Premijer je na konferenciji za medije naglašenom agresivnošću jednim novinarima razbio koncentraciju, a druge zaplašio. Kada je ipak na kraju sateran u ćošak, prvo se napravio nevešt, a onda je sve kojima takve stvari padaju na pamet nazvao nenormalnima i zlima. Njegovim nastupom su dominirali pokušaji moralne diskvalifikacije i moralne ucene
Današnja konferencija za novinare predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića pokazala je, za 45 minuta, sve što u ovoj zemlji ne valja, a ponajviše šta nije u redu sa novinarstvom u Srbiji.
Iako u najavi vanredne pres konferencije to nije rečeno, svi su pretpostavili da je njena tema upravo objavljeni izveštaj komisija koje su ispitivale uzorke pada vojnog helikoptera 13. marta, u kojem je poginulo sedam ljudi.
Premijer je za pres konferenciju odvojio tačno 45 minuta svog vremena, a premijerovom preopširnošću, dramskim pauzama i momentima u nastupu, kao i davanjem prednosti novinarima za koje se znalo da će postavljati pitanja koja nemaju veze sa temom, za pitanja o izveštaju i premijerove odgovore na njih ostalo je tek petnaestak minuta
Sa PR stanovišta, bilo je neophodno održati pres konferenciju, jer je dugo očekivani izveštaj prepun kontroverzi. Bolje je konferencijom za novinare držati medije pod kontrolom, nego ih pustiti da “divljaju”. A da neće svi mediji ćutati, bilo je jasno već u petak, na primer, iz naslovne strane koju je za subotu pripremio “Blic”.
Pokazalo se da je ovo obraćanje predsednika Vlade bilo dobro pripremljeno i da su neposredne medijske pripreme počele u petak, kada je, satima pre objavljivanja izveštaja na sajtu Ministarstva odbrane, u medije “procurila” informacija da je obdukcijom kod posade utvrđeno prisustvo alkohola u krvi i da izveštaj proglašava posadu primarno odgovornom za nesreću, što je suprotno uverenju dobrog dela javnosti da su odgovorni ministri odbrane i zdravlja, Bratislav Gašić i Zlatibor Lončar, koji su insistirali na sletanju na aerodrom “Nikola Tesla” da bi od akcije spasavanja napravili medijski spektakl.
Ovo prebacivanje odgovornosti dalo je Vučiću šlagvort da već na početku obraćanja javnosti u direktnom TV prenosu postavi sledeće teze:
– Niko nije kriv.
– Ako je neko kriv, onda je to posada.
– Iako je posada kriva, Vučić je plemenit, pa neće dozvoliti da se krivica pripiše poginulima.
– Novinari i lažni analitičari krive ministra odbrane Bratislava Gašića jer je hteo da spase dete.
– Motivi novinara, analitičara i opozicionih političara su isključivo politički, a meta je niko drugi do Aleksandar Vučić, koji je jedina prava žrtva ove ni po čemu sporne nesreće.
PR trikovi i izleti u patetiku
Već u prvoj rečenici, posle nabrajanja imena stradalih, Vučić kaže:
“To su imena koja su svi zaboravili u jurnjavi za uzrocima, krivcima, protagonistima, nalogodavcima, u kojoj su osim istražnih organa, učestvovali svi u Srbiji. Svaki novinar, svaki nazovianalitičar, svaki političar.”
I sve u tom smislu.
Jedna od teza za konferenciju: Motivi novinara, analitičara i opozicionih političara su isključivo politički, a meta je niko drugi do Aleksandar Vučić, koji je jedina prava žrtva ove ni po čemu sporne nesreće
Zatim kaže da poginuli “za njega lično i za Vladu Srbije nisu ni za šta krivi”.
I onda poenta: “Ako pažljivo čitate, videćete da ni izveštaj ne imenuje krivce. U njemu se govori o odgovornosti, što je sasvim drugi termin. Govori se o uzrocima i greškama, bez ijedne reči da je neko kriv. A kako da budete krivi kada je vaš jedini posao da spasete jedan život?”
“I zato vas molim da kada govorimo o bilo kakvom izveštaju, da poštujemo žrtve. Zadovoljite se time što ste jurili i krivili ministre i generale, nemojte, to molim sve, da sada jurite i krivite Omera Mehića”, kaže premijer na vrhuncu zamene teza i moralne ucene.
Nema mesta u jednom tekstu ni da se pobroje svi PR trikovi koje je Vučić iskoristio za samo tri frtalja sata, ali evo jednog klasičnog, omiljenog među autoritarnim, harizmatičnim ličnostima koje misle da su nezamenljive:
“Ako tražite političku odgovornost što je neko želeo da se spase beba, tražite je od mene.”
U prevodu: “Neću dozvoliti da moje dobre sluge stradaju od zlonamernih i rđavih ljudi. Ako narod misli drugačije, onda dižem ruke, pa se vi, nezahvalnici, snađite kako znate i umete u ovim zlehudim vremenima. Bolje niste ni zaslužili.”
Nažalost, ova taktika pali suviše često.
Onda je premijer podsetio da je on bio protiv objavljivanja izveštaja (verujemo), i postavlja osnovu za kasniju poslednju odbranu:
“Zato sam vas pitao bezbroj puta. Čemu sve to? Da progonimo naše junake, ili da kažemo — nedostaje nam zolja ili raketa koju su ispalili Vučić, Gašić, Nikolić, ili ne znam ko? Šta je bio smisao svega?”
Potom, što insinuacije, što otvorene optužbe na račun prethodne vlade, to smo od Vučića čuli već hiljadama puta. Pa izlet u patetiku (uz korišćenje žrtava u propagandne svrhe, naravno), koja izaziva mučninu, ali je siguran pogodak tamo gde uspeva “Mala nevesta”. “Dva dana pošto sam postao ministar odbrane, poginula su dvojica divnih ljudi, Nebojša Milić i Slaviša Marković, na Kopaoniku, radili su na uklanjanju mina da bi naša deca mogla mirno da beru borovnice, da bi mogli da šetaju, pa jeste li pitali ko je odgovoran za tu akciju.”
Pravi trenutak za dramsku digresiju. Premijer kaže: “Ako mogu da vas zamolim da mi donesete čašu vode, ne znam zašto mi nikada ne donesete vodu. Ostario sam prilično i više ne mogu bez vode.”
Sledi momenat da se promeni tema i progovori malo i o dobrim stvarima koje se događaju u našoj zemlji.
“Jedini normalan tekst u današnjim novinama, kada kažem normalan, mislim pozitivan, jeste o tome kako smo dobro skockali budžet.”
Dakle, premijer mrtav ladan izgovara da su jedini normalni novinarski tekstovi oni koji o Vladi govore pohvalno. I onda priča o tome kako je budžetski minus manji nego što se očekivalo i kako je to super i da ćemo moći da povećamo plate i penzije ako budemo dobri. Jasno je da sve vreme hoće da kaže — nije helikopter najvažnija tema, evo šta je prava tema i čime se on bavi.
Informer uzurpira konferenciju i troši vreme
Iako se ova početna PR taktika pokazala prilično delotvornom, jer su satima posle pres konferencije medijima dominirali naslovi u smislu “Vučić je rekao da piloti nisu krivi”, čak i u medijima koji nisu naklonjeni premijeru, ipak su njeni kreatori bili svesni da se nezgodna pitanja ne mogu izbeći, jer su izveštaji puni spornih konstatacija. Zato je pribegnuto jeftinijim trikovima.
Premijer je za pres konferenciju odvojio tačno 45 minuta svog vremena, a premijerovom preopširnošću, dramskim pauzama i momentima u nastupu, kao i davanjem prednosti novinarima za koje se znalo da će postavljati pitanja koja nemaju veze sa temom, za pitanja o izveštaju i premijerove odgovore na njih ostalo je tek petnaestak minuta.
Premijerovo uvodno izlaganje trajalo je 19 minuta, onda je Vučić uzeo gutljaj vode, pa su usledila pitanja.
Nema mesta u jednom tekstu ni da se pobroje svi PR trikovi koje je Vučić na konferenciji za novinare iskoristio za samo tri frtalja sata, ali evo jednog klasičnog, omiljenog među autoritarnim, harizmatičnim ličnostima koje misle da su nezamenljive: “Ako tražite političku odgovornost što je neko želeo da se spase beba, tražite je od mene.” U prevodu: “Neću dozvoliti da moje dobre sluge stradaju od zlonamernih i rđavih ljudi”
Prva je bila novinarka TV Pink, koja je postavila pitanje o izručenju Vojislava Šešelja Hagu. Nema veze što je premijer o tome već više puta govorio i što ovoga puta nije rekao ništa novo, važno je da je tema za širu javnost dovoljno provokativna, da je Vlada već našla način da to iskoristi kao odvraćanje pažnje od važnijih problema i da “problem Šešelj” iskoristi u unutrašnjopolitičke svrhe, i da vreme teče.
Zatim je mikrofon dobio novinar “Informera”, koji je uzurpirao konferenciju za novinare, ne postavljajući pitanje uopšte, već govoreći o temi od krucijalnog značaja: kako je Ivan Ivanović na nekom skupu u Mokroj Gori ružno govorio o glavnom i odgovornom uredniku “Informera”.
Ne, Vučićeva PR služba ga nije prekinula (štampa je slobodna, zaboga), već je premijer vrlo rado prihvatio da sa novinarom “Informera” ćaska ni o čemu, sa naglaskom na medije koji su odavno neobjektivni, na Vučićevu štetu, razume se. Ukupno potrošeno još osam minuta.
Onda pitanje novinarke RTV o helikopteru. Nažalost, ne o najkontroverznijim delovima izveštaja. To Vučiću nije smetalo da pobesni:
“Da li vi mislite da je neko hteo da ih ubije? Nemojte da osuđujete ni oficire ni lekare koji su radili na tim izveštajima. Ne razumem šta je cilj, osim da se kaže da je Bata Gašić bio tamo iako nije bio.” Zatim pitanje da li je neko tražio ostavku Angele Merkel zbog pada nemačkog aviona, uz prećutkivanje činjenice da tamo nije bila reč o vojnoj letelici u akciji spasavanja, u koju su se umešali ministri. I opet vraćanje na ranije nesreće u Vojsci Srbije, i tvrdnja da niko ni za to nije kriv, opet packe novinarima: “Je l’ znate nešto o svim ovim slučajevima? Ne znate, jer vas nije interesovalo.”
Prava i jedina žrtva — Vučić
Deset minuta pre kraja, prvo pravo pitanje, mada malo izokola.
Novinar B92 pita: “Pošto ste ranije rekli da u ovom izveštaju nema ništa spektakularno, da li za vas nije spektakularan ovoliki broj prekršenih procedura koje su dovele do ove tragedije.”
Vučić: “Ja ne vidim ništa spektakularno, a ne vidim ni toliki broj prekršenih procedura, ali pošto je to za vas spektakularno, ja vam čestitam na tom spektaklu.”
Ovo pokazuje koliko se u razgovoru sa Vučićem mora paziti na svaku reč. Novinar je pokušao da iskoristi citat samog Vučića od pre neki dan, ali se premijer uhvatio za značenje reči “spektakl”: ono što je atraktivno za gledanje, insinuirajući da TV B92 želi da iskoristi nesreću za uvećanje sopstvene gledanosti.
Zatim je mikrofon dobio novinar “Informera”, koji je uzurpirao konferenciju za novinare, ne postavljajući pitanje uopšte, već govoreći o temi od krucijalnog značaja: kako je Ivan Ivanović na nekom skupu u Mokroj Gori ružno govorio o glavnom i odgovornom uredniku “Informera”. Ne, Vučićeva PR služba ga nije prekinula. Ukupno potrošeno još osam minuta
B92, opet izokola: “Hoćete li onda tražiti odgovor na pitanje zašto su prekršene procedure pri samoj inicijativi za ovu akciju, da li se tu nalazi odgovornost nekih struktura koje nisu u samoj Vojsci…?”
I opet kazna Vučića, u vidu diskvalifikacije sagovornika: “Hteli ste da kažete da li je kriv za nešto Bata Gašić. Prevedite to, nemojte da se pravite da postavljate jedno pitanje, nego ga postavite onako džentlmenski. Nemojte kao kiša oko Kragujevca, nego kažite: Ti si, Gašiću, kriv zato što si hteo da spasiš dete. A prekršio si procedure…”
I taman kada bi premijer mogao konačno da kaže nešto relevantno za ceo slučaj (nikad se ne zna), prekide ga novinar B92, opet nedovoljno precizno:
“Hoćete li tražiti da se utvrdi ko je odgovoran u samoj inicijativi ove akcije?”
Vučić: “Ko je odgovoran zato što je tražio da se spase dete?”
B92: “Ne, nego ko je odgovoran zato što su prekršene procedure.”
Vučić: “Pa oni koji su prekršili procedure će da odgovaraju po svim propisima, to je posao za tužilaštvo, samo ne vidim u tome ništa spektakularno.”
B92: “Zašto nije poslušan pilot koji je nekoliko puta tražio da ne sleti na aerodrom, već je predlagao VMA kao lokaciju?”
Tu je novinar već malo grogi, ili nije dobro pročitao izveštaj, jer tamo piše da je pilot, pošto mu je rečeno da ne može da sleti na VMA, predlagao Batajnicu, a tu grešku novinara premijer ne propušta da iskoristi:
“Pa išao je na VMA, pa je otišao sa VMA, jeste pročitali to u izveštaju? Šta pričate više, o čemu se radi? Šta je bilo bliže ministru zbog novinarskih ekipa da ide na Surčin, nego da dođe na VMA. Pa Lončar živi od VMA na tri minuta. Ako ste to hteli da insinuirate. Ne razumem šta je bio smisao toga. Hteli ste da kažete — neko je hteo da sruši helikopter, pa mu je zato rekao da ide ovamo?”
B92: “Ne nego…”
Vučić: “Nego šta?!”
B92: “Nego zašto nije poslušan pilot koji je tražio da sleti na neko drugo mesto, a ne na Surčin?”
Vučić: “Pa pilot nije tražio to nijednog trenutka. On je tražio da sleti na VMA zato što mu je to bilo lakše, pa kada nije mogao, onda je tražio da sleti na Batajnicu. Pa zašto nije sleteo, pa otkud ja to znam, to utvrđuje tužilaštvo, to svi utvrđuju.” Mada u izveštaju lepo piše da mu je kontrola, iako je insistirao da sleti na Batajnicu, uporno ponavljala da ide na Surčin, “jer je tamo organizovan prihvat bebe”, pa je pilot na kraju popustio.
Ali premijer ne propušta priliku:
“Ili je možda bilo moguće da sam tu negde ja, koji nije znao da se sve to dešava, jer ne biste vi bili zadovoljni ni Batom Gašićem ni Zlatiborom Lončarom, i ne tražite vi to zbog njih, već to tražite da biste mogli da kažete: ‘Aha, taj koji ima te ministre, on je to hteo, aha, to je taj Vučić.’ Slučajno pojma nisam imao. Da sam imao rekao bih: ‘Spasavajte dete’.”
Opet zamena teza, kao da je neko rekao da nije trebalo spasavati dete, a prava meta novinara i analitičara, pa time i prava žrtva helikopterske nesreće, zapravo je – Aleksandar Vučić.
“Ako narod misli da sam odgovoran…”
Šest minuta pre kraja, pitanje “Blica”, čija je novinarka već na početku pokušala da se zaštiti od Vučićevog gneva, ograđujući se da “neće o krivima i odgovornima”, već šta bi u Vojsci trebalo da se promeni da se ovakve stvari ne bi dešavale. To je zaista malo primirilo razjarenog premijera, koji se opet mašio za čašu vode i odgovorio da će nesreće uvek da se događaju, a onda je, konačno, priliku da postavi pitanje dobila novinarka regionalne televizije N1, koja je pitala da li je bilo pritisaka na kontrolu leta da ne dozvoli pilotu da sleti na Batajnicu, iako je on to tražio.
Vučić: “Ako je bilo pritisaka na kontrolu leta, ne znam šta treba s tima ljudima raditi, onda je taj čovek lud, ali ja ne znam odakle vam taj podatak. Je l’ imate vi neki podatak?”
N1: “Pilot sve vreme insistira, zbog čega bi insistirao da sleti na VMA, valjda on zna svoj posao.”
Sada premijer više ne može da vrda: “Znači insinuacija je sledeća: Oni su vršili pritisak i rekli kontroli leta — nemoj da on sleti tamo gde mu je lakše, neka sleti pod najgorim mogućim uslovima, da bismo mi mogli da se uslikamo za televiziju. Nisu normalni ili oni koji bi tako nešto uradili, i to je pitanje da li je za zatvor ili za lečenje, ili ja ne razumem one koji takva pitanja postavljaju. Evo sada sam konačno shvatio smisao vaših reči. To za mene ni jedno ni drugo nije normalno, tako da uopšte nije došlo do mog mozga to o čemu vi pričate. Verovatno sam glup ili nedovoljno pametan ili vispren ili zao da bih mogao da zamislim da je neko u stanju da to uradi.”
N1: “Kažete da ako neko traži političku odgovornost, da je traži od vas. Da li vi lično osećate političku odgovornost?”
Vučić: “Što se ovoga tiče, ne osećam nikakvu odgovornost, jer je reč o spasavanju jedne bebe. Ako narod misli da sam za to odgovoran, to je moguće. Ja mislim da Angela Merkel ne oseća odgovornost.”
Poslednja dva minuta pres konferencije opet su bila o nečem drugom, čak i pitanje Studija B koje se kao ticalo nesreće, ali je u stvari samo poslužilo premijeru da još jednom prozove sve prisutne, tvrdeći da ne znaju imena žrtava i da im nije stalo do porodica poginulih, već do jeftinih političkih poena.
Vučić se u odgovorima čvrsto držao već nabrojanih teza, vešto je koristio i najmanju nepreciznost u pitanjima novinara da skrene sa teme. Naglašenom agresivnošću je jednim novinarima razbio koncentraciju, a druge zaplašio tako da su izbegli da pitaju nešto što bi premijera moglo jako da razljuti. Kada je ipak na kraju sateran u ćošak, prvo se napravio nevešt, a onda je sve kojima takve stvari padaju na pamet nazvao nenormalnima i zlima. Uopšte, njegovim nastupom su dominirali pokušaji moralne diskvalifikacije i moralne ucene kritičara i potencijalnih kritičara.
Toliki napor uložen u izbegavanje da se ozbiljno progovori o izveštaju komisija za ispitivanje uzroka nesreće, pa i o eventualnoj odgovornosti, kao i stepen agresivnosti koju je iskazao predsednik Vlade Srbije, jer se Aleksandar Vučić ponašao kao da učestvuje u boks meču, nužno navode na samo jedan zaključak: premijer i Vlada i te kako imaju šta da kriju.
Zoran B. Nikolić
cenzolovka.rs
