Unutar-društveni dijalog na srpski način

2
1092

Ratovi za Kosovo i Metohiju (KiM) kao i dijalozi vode se godinama, decenijama pa i vekovima. Nisu ratovi na Kosovu, za Kosovo i oko Kosova, niti političke rasprave o KiM u srpskom društvu, neka posebnost proteklih nekoliko decenija, a još manje su posebnost najnovije srpske istorije i nekoliko prethodnih političkih režima u Srbiji. Kao da su mnogi u našem društvu shvatili da je dijalog o Kosovu unutar srpskog društva, počeo tek nakon autorskog teksta predsednika A. Vučića u dnevnim novinama o „novom pristupu kosovskom pitanju“, i poziva na „unutrašnji dijalog“ o Kosovu. Da li onda nazvati dijalogom sve prethodne političke rasprave, polemike, različita sporenja o KiM, kako u okviru vladajućih struktura, tako između vlasti i opozicije, nakon završetka agresije NATO zemalja na SRJ 1999. godine, prihvatanja Rezolucije 1244 SB UN, otpočinjanja „briselskog dijaloga“ i slične procese?

Mustafa, Rama, Đukanović i Vučić /Albanski ekonomski forum / Foto: fsk

Kao da je reč „dijalog“ dobila svoje pravo značenje i svoj smisao nakon inauguracije ovoga pojma u javnu raspravu od strane predsednika Srbije. Treba reći da se „dijalog i rasprave o KiM“ već više od 15 godina vode vrlo intenzivno, oštro, polemički, klevetnički, argumentovano i neargumentovano, „patriotski i izdajnički“, stručno i laički, propagandistički i na slične načine. Jednom rečju, o KiM se vodi neprekidna kampanja. U rasprave o KiM uključene su skoro sve institucije države, političke partije, intelektualci, javni radnici, naučne i kulturne institucije, nevladine organizacije, međunarodni faktori, pre svih iz onih zemalja sveta koje su najdirektinije zainteresovane za prostor Balkana i status samoproglašene „države Kosovo“, kao i razni drugi subjekti koji vrše različite vrste pritisaka na učesnike u „dijalogu“.

Dijalog pre svega znači razgovor, vođenje pisanog ili usmenog razgovora i protiv razgovora između dve ili više osoba. Dijalog treba da posluži za saznavanje ili raspravljanje problema. Dijalog kao element dijalektike, koji svoje poreklo vodi iz stare Grčke, od Sokrata pa sve do humanizma, kao takav obavezuje sve one koji se upuštaju u dijalog. Strane u dijalogu moraju da budu koncentrisane i usmerene na samu temu dijaloga (tezu i antitezu), a ne na same učesnike dijaloga. Dijalozi između pojedinaca, pa i grupa obično dobijaju jasnu formu i sadržaj i nije ih teško pratiti. Međutim, dijalozi koji se vode unutar celine društva kao takvog često nemaju jasnu formu, jasan izraz i teško ih je pratiti.

Kada je reč o društvenom dijalogu, odnosno o dijalogu koji se vodi na nivou celine društva, onda je tema toga dijaloga obično neka tema od vitalnog, životno važnog značenja za celinu društva. Rasprava o položaju srpske južne pokrajine KiM jeste svakako životno važno pitanje za državu Srbiju, za srpski narod u celini i sve građane Srbije. Ovakve vrste rasprava – dijaloga ne pokreću se vrlo često. Ovakvi društveni dijalozi se pokreću u prelomnim periodima života i razvoja jednog društva, jedne države, radi stabilnosti samog društva, njegove unutrašnje kohezije i opštedruštvenog saglasja o životno važnim pitanjima, kako ne bi konačne društvene i državne odluke, koje obično imaju istorijski značaj, bile nametnute snagom i voljom države ili režima, nego bi bile izraz opšte društvene volje. Ukoliko unutar-društveni dijalog ne pruža jasnu sliku prihvatljivosti ili neprihvatljivosti ponuđenih rešenja, kao rezultat društvenog dijaloga, vladajući režimi, odnosno institucije države posežu za svenarodnim izjašnjavanjem, odnosno za referendumom, jer nisu spremni i odlučni preuzeti posledice i eventualne rizike donetih odluka…

U ovom smislu trebalo bi posmatrati i ideju unutar-društvenog dijaloga o KiM koju je pokrenuo predsednik Srbije. Odluke u vezi sa KiM i „briselskim sporazumom“, koje su do sada doneli državni organi Republike Srbije (RS), po njihovom mišljenju nisu zahtevale unutar-društveni dijalog, odnosno konsenzus.

Da Vas podsetimo:  Ričard Grenel – junak naših dana

Kako teče dijalog na srpski način? O karakteru unutar-društvenog dijaloga u RS možemo najlakše zaključiti na osnovu političkih sučeljavanja vlasti i opozicije. Kao da je tema „dijaloga“ potpuno zanemarena, njena suština je ostala izvan rasprave, a u prvi plan je izbio sam predlagač dijaloga i njegove „zakulisne namere“. Za opoziciju „dijalog“ je sporan uglavnom zbog toga što ga pokreće predsednik RS kao takav, jer navodno kroz novu medijsku kampanju i podršku istomišljenika želi pokriće za donesene odluke u „briselskom sporazumu“, skidanje vlastite odgovornosti za „veleizdaju“, jer je već odavno „prekršio Ustav RS“ i potpuno promenio nekadašnja ideološka i politička uverenja, kao i radi lakšeg sprovođenja naloga moćnih zapadnih vlada, pre svih SAD i nekih članica EU. Za opoziciu, pre svega, „dijalog“ znači promenu Ustava, brisanje preambule, izdaju zemlje, priznavanje Kosova kao suverene države. Slično kao i opozicione partije u RS, pojedini javni i naučni radnici, intelektualci, patriotske snage, odbacuju dijalog iz sličnih razloga, ali bez želje da se domognu vlasti rušenjem aktuelnog režima na pitanju KiM, kao što to želi opozicija, koja najverovatnije nema drugačiji koncept kosovskog pitanja, nego isti kao i sadašnja vlast.

Predlagača „dijaloga“ podržava „široka partijska baza“, koalicioni partneri, nevladine organizacije, posebno one koje su naklonjene neoliberalnom konceptu društva i koje finansiraju zapadne vlade, kao i one bliske NATO-u i koje zagovaraju ulazak RS u NATO, režimski istoričari i naučni radnici. Partije na vlasti, posebno SNS, ideju „dijaloga“ više doživljavaju kao „genijalnu inicijativu“ predsednika SNS i predsednika RS, bez da se upuštaju u srž i suštinu samog dijaloga i mogućih rešenja. Pojedini javni naučni i kulturni radnici hvale ideju „dijaloga“, a neki je odbacuju. Oni koji su za „dijalog“, iako tema dijaloga nije jasno definisana, niti su predložena bilo kakva rešenja u vezi sa KiM, svoje oponente nazivaju ratnim huškačima i odbijanje „dijaloga“ smatraju pozivom na rat. Ljudi suprotnog shvatanja samu ideju „dijaloga“ smatraju izdajom KiM. Dakle, do sada imamo iskristalisana dva stava koji se mogu sažeti u sledećem: „dijalog“ = „izdaja“, protivljenje „dijalogu“ = „rat“.

Kao glavni nedostatak u nastupu pokretača i podržavaoca „dijaloga“ možemo smatrati nepotpunost i nedefinisanost same ideje „dijaloga“, nepostojanje konkretnih predloga i rešenja u vezi sa samom temom „dijaloga“, izražavanje stavova putem pleonazama, kamufliranih objašnjenja i prikrivanje konačnih ciljeva, strahovanje od mogućih suprotnih stavova i reagovanja, propagandističko predočavanje i pojašnjavanje mogućih negativnih posledica u slučaju neuspeha „dijaloga“ i sl. Protivnici dijaloga zagovaraju uglavnom status quo, insistirajući na formalnim pitanjima bez jasne koncepcije koja bi bila opercionalizovana materijalno i vremenski.

U dosadašnjem toku „dijaloga“ ako se tako može nazvati dosadašnja rasprava o podržavanju „dijaloga“ i njegovom osporavanju, različite pristupe možemo svrstati u sledeće tri grupe: 1) formalno-pravne, 2) realpolitičke i 3) geopolitičke.

U formalno-pravne pristupe možemo svrstati sva ona shvatanja koja insistiraju isključivo na strogom poštovanju Ustava RS, koji je usvojila Narodna skupština RS 30. septembra 2006. godine, i koji je konačno usvojen na republičkom referendumu održanom 28. i 29. oktobra 2006. insistirajući posebno na preambuli Ustava, u kojoj se KiM određuje kao sastavni deo teritorije Srbije. Takođe, formalno-pravni pristup podrazumeva i poštovanje i sprovođenje Rezolucije 1244 SB UN, kao i eventualnu promenu Ustava u skladu sa njegovim odredbama, gde se zahteva i referendumsko izjašnjavanje u slučaju da se radi o promeni preambule. Sve što je do sada urađeno u vezi sa stausom KiM i prihvaćenim odredbama „briselskog sporazuma“ zastupnici formalno-pravnog pristupa smatraju protivustavnim delovanjem, kao i svaki daljni sličan akt. Ovakav pristup takođe podrazumeva učešće u razgovorima sa „privremenim institucijama na Kim“ uz strogo poštovanje Rezolucije 1244 SB UN.

Da Vas podsetimo:  "Mali Šengen" na velikom poligrafu

Dakle, nakon svih procesa koji su se desili na KiM, nesprovedenih odredaba Rezolucije 1244 SB UN, izjašnjavanja Međunarodnog suda pravde u vezi odluke privremenih kosovskih institucija da jednostrano proglasi nezavisnost, gde je sud konstatovao da ona nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom, zastupnici ovoga pristupa zahtevaju prilagođavanje realnog stanja na terenu ustavnim odredbama i kažnjavanje svih onih koji su do sada u vezi sa KiM donosili odluke suprotne Ustavu RS. Do sada nisu izneli celovit koncept uspostave suvereniteta RS na KiM, koji bi podrazumevao metode, snage i sredstva za tako nešto. Ovakav pristup nudi „šansu“ vremenu, istorijskim okolnostima da se reši pitanje KiM, on je formalan, statičan i na duži rok ne garantuje bilo kakvu sigurnost srpskom narodu na KiM. Pristalice ovoga pristupa odbacuju ideju „dijaloga“ kao takvu.

Realpolitički pristup, je pristup koji sasvim suprotno od formalno-pravnog uvažava sve što se desilo i promenilo u političkom, pravnom i stvarnom smislu na KiM, u Srbiji, na Balkanu i u međunarodnoj zajednici. Osnovna ideja ovoga pristupa jeste promena Ustava RS, tako da se on prilagodi svemu onome što se stvarno desilo na KiM, a to znači brisanje preambule iz Ustava RS, priznavanje nezavisnosti KiM i uspostava diplomatskih odnosa sa «Kosovom», prihvatanje Ahtisarijevog plana za Srbe na Kosovu, jer više nije reč o KiM, nego o «Kosovu» kao nezavisnoj državi, ulazak Srbije u NATO. Pristalice ovoga pristupa podržavaju ideju „dijaloga“, zalažući se da se ona sprovede potpuno radikalno u skladu sa njihovim pristupom. Suština ovoga pristupa jeste potpuno i zauvek gubitak dela teritorije Srbije, prepuštanje sudbine srpskog naroda u ruke nove albanske države, koja se može nesmetano pripojiti Albaniji, a srpski narod biti podrvgnut novom egzodusu. Opcija podele KiM se oslanja na određene elemente realpolitičkog pristupa, i može se reći da delimično pripada ovom pristupu.

Geopolitički pristup uzima u obzir ukupne geopolitičke okolnosti u svetu sa njihovim reperkusijama na Balkan. Zagovornici ovoga pristupa očekuju promenu geopolitičkih okolnosti u svetu, u smislu jačanja svetske uloge Rusije i Kine, a slabljenja i gubitka svetskog značaja SAD i raspada EU. Prema ovom shvatanju, KiM bi bili oslobođeni u nekom budućem svetskom ratu i srpska vojska bi ponovo umarširala na KiM i povratila suvrenitet RS na toj teritoriji. Dok se sve ovo ne bi desilo, potrebno je „zamrznuti konflikt“ i čekati promenu okolnosti. Zato su pristalice ovoga pristupa protivnici „dijaloga“. Geopolitički pristup ne nudi ni privremeno rešenje prilika na KiM niti išta kaže o sudbini srpskog naroda na KiM u narednom periodu. Zamrzavanje stanja na KiM ne zavisi od RS. Još 1998. godine RS je snagom i silom svojih institucija uspostavila suverenitet na KiM, funkcionalnu vlast i zaštitila ustavni poredak. Međutim, poznato je kao je to sve izgubljeno. Vlasti u Beogradu koje su se distancirale od bilo kakvih pregovora sa vlastima u Prištini uz posredovanje međunarodnih faktora, ugrozile su bezbednost Srba na KiM (jer ih je branila organizacijom molebana u Beogradu), koji su kasnije i doživeli jedan od mnogih pogroma. Zamrzavanje konflikta, kao način rešavanja – odlaganja problema, nije opcija albanske strane i njihovih mentora i oni će realizovati svoje ciljeve nezavisno od toga da li srpska strana konflikt smatra „zamrznutim“.

Da Vas podsetimo:  Odlaze glumci, naučnici, lekari, šoferi...

Ideja pokretača unutar-društvenog dijaloga u vezi KiM u određenoj meri koketira sa sva tri navedena pristupa. Ukoliko se drži formalno-pravnih kriterijuma, a mora se držati, vladajući režim mora uvažavati ustavne odredbe u vezi promene Ustava RS. Takođe on već uvažava realno stanje stvari na terenu i namerava da ga uvažava i u buduće. Kada je reč o čekanju uspostave novih geopolitičkih okolnosti, vlast nema strpljenja za tako nešto, osim ako bi se one desile relativno brzo, nego želi što pre pokrenuti proces konačnog rešenja statusa KiM.

Očito da se naše društvo i vlast suočavaju sa velikim i neodložnim problemima u vezi sa statusom KiM i samim položajem i perspektivom RS. Posmatrano formalno-pravno, RS ima snažne argumente kada je reč o pravnim mehanizmima, tim pre što je Rezolucijom 1244 SB UN prihvaćena i potvrđena reafirmacija teritorijalnog integriteta, iako je KiM smešteno pod privremenu upravu OUN. Međutim, tom istom Rezolucijom OUN je ovlaštena da pokrene politički proces kako bi se ustanovio budući status KiM. Znamo kako je taj proces tekao i u kojoj je fazi danas. Država Srbija se već skoro dve decenije suočava sa nepoštovanjem i neuvažavanjem pravnih argumenata koji su na njenoj strani i koji imaju uporište u međunarodnom pravu, s jedne strane, i nametanjem nepovoljnih i neprihvatljivih rešenja putem sile, sa druge strane.

Sadašnja vlast u RS, kao i one pre nje, mora da balansira između istorijskog, etničkog i realpolitičkog principa prilikom rešavanja kosovskometohijskog pitanja. Svi učesnici u „dijalogu“ koristeći se istim argumentima, u zavisnosti od vlastite političke i ideološke pozicije, mogu podržati i opravdati, ali i osporiti poteze vlasti u RS, koji su potencirani u „dijalogu“.

U svakom slučaju, ukoliko dođe do istinskog dijaloga, zasnovanog na argumentima, bez diskfalifikacija strana u „dijalogu“ biće moguće iznošenje različitih koncepata rešavanja istorijskog pitanja KiM i integriteta i suvereniteta RS. Dijalog je prilika da se ospori i odbaci, ili podrži sve ono što je vlast do sada učinila u pogledu KiM, kao i da se iznese celovit koncept trajnog i stabinog rešenja pitanja KiM, i obezbedi stabilan razvoj RS. Kao rešenje „dijaloga“ ne sme biti „teritorijalno skraćena Srbija“; «Kosovo» ne sme biti priznato ka država niti mu se omogućiti članstvo u OUN; ne sme se dozvoliti da srpski narod napusti prostor KiM, nego mu omogućiti institucionalnu zaštitu i svaku vrstu podrške Vlade RS; o promeni Ustava neka narod odluči na referendumu; ne dozvoliti promenu Rezolucije 1244 SB UN; prihvatiti činjenicu da RS ne može vršiti ustavna ovlašćenja na KiM; ne sme se srpski narod dovesti u poziciju „kuvane žabe“ „zamoriti“ stalnim licitiranjem sa KiM i integritetom RS, i dovesti ih u situaciju da u jednom momentu ljudi kažu, „pa dosta više sa time“.

Prema tome, ukoliko postojeća vlast u RS želi da uđe u istoriju, da bude zapamćena kao patriotska, a ne kao izdajnička kojoj će nekada u budućnosti biti suđeno, mora se izboriti za takva rešenja koja će podrazumevati formalno-pravnu tapiju RS na KiM, koja će omogućiti da u nekoj novoj međunarodnoj konstalaciji Srbija može zatražiti i dobiti suverenitet na KiM (ali i pomiriti se sa činjenicom da u datim okolnostima neće moći uspostaviti suverenitet na KiM), a ne dozvoliti Kosovu stolicu u UN, zaštititi srpski narod na KiM, uspostaviti neku vrstu pravno obavezujućih odnosa između Beograda i Prištine.

Dr Vinko Pandurević, general u penziji Vojske Srbije i VRS

fsksrb.ru

2 KOMENTARA

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime