Umukni, pogušićemo se

1
624
Beograd u nedelju 27. oktobra/Foto:Jelena Mrgić

Juče je Beograd bio šampion sveta po zagađenju. Da li je to isti smrad koji nam mesecima razbija noseve i udara u pluća? To nas podseća da živimo nad otvorenom septičkom jamom, odakle se izlila građa za buduću elitu, odmetnula se i popela na vrh.

Dobro, njih je gadno gledati, ali te humane izlučevine su ushićene kad su zajedno, ne osećaju se na sebe, ali su, sve dok se ne vrate tamo, neizbežna tema. Nepodnošljivo jeste, ali u tome smo, i iz nepoznatih razloga uvereni da ne može drugačije.

Ali ovo što nam oduzima dah, mnogo je složenije i u to se ne može jednostavno ugaziti, očistiti obuću i krenuti dalje. Beogradski se otrov vidi golim okom. Njegova fina, toksična, fluidna struktura ima sklonost da ubija. Za sada samo postepeno i polako ali neizbežno. Vlast nas podstiče da slobodno izađemo na ulice, da se klonimo naprezanja i radujemo se životu: evo ga, pozno leto traje, nema dosadne košave, olovo, sumpor dioksid ferum acid, benzol i sve najotrovnije što je zamislivo, samostalno ili izmešano pada nam pod noge. Čestice za udisanje ostaju taman tamo gde treba i ulaze u bronhije, pa silaze u duboka pluća i tamo ostaju dok je pluća.

To je Srbija napretka, Srbija koja je jaka i biće još jača, koja će sama da se brani svojom vojskom, i koja se nikoga ne boji. Koja će da zapošljava, učlanjuje u stranku u koju će da se ulaže. Ja sam prijatelj sa svima sa kojim želim, više sam od svih bio sa Angelom, pa i sa Putinom, s njim mogu kad hoću, nikome se ne pravdam, samo svom narodu.

Čekaj, a odakle tebi narod?! Gde si ga nabavio tako maloletnog i šta ćeš sve da mu uradiš ako je samo tvoj i ne opire se zlostavljanju. Šta si namenio onima koji javno ne pristaju, i nikada, ni po koju cenu neće da budu tvoji?

Divno je, ganutljivo, glasno, jaučući, dahćući, bacajući pljuvačku, obećavajući i preteći govorio njihov predsednik, okružen punom halom lobotomiranih primeraka, koji aplaudiraju tim genijalnim idejama do besvesti. Nije poznato, a nije ni zgodno znati ko je zadužen da prvi prekine aplauz, to bolno svojeručno samoudaranje i kaštigovanje dlanom o dlan, koje pokazuje svu idiotsku pokornost nečemu što neumorno baljezga danima, noćima, uvek i u svako vreme, bez umora, kajanja razmišljanja i poente.

Da Vas podsetimo:  U 2018. godini u Pančevu bio „prekomerno zagađen vazduh"

Čekaj, a ko si uopšte ti i otkud si ovde stigao sa svojom beskonačnom, besmislenom lekcijom, kome je držiš, jesi li kapo na večernjem postrojavanju i prebrojavanju roblja? Umeš li i imaš li čime da promisliš, da mućneš tikvu, zastaneš i bar jednom preslušaš šta sve na gomilu isporučuješ iz svog štekćućeg aparata. Ako nikada nisi, ne valja, ako jesi i diviš se sebi i svom obilnom istovarivanju, još je gore, nema spasa ni nama ni tebi. Ko te je ovlastio da te niko, uključujući i tebe, ne kontroliše?

Tako smo čuli očajno glupu bajku o Srbiji koja stiže svet i postaje moćna, bez ijedne reči o tome da nas dave govna i otrovi, da nam društvo odumire stojeći i hodajući, bez nade da smrad i zagađenje otklone oni koji su iz njega nastali.

Nije priznao deponiju u Vinči koja gori i ispraća svoje smrtonosne dimne signale širom moćne Srbije: evo, slušajte, gledajte, govori vam ludi kralj. Jedinu paljevinu koju vidi, to je naprednjačko samoubistvo Vesićeve splačine. U kući Milana Jovanovića iz Grocke, koju su uz oružani napad na lomaču stavili naprednjački kju klus klanovci, bilo je oko hiljadu knjiga.

Njegova vlast stiže da ugasi sve što vredi, ali ne i otrovni požar jer bez otrova nema takve vlasti.

To bi, na primer, mogao da bude proglas o smradu i zagađenju. Recimo, sve je manje čistih livada i drveća sa kojim zajedno dišemo. Samo je pisac Vesić posekao više hiljada najlepših stabala i fotosintezu u najlepšim delovima Beograda. Selo je skoro mrtvo, najplodnije njive su zarasle u korov, osvežavajuće zelenilo sa šumadijskih i pomoravskih njiva ostalo je u prošlosti.

Tako je zagađeni Beograd izmakao sudbini velikih svetskih gradova, pritisnutih lokalnim izvorima ugljenmonoksida koji zaklanja sunce. Kao u Pekingu. Beograd je ispred Pekinga, oni tamo nose maske a mi smo našim zagađenjem opčinjeni. Vučić je više nego iko bio sa kineskim predsednikom, tako da je uspeo da se kod nas sunce vidi još koji dan. Naši izvori epidemične trovačke infekcije, drugačiji su nego bilo gde u svetu. Ovo je Srbija koja se nikoga ne boji. U stvari, nikada se nije ni bojala.

Da Vas podsetimo:  Veliki povratak zadruga u Srbiju - mogu li one oživeti selo

Da zna za strah i stid, Srbija bi bila bar malo drugačija, Beograd ne bi postao mali Bopal. Deponije i smrdljive mrtvaje ubijaju sve oko sebe. Ko nije otišao do Ade Huje, ne zna šta je istinski smrad i kolika može da bude gomila smeća u rukavcu jedne reke. To je uređena srpska laboratorija za biološki rat. Predsedniče, dođi na Adu Huju, ruglo i ponos Karaburme i Višnjice. Otvori nam bar još jedan smrdljivi prozor u svet. Nađi investitore za još jedno đubre, neka prekopaju ljudi naša blaga, ko zna čega sve sve tamo ima.

Ali, gledaj, potrudi se da nešto uradiš ćuteći, pa makar se raspukao. Ako možeš. Ako ne možeš, neka ti nadležno lice pomogne da bar na jedan dan zatvoriš najveći izvor zagađenja.

Ljubodrag Stojadinović
Izvor: Peščanik.net

1 KOMENTAR

  1. Pescanik… drugosrbijanci… i sad se pitaju ko je njega doveo… pa vi! Vi stoko neopevana! Ima li to zagadjenje veze sa nuklearnim otpadom? Ko je dozvolio uvoz istog? Evropske vrednosti al u tudjoj zemlji jel?! SNS je.gomila prostacina, ali vi, vi ste bolest najgora.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime