Otišla je tiho, takav je život, takva je i smrt Srba na Kosovu i Metohiji- tiha i sva nekako koprenasta ko izmaglica nad Drimom dok se jutra rastaju s noći nalik detetu što se rastaje s majkom.
Svako se jutro iznova rastaje, svaki je put jednako plačno…
Otišla je tiho, baka Nada, jedna od poslednjih “igumanija” đakovačkog manastira sazdanog od nekoliko živih ikona u gradu što još tinja u bolu za Srbima.
Nada umire poslednja, mada poslednja nije, ostalo je još dve ili tri “igumanije” manastira od neba i zemlje da od krvnika čuvaju liturgije nad Drimom i molebane neumrle vojske Hrista sa Prokletija, Koritnika i Paštrika.
Je li koga u Srbiji prenula smrt baka Nade?!
Jel usnula previše tiho da bismo čuli lepet anđeoskih krila od zaglušujuće tišine taštine i gordosti da zaplačemo nad smrću vredne postojanja svakoga od nas?
Da slavimo smrt koja nam tka nit večnoga života na zavetnoj svetinji, jer baka Nada je trajala da bismo mi postojali, jednako kao što je usnila da bismo mi živeli doveka.
Nije htela nikuda od svoje Đakovice i svojih Dečana znajući ono što se upiremo da ne znamo- dok i jedna srpska duša diše na Kosovu i Metohiji imamo se rašta rađati i umirati!
I umirati, da, jer lako je i blagovesno ići Gospodu dok god znaš da je živeti imalo smisla, a ima smisla sve dok se ne odreknemo zavet s Bogom- dok postojimo čuvaćemo onu stopu saborništva s njim i večnošću- Kosovo i Metohiju, njegovo odmorište a naše utočište.
Nije to mit, jer nema mita jačeg od žitija tri ili četiri “igumanija” što su izabrale da postradaju kako Srbija ne bi!
Srbija neće ukoliko ne dozvoli da bezbožnici razgraniče poslednju noć baka Nade s našim jutrima!
Otkud nekome pravo da metri i razmeđuje među na kojoj je starica prkosno stajala dok su zveri dobovale oko nje, čuvajući je da nikad ne zaboravimo gde nam je prag svakoga doma?!
Otkud nekome pravo da parča i deli Prokletije, Paštrik i Koritnik, ko da su tri leskova pruta, kad ih je stara “igumanija” sačuvala za nas noseći ih ovih godina jada na plećima, da se imam gde s precima i potomcima sretati na prelima večnoga srpstva?!
Otkud nam prava da strahujemo od izroda plašeći se da pustimo tu bedu od glasa što osta u nama kad Nada strahovala nije od jarosti fukare dok su zaludo tukli o “manastirska” vrata potrpta nejakim rukama i bedemom duše?!
Otkud bilo kome pravo da odustane kad baka Nada nije?!
Nije ostala u svojoj Đakovici da je sačuva za sebe već je stjala na jutrenjima čuvajući pevnice da im se vratimo i stanemo za njih- svoji na svome!
Nije jutrila da bi nam oči bile pune mraka kad pogledamo put Kosova i Metohije, nego da se i u mraku nagledaju gde potoci žive vode nasušne raduju Srblju!
Nije baka Nada usnila tiho da bismo se mi još tiše odrekli imetka njene smrti!
Usnila je da se mi probudimo!
Umrla je da mi ne umremo pitajući gde nam je prag dok stojimo na njemu!
Čuvala je ono što ni po koju cenu ne smemo dati!
Smrću nas je opomenula da slavimo smrt, jer tamo gde umiremo niko nas ne može slagati da ne vaskrsavamo…
Za sobom nije ostavila ništa- jer čuvala je za nas SVE!
Gde je srpskih grobova tu je i srpskih kolevki- ne dozvolimo nikada, NIKADA, da nam satrape razgraniče dokle su nam zore, jer pokolenja će nam se buditi mrakom, doveka!
Mihailo Medenica
Izvor: in4s.net
