Upravljanje Srbijom preuzela je „duboka država“

Proteklih meseci imali smo priliku da čitamo malo more analitičkih tekstova i novinskih članaka o fenomenu tzv. duboke odnosno dubinske države. Termin koji inače potiče iz turske političke prakse i označava čvrstu spregu vrhova vojske, bezbedonosnih agencija, sudstva i organizovanog kriminala, odnosno svojevrsnu tajnu vladu u zemlji, u novije vreme najviše se koristi da opiše pokušaje struktura stare američke administracije da stave pod svoju kontrolu novoizabranog predsednika SAD, Donalda Trampa.

Duboka država u mnogo čemu predstavlja ekvivalent „države u državi“ (tzv. imperium in imperio), odnosno oznaku za sve pojedince i organizacije čija moć nije institucionalizovana u postojećim državnim organima, ali je toliko jaka da se pomoću nje vrši kontrola nad najvažnijim polugama odlučivanja u državi. Reč je o neformalnoj grupaciji stranih i domaćih nevladinih organizacija i imućnih pojedinaca koja vrši de fakto vlast u zemlji i čijoj volji su podređene skoro sve njene glavne demokratske institucije. Volter Bedžet, britanski publicista i esejista iz 19. veka, jedan od tvoraca termina „duboke države“, danas bi je verovatno opisao kao spregu najuticajnijih predstavnika političkog establišmenta, vojno-industrijskog kompleksa, obaveštajnih službi, civilnog društva i glavnih mejnstrim medija. Sprega onih koji u nacionalnom suverenitetu država vide svog najvećeg neprijatelja, koje vežu zajedničke antidržavne tendencije, zajednička ideologija globalizma, liberalnog kapitalizma, otvorenih granica i multikulturalizma i zajednički cilj, a to je uticaj na donošenje strateških državnih odluka, kako bi zaštitili svoj stečeni (monopolni) položaj i lične parcijalne interese.

Sve navedeno mnoge navodi na zaključak da je fenomen „duboke države“ prisutan samo u najvećim državama sveta, pre svega u SAD gde njeni pripadnici kontrolišu američku državnu strukturu i rukovode njenom spoljnopolitičkom mašinerijom. Međutim, nema samo Amerika „duboku državu“. Juče smo videli da svoju „duboku državu“ ima i Srbija. Ona je isplivala na površinu odlukom da se za novog mandatara Vlade Srbije postavi još jedan protagonista zapadnih interesa i miljenik atlantističkih centara moći – Ana Brnabić.

U prilog tvrdnji da je dosadašnja ministarka za državnu upravu i lokalnu samoupravu proizvod političkog Zapada i deo njegove dobro umrežene strukture govori i činjenica da je neko vreme radila na raznim projektima u okviru USAID-a, jedne od najpoznatijih ispostava „meke moći“ Vašingtona na Balkanu. Ona je i direktor američke kompanije za razvoj vetroelektrana „Continental Wind Serbia“, inače jedne u nizu privatnih korporacija, kojima upravlja moćan lanac zapadnih lobista čiji je cilj, između ostalog, i promocija interesa Svetske trgovinske organizacije i legalizacija GMO koju forsira globalni gigant „Monsanto“.

Ana Brnabić, osoba koja je tokom studija u Londonu radila za „Srpski informacioni centar“ čiji je glavni zadatak bio da održava kontakt između tadašnjih reformistički nastrojenih (čitaj: probriselskih) stranaka u Srbiji sa civilnim medijima u Velikoj Britaniji, do juče marginalna ličnost i osoba čiji politički profil predstavlja potpunu nepoznanicu za veliku većinu srpske javnosti, preko noći je došla u poziciju da zauzme centralno mesto na političkoj sceni Srbije, najvažniju funkciju u ustavno-pravnom uređenju izvršne vlasti u državi.

To je bilo moguće samo jednim putem, putem koji su Ani Brnabić već mesecima unazad trasirali oni koji od petooktobarskog državnog prevrata upravljaju ovom državom i koji su podržavali „spontane“ proteste protiv Vlade i rezultata predsedničkih izbora, održane pre nepuna dva meseca širom Srbije. Buduća premijerka Srbije je eksponent onih čija ideologija su autošovinizam i srbofobija, onih koji se ističu po svom antisrpskom narativu, onih koji se nalaze na platnom spisku Rokfelerovih i Soroševih fondacija u Srbiji. Anu Brnabić je na mesto novog mandatara doveo drugosrbijanski lobi, dovela ju je čitava plejada zapadnjačkih agenata od uticaja i domaćih plaćenika, čijem diktatu je nažalost podlegao aktuelni predsednik Srbije.

Ovde je kao neracionalnu potrebno odbaciti tezu da je sadašnjeg šefa države na odluku da imenuje Anu Brnabić navelo razmišljanje da će, ukoliko za mandatara postavi osobu koja uživa naklonjenost stranih (angloameričkih i germanskih) faktora, „umiriti“ (geo)političke apetite Zapada u Srbiji i zadržati potpunu kontrolu nad novim premijerom, čime će sva ključna pitanja unutrašnje i spoljne politike i dalje ostati u domenu njegovog odlučivanja. Ukoliko uzmemo u obzir samu prirodu sistema državne vlasti u Srbiji shvatićemo da je i de jure i de fakto sva moć koncentrisana upravo u rukama predsednika Vlade, a ne predsednika republike. Sa tog aspekta bi bilo svrsishodnije i logičnije da se na premijersku poziciju dovede neko iz vladajuće političke partije, neko ideološki blizak šefu države, neko ko bi bio garant da se kontinuitet dosadašnje politike balansiranja i održavanja svojevrsne ravnoteže snaga nastavi i ubuduće, a ne neko ko je nestranačka ličnost i ko je sa obzirom na svoju dosadašnju političku i profesionalnu karijeru potpuno sklon zapadnom uticaju. Nažalost, ovoga puta taj princip nije bio uvažen, predsednik republike nije pokazao svoju političku čvrstinu, već je kod njega prevladala potreba za dodvoravanjem briselskoj Evropi, verovatno misleći da će time najbolje da sačuva mir i stabilnost u regionu. Bojim se da je ipak pogrešio.

Ana Brnabić niti ima iskustva niti će biti u stanju da vodi nacionalno odgovornu i državotvornu politiku. Da li je od jedne takve osobe uopšte moguće očekivati da u trenucima novih geostrateških i bezbednosnih izazova pred Srbijom, u trenucima bujanja velikoalbanskog separatizma na KiM, u praskozorje formiranja terorističke Haradinajeve vlasti u Prištini, u trenucima kada NATO pakt, gutajući Crnu Goru, a uskoro i Makedoniju, opkoljava Srbiju, u trenucima novih napada na Republiku Srpsku i eskalacije islamskog radikalizma u regionu rukovodi kormilom državne politike u smeru prevencije sukoba, jačanja vojno-bezbednosnih potencijala, strateškog ekonomskog povezivanja sa Rusijom i Kinom? Odgovor je: Ne. Nije moguće.

Navedeno bi bilo moguće samo ukoliko bi se aktuelni predsednik države odlučio da umesto anacionalne vodi nacionalnu politiku kadriranja, smišljenu i kontinuiranu politiku ubacivanja nacionalnih kadrova u strukture vlasti, u institucije sistema.

Sada znamo da ovoga puta to nije bio slučaj.

Sada znamo da će nove stanare na Nemanjinoj 11 birati ne oni koji uživaju većinsku podršku građana ove zemlje, već direktno američka i britanska ambasada u Beogradu kao i njihovi „doušnici“ iz Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Osoba čiji politički program nije pisan rukom srpskog naroda, već je nastao ispod pera zapadnih agenata od uticaja, osoba koju su na premijersko mesto dovele strane fondacije, LGBT lobisti i antisrpski NVO sektor, osoba koja nema nikakvog iskustva u vođenju državotvorne politike i čije shvatanje aktuelne geopoliitčke situacije u regionu i svetu je ravno nuli, zauzeće najvažniju državničku funkciju u zemlji.

Odabir Ane Brnabić za mandatara samo je još jedna kockica u slagalici rasturanja srpske države i deo zapadnog projekta desrbizacije Srbije. Njime se odaje priznanje svima onima koji neumorno rade na rasparčavanju ove zemlje, na njenom ekonomskom siromašenju, na zatiranju identiteta njenog naroda, na gušenju nacionalne i kulturne obnove Srbije. Odaje se priznanje čitavoj plejadi drugosrbijanskih političara, neoliberalnim analitičarima, predstavnicima prozapadnih NVO, raznim Kandićkama i Sonjama Biserko, vlasnicima „Peščanika“, „Slobodne Evrope“, „Blica“ i američke ispostave CIA-e za Balkan, televizije N1, žiteljima „kruga dvojke“, „Žutim patkicama“, kosmopolitima, tj. svima onima koji pripadaju mreži srbofobične „duboke države“.

Nikada u istoriji srpskog naroda rukovodeće položaje nisu zasedali oni kojima su ideološka i politička uverenja bila hiljadama svetlosnih godina udaljena od samih temelja naše državnosti, od Svetosavske i slobodarske misli, kao što je to slučaj sa Anom Brnabić. Za nju su Kosovo i Metohija špansko selo, a Evropska unija nešto čemu treba bezalternativno težiti. Zato ni ne čudi što je već u prvih 24 sata nakon dobijanja mandata najavila da će buduća Vlada dobiti novi resor i to ni manje ni više nego Ministarstvo za evropske integracije. Ana Brnabić nam jasno poručuje da će nastaviti sa politikom evroatlantskih integracija, uprkos tome što je velika većina građana Srbije protiv daljeg podilaženja interesima Brisela i Vašingtona. Ona je odlučila da se ogluši o glas srpskog naroda i da postojeću Kancelariju za evropske integracije podigne na viši nivo dok plan o otvaranju Kancelarije za saradnju sa Ruskom Federacijom pri Vladi Srbije, uprkos odličnoj saradnji Beograda i Moskve i potrebi njenog daljeg jačanja, očigledno kategorički odbacuje.

Srbija je doživela da njeni državni i nacionalni interesi ponovo budu stavljeni u drugi plan i to po ko zna koji put upravo zbog pritisaka njenih „prijatelja i partnera“ iz Brisela i Vašingtona. Izbor Ane Brnabić za premijera je još jedan dokaz da je Srbija u vazalnom odnosu prema EU i NATO paktu, da je zavisna i okupirana država, država čije upravljanje je prešlo u ruke antisrpskog konglomerata, zvanog „duboka država“.

Mr Danijel Igrec

www.vidovdan.org