Snaga Aleksandra Vučića je u strahu naroda da progleda i vidi uplašenog čoveka koji s nebeskih visina stremi padu, a ne letu.
Uplašen i prilično usamljen, verujte, pada pokušavajući čitavu Srbiju da povuče za sobom pozivom na nekakav sramotan unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji, tražeći alibi za izdaju koju će moći da pripiše volji naroda, što mu ne sme proći ako je u nama još kapi krvi predaka koju nam valja ostaviti za potomke, a ne proliti za mastionicu i pero Aleksandra Vučića, kojim će zanavek staviti tačku na Srbiju!
Ne preterujem, verujte, jer Srbije bez Kosova i Metohije- NEMA!
Postojati može, ali je nema!
Ne kao države, jer država je dom, a može li se u dom bez temelja, praga, prozora, ognjišta, veriga nad njim i kandila pod ikonom?!
Jedini mit s kojim bi mu valjalo da raskrsti je on sam, stvoren od opsene i laži, spreman da Srbiju svede na meru dva kotura toalet papira, pa kad se potroše…
Pred nama su dani po kojima će nas stoleća pamtiti, pa nam valja dozvati se u pamet, jer, ljudi, ne može grana na kojoj sedimo biti zelenija ako se stablu satre koren, kolko god pokušavao da nas ubedi kako će brižna Evropa pritrčati da pridrži granu dok s nje visimo ko majmuni, uveseljavajući grimasama i urlicima bogatu gospodu…
Sada je trenutak sabornosti, čini mi se važniji negoli i jedan u stradalničkoj istoriji, jer i vi koji nikada nogom niste kročili na Kosovo i Metohiju morate shvatiti da jeste presveto baš zato što nikad ne moraš zakoračiti a zakoračio jesi!
Svakome od nas je prvi korak na Kosovu i Metohiji, gde god nam se činilo da smo ga drugde napravili!
I onaj prvi plač novorođenog jeste plač za tim laktom osvećene zemlje, jer dok god plačemo za Kosovom imamo se čemu iskreno i radovati!
Narod koji nema nad čim da zaplače- nema ni za čim da se nasmeje…
I vi koji u Boga ne verujete, znajte da od veruje u vas i verovaće doveka, jer kandila ondašnjih svetinja tinjaju za svakog od nas, nezgasla vekovima, pa odakle nama pravo da u Vučićevom monologu koji samo uz naše jadno pristajanje može biti kakav dijalog- dunemo u taj sveti plamen i smračimo beskraj verujući da je za postojanje dovoljno samo biti živ, ali ne i životan?!
Veli gospodin s lažnih visina da nam je Kosovo kamen spoticanja na putu ka Evropskoj uniji, i da će dijalog o njemu biti lekovit za sve nas!
E, pa, Ikare tužni, to što nazivaš kamenom spoticanja je kamen međaš, a ako se već spotičeš o njega to je zato što u mraku svojih namera i besramlja gledaš samo očima, razgoračenim u strahu i samoti, jer usamljen si, znam, na tim visinama koliko god ti masa odozdo klicala.
Kliču i onima koji lete jednako kao i onima čiji pad priželjkuju, ne boj se…
Spotičemo se jedini o ove tvoje temeljce koje pobadaš ni za šta, praveći do Srbije dolinu krajputaša.
A, što se lekovitosti dijaloga tiče, otkud ti to da smo bolesni pa nas valja lečiti?!
Od čega- Kosova i Metohije, Srbije, budućnosti koje nećemo imati ni za razglednicu da je ostavimo potomcima?!
Možeš li se zvati vladarom Srbije a vladati njome ko sezonski radnik na tuđoj njivi za koju ne mariš hoće li roditi ili zakoroviti?!
Koliko će Srbije ostati da je ne prime u EU, a da bude po meri gospodara kojima je servirate ko podgrejan ručak od juče?!
Ne više od salvete da obrišu musave brade i masna usta pre nego što podrignu i bace nešto bakšiša na pod da gledaju kako povijate kičmu manito jureći sitninu po birtiji…
Molim Vas, neka taj unutrašnji dijalog bude moleban za spasenje našeg Kosova i Metohije i ništa više od toga, jer ko se na međašu spotiče taj svojega nema!
Ne izdajte i ne prizivajte da zajedno s Vama to učinimo vekove prošle, jer budućih biti neće!
Svaka će nova godina biti godišnjica Srbiji, a svako Sretenje parastos državi koje više nema, kolko god da je bude!
Ne smete učiniti to što ste naumili, jer ko u tom dijalogu nadglasa pećka zvona- upaliće sveću za dušu čitavom narodu!
Od Kosova i Metohije bolesni nismo, ne ubeđujte nas kako je za naše dobro da nam odseku noge kako bismo trčali brže…
Mihailo Medenica
www.dvaujedan.wordpress.com
