UNESKO u ponedeljak

Šta smo naučili

0
412

1100814160Srbija je, u razmaku od samo nekoliko meseci, drugi put izašla kao pobednik iz diplomatskog sukoba sa vodećim silama Zapada. Hoće li uslediti odmazda?

Možda smo ostvarili „pravednu i moralnu pobedu u skoro nemogućim uslovima“, kako je rekao predsednik Srbije Tomislav Nikolić, ili samo „nismo pobedili, ali nismo ni izgubili. Nisu nas unizili, niti zgazili“, kao što je suzdržanije konstatovao premijer Aleksandar Vučić. Tek, srpska pobeda u vidu izbegnutog poraza svodi se na isto: Kosovu ovog ponedeljka nije uspelo da postane punopravni član Uneska.

Preciznije, Sjedinjenim Američkim Državama, Velikoj Britaniji, Nemačkoj i ostalim tradicionalnim srpskim prijateljima sa Zapada nije uspelo da krnju državu Kosovo uguraju u ovu svetsku organizaciju; pošto je, je l‘, poprilično izvesno da nisu diplomatska umešnost Hašima Tačija i Ise Mustafe naterali Sent Kits i Nevis, Nauru, Crnu Goru, Tuvalu ili Vanutu da glasaju za ulazak Kosova u Unesko.

Pre će biti da je svoju moć ubeđivanja, veliku ali ne i dovoljnu, ovog ponedeljka iskazala poruka kakvu je još pre devet godina uputio tadašnji pomoćnik američkog državnog sekretara Danijel Frid. „Nezavisnost Kosova je neizbežna i tešku cenu platiće svaka nacija koja se tome nađe na putu“, kazao je Frid na jednom od sastanaka iza zatvorenih vrata, a ostalo je zapisano u američkoj diplomatskoj depeši 06PARIS7770.

Američke diplomatske depeše koje je razotkrio Vikiliks — kad smo već kod depeša — pokazale su i da je Beogradu još 2010. godine u pisanoj formi demaršem bilo zabranjeno da ometa ulazak Kosova u međunarodne organizacije. „Mi tražimo od Beograda da prestane s pokušajima da ospori status Kosova, uključujući i lobiranje protiv priznanja ili sprovođenje nepoželjnih akcija u međunarodnim organizacijama…“, stoji u poverljivoj depeši 10STATE9661, koju je potpisala tadašnja državna sekretarka SAD Hilari Klinton.

Ovo je kontekst u kome treba sagledati ono što je Srbija uradila ovog ponedeljka i u danima i nedeljama koji su glasanju prethodili. Suočena sa onakvom Fridovom pretnjom i Klintonkinom naredbom, Srbija je odlučila da im se ne povinuje, već da im se suprotstavi (istini za volju, budući da bi povinovanje značilo i pristanak na otmicu sopstvene istorije, drugog izbora nije ni bilo. Što međutim ne znači i da ih nema u Srbiji koji bi načinili i baš takav, nemogući izbor).

I ne samo da se Srbija otvoreno suprotstavila Sjedinjenim Američkim Državama i njenim saveznicima i vazalima, već ih je u tom suprotstavljanju i pobedila. Nauk je, valjda, očigledan: ne smemo se predavati unapred, naši protivnici (ipak) nisu svemoćni. Ako smo spremni da se borimo za sopstveni interes, dobri su izgledi da iz te borbe izađemo i kao pobednici. Ovo saznanje, uzgred, oduzima opravdanje svima koji su eventualno spremni za neka buduća popuštanja nauštrb našeg interesa.

Sve je utoliko značajnije što je ova pobeda — ili izbegnuti poraz, kako vam drago — druga takva pobeda u poslednjih šest meseci, izvojevana u direktnom okršaju s našim Zapadnim prijateljima. Najpre smo porazili Britance tako što smo u Savetu bezbednosti izdejstvovali veto na njihovu rezoluciju o Srebrenici, a sada evo i Amerikance (i Britance, i Nemce…) u pokušaju da Kosovo uguraju u Unesko.

Ovo nas pak dovodi i do drugog bitnog nauka. Odluka Srbije da se suprotstavi svojim Zapadnim prijateljima bila je nužan, ali ne i dovoljan uslov da bi se od tih prijatelja i odbranila. Za to joj je bila neophodna i pomoć Rusije. I Srbija je tu pomoć dobila, i u smislu veta u Savetu bezbednosti, i u smuslu lobiranja u Unesku u kome institucija veta ne postoji. Ova bi pomoć, i ove pobede, morali da utiču i na dodatno zbližavanje Srbije i Rusije, pri čemu treba imati u vidu i da se sa ruske strane ovo nikada i nije dovodilo u pitanje.

A Amerikanci su zapravo doživeli dvostruki poraz. Ne samo što im sada nije prošla namera da Kosovo uguraju u Unesko, već su svojim pokušajima da naškode Srbiji, Srbiju naterali da se za pomoć okrene svom pravom prijatelju. Time je uticaj Rusije na Srbiju, na Balkan, po prirodi stvari morao da poraste umesto da nestane, što je inače cilj američkih nastojanja na ovom našem prostoru.

I sada ostaje da sačekamo i da vidimo hoće li uslediti odmazda, makar i u vidu daljih pritisaka da odustanemo od borbe za sopstvene interese. Ali, kao što rekosmo, povoljni ishod glasanja u Unesku imao je i tu dobru osobinu što nam je suzio prostor za dalja uzmicanja…

Nikola Vrzić

rs.sputniknews.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime