. Veruje se, kao u klasičnoj ekonomskoj propagandi, da su uspešnost ili efekat poruke sve više vezani za scensku dramatizaciju govora. U tome se naravno preteruje. Zato sve lakše i sve češće padaju teške reči – uglavnom bez valjanog razloga. Naravno, rezultat toga je sve dublji jaz između iskazanog i misli koja se stvarno želela iskazati.

Reč gubi na smislu, pa samim tim brzo zastareva i iziskuje potražnju za novim rečima, još jačim i težim, i tako dalje, pa na kraju dobijamo vrzino kolo. To nije nikakav retorički, već puki komercijalni, jeftino publicistički efekat. Medijski poslenici, u stalnoj potrazi za senzacionalnim, i sami tu snose svoj deo odgovornosti. Reči se habaju, tako istrošene se lako zaboravljaju, pa samim tim raste i potreba za novim rečima – i tako nekontrolisana inflacija reči postaje moralni problem u savremenom društvu.

Preterana učestalost u obraćanju javnosti

Sve je to uzročno-posledično povezano sa apsolutnim precenjivanjem snage i značaja određenih javnih ličnosti u obraćanju javnosti. Ima političara – sve ih je više i u zemljama zapadne demokratije – koji su uvereni da svakim svojim nastupom treba da izazovu divljenje i zahvalnost naroda kome se obraćaju. Ako bismo želeli da se izrazimo slikovito, mogli bismo kazati da su oni antialhemičari koji nepogrešivo od zlata prave olovo; time prljaju i obezvređuju i samu političku delatnost.

Ljudi na vlasti imaju i formalni autoritet. Dobili su ga demokratski na izborima. Zato bi trebalo da su prvi koji će taj autoritet poštovati. Autoritet podrazumeva uzdignutost iznad proseka, sposobnost da se stvari sagledaju odozgo, u celosti i istorijskom i svakom drugom relevantnom kontekstu. To opet iziskuje odmerenost i uzdržanost. Uostalom, ne treba zaboraviti da vlast nije nikada snažnija nego onda kada je uzdržana. Mnogo je bolje ne proklamovati iz dana u dan svoje namere, posebno ne kada one nisu do kraja promišljene, nego postupati strpljivo i postojano, mudro i tiho, za opšte dobro. U politici su, ako ne na kratak a ono svakako na duži rok, rezultati sami po sebi najbolja reklama. A nijedan rasni političar o sebi ne razmišlja kao o čoveku koji je ušao u politiku da bi bio aktivan samo na kratke staze. Valjani rezultati se ionako ne mogu postići preko noći. Zato reč darovitog političara treba da bude retka, kalibrirana, a trenutak u kome će se ona izgovoriti pažljivo odabran. Takvo uravnoteženo i odmereno istupanje pruža dodatnu vrednost i težinu funkciji koja se obavlja. Treba umeti zastati, povući se makar na trenutak, zaćutati. Ćutanje je sastavni deo kulture govora, a razboritost se ne ogleda samo u rečima, načinu i smislu izražavanja, već i u uzdržanosti i kontroli kazivanja.

Da Vas podsetimo:  Intelektualno kvislinštvo

U opštoj medijskoj buci, u kojoj se uglavnom čuju oni najglasniji (retko se dešava da su baš oni najmudriji), zaboravlja se na vrline tišine uopšte, a posebno na prednosti smernog ćutanja. Stari Rimljani, za nikako ne bi moglo reći da su bili nemušti već su temeljno vladali govorničkom veštinom, posebno su cenili rečito ćutanje. Oni su znali šta znači tišina i kolika je njena težina.

Danas se mnogo priča, olako se optužuje, malo se toga sadržajnog kaže a još manje dokazuje. Malo je smisla, a mnogo praznoslovlja. Sama ta količina reči obezvređuje kvalitet izrečenog. Prekomerna upotreba reči neretko je tolika da prerasta u zloupotrebu. To preterivanje je samo retoričko pomagalo: ljudi nastoje da preteranim insistiranjem na formi prikriju nedostatak kvalitetne suštine.

Kada vaši javni nastupi obiluju preterivanjima, nepromišljenim i agresivnim rečima punim mržnje i gluposti, vi trujete medijski prostor kvareći um javnosti. Čovek nikako ne treba da teži statusu javnog zagađivača. Teške i neopravdane reči najbolji su pokazatelj nivoa korumpiranosti duha. Svaka vrsta korupcije, pa i ona materijalna, rezultat je korumpiranosti duha – to su ozbiljni simptomi i nikako ih ne treba olako shvatiti. U toj iščašenoj hijerarhiji vrednosti, izgubila se umerenost i odmerenost govora, zaboravilo se to da snaga našeg govora neposredno zavisi od našeg ovladavanja umećem ćutanja.

Kako opametiti licemere i demagoge, kako otrezniti brbljivce i zanesenjake? Stalnim traženjem argumenata, zahtevanjem tačnih i preciznih analiza, insistiranjem na izvorima informacija, javnim neprihvatanjem haotičnog, neartikulisanog načina razmišljanja i procenjivanja.

Treba obratiti veliku pažnju na doslednost u iskazima i nastupima. Sve što govorimo moramo i da dokažemo… Naravno, sebi uvek moramo postavljati ona večita pitanja: Zašto? Kada? (Zašto baš sada?) Ko? Kako? Gde? To su najosnovnija pitanja koja će svakome omogućiti kvalitetnije filtriranje informacija. Razume se, ti zahtevi su stroži prema onima koji javno istupaju.

Naravno, nerealno je očekivati od sitnih duša i nedobronamernih ljudi ograničenih umnih sposobnosti da ispolje neko žaljenje ili grižu savesti, nešto nalik na pokajanje, ali bi se i od njih mogla i morala očekivati veća uzdržanost. Ko nema šta da kaže ne bi trebalo da propusti priliku da ćuti, posebno ako ono što kaže ne može da dokaže niti da na duži rok podrži i održi.

Misliti, vagati, procenjivati, rasuđivati, malo pričati – to nije samo vera u um, već moralni imperativ. Jeres je ne paziti šta se govori, a zloupotreba moći govorenja koja nam je rođenjem data nije ništa drugo do izraz izvitoperenosti duha. Mnogo toga u medijskom ponašanju raznih, pre svega javnih ličnosti, predstavlja rezultat vaspitanja, ali i sam razum nalaže oprez.

Oprez

Prednost uzdržavanja nad ishitrenošću očigledan je znak ponašanja zasnovanog na mudrosti i oprezu. Od opreznosti niko nije stradao; od ishitrenosti su stradali mnogi, i to uz veliku kolateralnu štetu. Nema boljeg obrasca ponašanja od onoga koji podrazumeva kontrolu nad samim sobom i nad sopstvenim strastima.

Jezik je po svojoj prirodi buntovnik, strastven i iskričav – ljudi se često gube u nesputanoj bujici reči. Zato ga treba upotrebljavati sa umećem i oprezom. Uostalom, ćutanje poseduje i odbrambene vrednosti koje nikako ne smemo zanemariti. Možda je to minimalna, skoro neznatna vrlina, ali i nju ograničeni duhovi mogu protumačiti kao mudrost, a neznalice čak i kao intelektualnu dubinu – ako ništa ne kažemo, nekome će izgledati kao da se u sve razumemo ili da baš sve znamo…

Ćutanje je zlato – ta starinska, već zaboravljena izreka svedoči da i narodna mudrost više zazire od nepromišljene reči nego od smernog i opreznog ćutanja. Ćutanje ni na šta ne obavezuje. Uvek je manje rizično ćutati nego pričati, makar i zbog toga što tišina objektivno manje košta. Može nam se na prvi pogled učiniti da to deluje apsurdno: cena ćutanja je visoka i zato što treba kontrolisati sopstvene impulse – ipak, tu cenu treba da tretiramo kao investiciju koja se uvek dobro amortizuje. Drugačije rečeno, koliko god da kontrolisanje sebe samog košta – ćutanje je odvažna ali i sigurno isplativa investicija.

Da Vas podsetimo:  Zašto Srbi trpe apsurdne odluke

Nadmoćnost tišine ogleda se u tome da iskazane reči uvek nose sa sobom određenu opasnost. To naravno nije kritika razboritog delanja, već osnovna mera opreznosti i predostrožnosti. Dok ne znamo tačno kuda želimo da se uputimo, možda je najbolje da zastanemo i na trenutak stojimo u mestu – barem nam ne preti opasnost da se vrtimo u krug ili da krenemo u pogrešnom pravcu.

Ovo je posebno važno za one koji pretenduju na bilo kakvu vrstu liderstva – dakle, pre svega za političare. Često se može čuti kako javnost koju čine birače brzo zaboravlja – nije baš tako, kako god da nam u prvi mah izgleda: ljudi se svakako sećaju pogrešnih pravaca i brzih, naglih i nepromišljenih promena kursa, ali pamte i obećanja puna preterivanja i olako date izjave. Snaga i težina date reči predstavljaju garanciju sposobnosti političara da upravlja državnim poslovima.

Ako neko zna i ume da ubedi druge – ljudi će ga slediti i slušati. Vladanje rečima, njihovim dejstvom i posledicama pouzdan je znak umeća ovladavanja i vladanja događajima. Nasuprot tome, kako očekivati od nekoga da vešto i dosledno upravlja zbivanjima, institucijama i ljudima, ako ne može da kontroliše sebe samog i onog što govori?! Naravno, da bi neko bio pravi lider, dobar šef države, nužno je da on bude stvarno lider i da zaista postoji država sa svim svojim institucijama.

Neka svako pođe od sebe – ako vam neko kaže nešto pogrešno, a vi shodno toj dobijenoj informaciji postupite, kada vremenom istina izađe na videlo i vi shvatite da ste bili dovedeni u zabludu, normalno je da ćete se osetiti prevarenim. Takva situacija nije nešto što se lako prašta, a čak i ako se oprosti, ona se ipak ureže u sećanje. To važi i za sitnije stvari da ne govorimo o grubim, svesnim dezinformacijama i krupnim manipulacijama.

Na žalost, političari su svojom aktivnošću u vlasti degradirali odnose među ljudima, ali su počeli da degradiraju i odnos prema jeziku. Obezvredili su ga unošenjem zbrke i pometnje. Krajnje je neozbiljno nešto reći, a nedugo potom tvrditi suprotno i taj novi stav čak predstavljati kao potvrdu ili dokaz opravdanosti onog pređašnjeg. Ta verbalna haotičnost nije samo smešna, već je i štetna, može da bude i pogubna. Preterana medijska eksponiranost odaje zaokupljenost isključivo pojavnim oblikom političkog delovanja i svodi se na suštinsku neaktivnost (zvaničniku je važno kakav utisak odaje, a ne šta stvarno radi), baš kao što ishitrenost u govoru u najboljem slučaju odaje nedoslednost, a u najgorem – neozbiljnost. To važi kako za reči, tako i za dela.

Ova teza međutim, nije pohvala nečinjenju (ne činiti ništa da bi se izbegle neugodnosti), već osnovnom principu opreznosti: triput meri, jednom seci. Lako se može tri puta meriti i još pet puta premeravati, ali ako ste nešto već presekli – prišivanje je mnogo delikatnija operacija, a zakrpe se uvek vide. Izgovorena reč ostavlja trag. To posebno važi u hiperpolitizovanom kontekstu savremenog demokratskog društva.

Zato opreznost nalaže da govorimo celishodno, argumentovano i tiho – sve to da bi nas bolje čuli.

Kontrola nad samim sobom

Imperativ uzdržanosti, potreba za ćutanjem odgovara kako oprezu kao jednom od osnovnih obrazaca socijalnog ponašanja, tako i psihološkom idealu vladanja nad samim sobom.

Izgovorene reči uvek nose sa sobom izvesnu opasnost od otuđivanja. Važno je znati kako se govori i šta se kaže. Bolje je da vi vladate svojim rečima nego da one vladaju vama. Nikada čovek ne vlada sobom bolje nego u ćutanju. Kada iskorači iz ćutanja, on se izlaže i razlaže u svojim rečima tako da nakon govora manje pripada sebi nego drugima. Uostalom, reč se najsigurnije održi tako što se ne daje!

Da Vas podsetimo:  Poslednja vremena

Ćutanje je neophodno u mnogim prilikama. Istini za volju, nešto može i da se izostavi, da se ne kaže, prećuti, ali se misli nikako ne smeju prerušavati ili prikrivati. Ima raznih načina ćutanja a da se ipak otvori srce: može se biti diskretan bez mistifikacije.

Neki put reči mogu i izostati ali tišina ipak može biti izražajna. To je neutralna moć sugestije. Ako ćutimo to ne znači da nemamo šta da kažemo, postoje tišine koje govore. Čovek koji zna da upravlja svojim ćutanjem ume da prenese poruku, oprezno, implicitno, ne opredeljujući se i ne otkrivajući se pritom. Istinsko umeće sugestije ogleda se u tome da se cela istina niti u potpunosti kaže niti u potpunosti sakrije, već da se njen veo podigne tek toliko da se omogući da se nazru njeni obrisi.

Osnovno je pre istupanja uzeti malo vremena i razmisliti. Mir odista doprinosi kvalitetu i dubini analiza. Osim što omogućava neutralisanje emocionalnih, strastvenih reakcija koje vremenom gube oštrinu, neishitreno postupanje nije samo pitanje lepog ponašanja već i zdrave pameti – upravo zato treba uzeti malo prostora i vremena. Taj prostor treba ispuniti razumom a ne emocijama; vreme treba ispuniti tišinom. Treba, naravno, znati i prekinuti ćutanje, ali samo onog trenutka kada je ono što imate da kažete vrednije od tišine koju prekidate, toliko da će doneti neku kvalitetnu i sadržajnu novinu.

Kako je govorio Teodor Zeldin, autor „Intimne istorije čovečanstva“ koji se bavio i filozofskim promišljanjem razgovora kao fenomena, „razgovor je susret umova različitih pamćenja i navika. Kada se umovi sretnu, oni ne samo da razmene činjenice, već ih transformišu, na drugi način oblikuju, izvlače iz njih drugačije implikacije i pokreću nove tokove svesti“. A takav razgovor treba znati pripremiti, ćutanjem i razmišljanjem. Upravo takvo treba da bude i svako promišljeno državničko obraćanje javnosti. Retko i vredno.

Etika ćutanja

Etiku ćutanja ne treba shvatiti kao sračunatost koja omogućava da na druge delujemo uz pomoć faktora iznenađenja i mistifikacije, nego kao meru koja obezbeđuju kontrolu nad samim sobom i vladanje sopstvenim jezikom. Dužni smo da poštujemo ono što je važno i da se borimo protiv ekscesa, naročito onda kada nam je poverena javna funkcija. Nema ničeg lošeg u tome da se neko mišljenje istakne, a neko drugo ospori, ali nam samo umerenost obezbeđuje stav koji se može braniti i u jednom i u drugom slučaju uz istovremeno izbegavanje zamke prejakih strasti. Često smo svedoci nerazložnosti, beznačajanosti i nerazumljivosti u istupanjima. Mnogo se govori, ali se mnogo i piše nepotrebno, neopravdano, beskorisno, pa i štetno.

Kada se javno izjašnjavaju, ljudi treba da se potrude da pripadaju korisnoj vrsti, kao pčele čiji je rad vredan, delikatan, cenjen i nadasve koristan. Treba da se borimo protiv boljke nesmotrenog izražavanja, zamorne strasti da nešto po svaku cenu kažemo ili ocenimo. Taj polet, početno oduševljenje svakom pričom uglavnom prouzrokuje ishitrenost: zato se mnogo i brzo govori a tako se, na žalost, često i piše.

U borbi protiv te pošasti treba negovati studioznost, analitičnost i smotrenost – to je upravo ono vreme ćutanja, vreme artikulacije misli koja prethodi iskazu i omogućuje kvalitetnu razboritost. To je posebno važno u naše vreme u kome komunikacija sve više podleže zakonima tržišta, kada i misli postaju roba, često bagatelna.

Uz malo napora mnogo se toga može postići da bi se uzdigao nivo javnog istupanja i ukupno poboljšanje javnog diskursa. Nemojmo uostalom zaboraviti da prezrivi i nipodaštavalački odnos prema rečima istovremeno predstavlja i odraz nepoštovanja prema onima kojima te reči upućujemo.

Aleksandar Radović

www.nspm.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime