Upoznajte neumornog propagandistu „nezavisnog Kosova“

3
300
Držanje za ruke: Ramuš Haradinaj i Dušan Janjić

U malom moru drugosrbijanskih analitičara i političkih „eksperata“ posebno se izdvaja jedan koji zbog specifične perfidnosti i podmuklosti u nametanju stavova nadmašuje svoje ideološke istomišljenike. Reč je o čoveku kome „nije bilo teško“ da na ličnom primeru Srbima pokaže put kojim moraju da krenu kako bi raskrstili sa „kosovskim teretom“ koji ih vuče u „mračne devedesete„.

On taj put već odavno vidi u srpskom priznanju „Kosova kao susedne države“ što je i otvoreno demonstrirao kada je u aprilu 2016. godine odlaskom na inauguraciju ratnog zločinca Hašima Tačija lično dao podršku njegovom stupanju u funkciju tzv. predsednika tzv. kosovske države. Reč je o čoveku kome je rusofobija drugo ime i prezime, o čoveku koji se u slobodno vreme druži sa najvećim krvnikom srpske nejači, o čoveku koji je svoju političku karijeru izgradio na tekovinama prve obojene revolucije u Evropi koja je otvorila vrata rasparčavanju Srbije. Reč je o Dušanu Janjiću.

Ne postoji televizijsko suočavanje u kojem bi Janjić kao deklarisani promoter evroatlantskog puta Srbije (koji, podsetimo, podrazumeva potpuno odricanje od Kosova i Metohije) propustio priliku da na svoje sagovornike ospe drvlje i kamenje zbog njihovog negativnog stava prema pitanju nezavisnosti tzv. Kosova. Gostujući u prošlonedeljnom jutarnjem programu Pink televizije ovaj glasnogovornik petooktobarske Srbije ponovo se našao uvređen jer su njegovi sagovornici za diplomatske predstavnike zapadnih zemalja na KiM koristili prefiks „takozvani«, pa je brže bolje požurio da stane u odbranu svojih prijatelja – separatista u Prištini.

Janjić se oštro usprotivio upotrebi ovog prema Ustavu i zakonima Srbije jedinog prihvatljivog termina, istakavši da je „Kosovo nezavisna država, koja ima uspostavljene pune diplomatske odnose sa zemljama koje ga priznaju„. Tom prilikom Janjić je naglasio da on ambasadore u Prištini nikada ne bi nazivao „takozvanima„.

Nema sumnje da je Janjić svoje političke poglede toliko poistovetio sa stavovima kriminalno-terorističkih struktura u Prištini (i njihovih zapadnih sponzora) da mu je „nezavisno Kosovo“ postalo sinonim za „konačno rešenje“ kosovskog pitanja; politička dogma u koju se ne sme sumnjati, a svako ko nju ne prihvata i preispituje njen legitimitet treba da bude etiketiran kao „politički krivovernik„; kao „velikosrpski ekstremista i šovinista“ kome je cilj destabilizacija regiona i guranje Srbije u nekakav novi balkanski rat.

Ono što Janjić i njemu slični, iz neoliberalnog političkog miljea proistekli analitičari međutim ne žele i neće da vide je činjenica da se upravo prihvatanjem šiptarskih zahteva i nametanjem teze o opravdanosti secesije otvaraju vrata široj destabilizaciji Srbije i Balkana. Iredentistička politika Prištine i Tirane je kao razmaženo dete – što mu više povlađuješ ono sve više traži; ta politika se sa svakim daljim ustupkom sa srpske strane širi kao virus na srpskom državnom tkivu, preteći da region uvuče u nove sukobe, donoseći mu reprizu krvavih 90-ih. A upravo u izjavama Dušana Janjića i njemu bliskih “građanista“ koji u svakom svom javnom nastupu nameću tezu o neophodnosti popuštanja Prištini vidimo obrise takvog jednog zlokobnog scenarija, koji u svom konačnom ishodu vodi u potpunu dezintegraciju Srbije i stvaranje etnički čiste „Velike Albanije„.

I svojim najnovijim, krajnje skandaloznim ekscesom ovaj „nezavisni“ analitičar samo je još jednom potvrdio tačnost gornjih konstatacija; dokazao da je otvoreni zagovornik nezavisnog Kosova i pristalica rasparčavanja srpske teritorije.

Nije tajna da je Janjić u javnosti poznat po svojim simpatijama koje gaji prema šiptarskim „državnicima“ i zločinačko-terorističkim paradržavnim strukturama u Prištini; svaki njegov javni nastup je zapravo ništa drugo do ogledalo antidržavne i antisrpske paradigme „građanske“ Srbije. On svako svoje obraćanje javnosti koristi kako bi pokazao svoju posvećenost toj paradigmi. U to nas je uverio već nekoliko puta.

Još drugom polovinom 2010. godine, u jeku tadašnje zapadne propagande o kosovskoj nezavisnosti kao „svršenom činu“ i sa njom povezanih pokušaja SAD i EU da se politika Beograda što više distancira od pitanja južne pokrajine i preusmeri na evrointegracije Dušan Janjić odigrao je zapaženu ulogu. On je tada bio među najglasnijim pristalicama prebacivanja pregovora o KiM sa UN na EU, tražeći od Srbije da povuče svoj, a podrži briselski predlog Rezolucije o KiM, koji se u to vreme podnosio Generalnoj skupštini UN što je tadašnja DOS-ovska vlast (na veliku radost Brisela i Vašingtona, a na veliko razočarenje Srba sa KiM) na kraju i učinila. Takva katastrofalna politika čiji je i Janjić verni sluga, a koja je minimizovala ulogu UN u procesu rešavanja kosmetskog pitanja, danas je glavni krivac što je prisustvo države Srbije na KiM svedeno na minimum, a srpski narod meta novih pretnji etničkim čišćenjem koje mu stižu iz redova terorista OVK, okupljenih oko klana Haradinaj.

Setimo se i Janjićevih javno izrečenih pohvala na račun inicijative Hašima Tačija da se tzv. Bezbednosne snage Kosova transformišu u „kosovsku vojsku„. Tom prilikom Janjić je naglasio da se formiranjem „oružanih snaga Prištine“ doprinosi miru i bezbednosti u regionu, istakavši da je prema njegovom ličnom mišljenju to „dobar i nužan korak„. Ali ni tu nije bilo kraja njegovom licemerju. Otišao je Janjić i korak dalje, pozvavši Srbe na KiM da se „što bolje pozicioniraju“ u redovima onih koji su im do juče masakrirali porodice, otimali zemlju i teritoriju, rušili njegove crkve i manastire, palili i skrnavili njegova najveća duhovna i istorijska obeležja.

Ali nisu samo Kosovo i Metohija tema na kojoj je Janjić pokušavao da „izleči“ srpski narod od sindroma „zabluda i mitova devedesetih„. On je i redovni kritičar državotvorne i suverenističke politike aktuelnog državnog rukovodstva u Banjaluci, smatrajući da bi Republika Srpska morala da opusti svoje „secesionističke“ tendencije i da ostane zarobljena u kandžama centralističke i antidejtonske BiH.

Pored (veliko)albanskog ovom drugosrbijanskom kadru nije strana ni uloga NATO lobiste, pa je tako u više navrata pozvao Beograd da uloži više napora u približavanje EU i NATO paktu jer se time tobože „neutrališe opasnost od destabilizacije Balkana“ ka kojoj navodno stremi Moskva. Inače, Rusija je Janjiću dežurni krivac za sve i svašta, pa on iza svakog pokušaja ugrožavanja bezbednosnih prilika u regionu vidi „nevidljivu ruku Kremlja„, iako zvanična Moskva sa tim nema nikakve veze. Njegova histerična rusofobija poprima tolike razmere da je on Rusiju optužio čak i za izazivanje krize u vezi sa puštanjem drona na utakmici Srbija – Albanija 2014. godine.

Međutim, činjenica je da Moskva nije ta koja podstiče otvaranje novih i eskalaciju postojećih žarišta na Balkanu. To aktivno već godinama radi Zapad. Napomenimo samo da je i sama američka agencija „Stratfor“ u više navrata isticala da su bujanje vehabizma i velikoalbanskog ekstremizma na KiM izazovi koji od „najmlađe države na svetu“ mogu da stvore „švercerski raj (trgovina ljudima i narkoticima) u srcu Balkana“. Na istu opasnost upozorili su i mnogi nemački bezbednosni stručnjaci za Balkan koji su izneli tezu da svaka „nepromišljena zapadna podrška nacionalističkim krugovima u Prištini samo doliva ulje na vatru ionako pregrejane političke scene na Balkanu što može dovesti do produbljivanja krize u regionu“. Zato su Janjićeve poruke o Rusiji kao glavnom faktoru nestabilnosti u okruženju samo dobro oprobani metod zamene teza i skretanja pažnje javnosti sa stvarnih kreatora destabilizacije Balkana, Brisela i Vašingtona koji prema shvatanjima Druge Srbije i dalje važe za „predvodnike slobodnog sveta“, iako je već odavno prošla 2000. godina.

Sada smo zakoračili u 2018. godinu, a lideri istinski slobodnog sveta danas se nalaze na sasvim drugoj strani planete – u Moskvi i u Pekingu. Toliko o tome ko zaista živi u prošlosti.

Suštinski cilj Dušana Janjića i njemu sličnih je da svojim javnim angažmanom doprinesu stvaranju jedne društvene klime u kojoj će se politika očuvanja suvereniteta i teritorijalne celovitosti smatrati za recidiv mračne prošlosti koja nas vuče ka dnu, sve dalje i dalje od „progresa i prosperiteta„. Klime u kojoj će carevati ideologija autošovinizma i samoporicanja. Klime u kojoj će KiM i Republika Srpska biti percepirane kao suvišan teret koji Srbija mora da zbaci sa leđa kako bi krenula napred, u potpuni zagrljaj NATO i EU. Samo što to „napred“ nije nikakav put u napredak, već put u provaliju, u siguran državni i nacionalni sunovrat, u gubitak države i identiteta.

U svakoj ozbiljnoj i suverenoj zemlji osobama poput Dušana Janjića koje javno propagiraju jednu samoubilačku politiku bio bi zabranjen svaki vid političkog angažmana. Štaviše, one bi zbog svojih izjava koje direktno dovode u pitanje teritorijalno jedinstvo bile procesuirane zbog namernog nepoštovanja integriteta države i napada na njeno ustavno uređenje.

Izjave Dušana Janjića i svih ostalih koje za cilj imaju da samoproglašene institucije u Prištini srpskoj javnosti prikažu kao legalne i legitimne moraju zato da naiđu na odlučnu reakciju državnih organa.

Za Srbiju KiM ne može da bude samostalna država, pa tako ni strani diplomatski predstavnici u Prištini za Beograd ne mogu da imaju status ambasadora. Rezolucija 1244, Ustav Srbije i njeni zakoni ne poznaju termine „nezavisno Kosovo“ i „ambasador u Prištini„!

Bilo bi dobro kada bi neko Dušanu Janjiću za predstojeće praznike poklonio set ovih pravnih propisa i uokvirenu sliku njegovog susreta sa zločincem Haradinajem, sa inicijalama svih srpskih žrtava koje su stradale od ruke ovog albanskog kasapina, kako bi i on po stare dane nešto mogao da nauči. Da nauči da su Kosovo i Metohija državno-pravno, privredno, kulturno, istorijski, duhovno i u svakom pogledu sastavni i neotuđivi deo srpske teritorije. Da nauči da je srpsko pravo na KiM i sa aspekta domaćeg i međunarodnog pravnog poretka jasno i neupitno, a državni suverenitet nešto o čemu se ne pregovara. A fotografija na kojoj greje Ramušove ruke, ruke koje su lično ubile, zaklale i zadavile na desetine srpskih žena i dece, da ga podseti na staru srpsku narodnu izreku, koja glasi: „S kim si takav si!“.

Mr Danijel Igrec

vidovdan.org

3 KOMENTARA

  1. kako to da su u svakoj pori osvedočeni članovi komunističke partije,i posle kriv je ceo svet jer nas mrze.a ovo je samo legalizacija 1974-e,da se sprovedu želje njinog voljenog samozvanog maršala,koga ovi komunisti veličaju do božanstva,naravno ne priznajući da je sve na štetu srpskih teritorija i imovine,a to iz razloga jer su oni sebe videli kao crvenu internacionalu.tragovi vam smrde zločinima protiv srba i srpske države.vi niste stali u odbranu srba i srbije već na stranu tog NKVD ubice i skitnice,čak i vi ne znate ko je on.ali vas to i ne interesuje,važno je da isto mislite.

  2. Nazalost, Dusan Janjic je jedan od ljudi koji je prodao ,,veru za veceru,,.On se vise puta javno pokazao i dokazao kao covek koji govori i radi sve sto Srbima (pogotovo na Kosovu ) treba da odmogne.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime