Nešto što je teško objasniti zdravom pameću!
I ne objašnjava se, već se podastiremo, ne bi li se ubedili u EU da se želi i po cenu svakodnevnog poniženja, postati njen član..
Ali, nešto je kvrcnulo, i Vučić napušta Brisel:
„Dosta mi je ponižavanja! Nećemo da dozvolimo da nas i dalje gaze!“
Pošto su nas isponižavali i izgazili, našom nuđenjem i dozvolom, kako bismo dokazali bezrezervnu privrženost EU.
Odista, koliko je spoljna politika ove vlasti jedinstvena u ponižavanju, toliko je i neuspešna, što se još jednom pokazalo blokiranjem 26. poglavlja od strane Hrvatske.
Naravno, samo naivni veruju da je to stav Hrvatske, pa još jedini.
Zar bi ona znala „s kim je i ko joj je prijatelj“, kako je izjavila Kolinda, da se svojim stavom suprotstavi svojim prijateljima, koji su svi od reda glasali za otvaranje pomenutog poglavlja?
Dabome, ne verujemo ni da je Vučić toliko naivan, ali mu je dobro došlo što je samo „jedino“ hrvatska protiv, jer može da nastavi svoju evropsku politiku, iako je jednom lepo rekao njegov prijatelj Toma, „jasno je da nas Evropa neće!“
Šta čini poglavlje 26?
Zaštita nacionalnih manjina n obrazovanje na njihovim maternjim jezicima.
Da li u to neko može da poveruje da se u Srbiji ta nebriga dešava? Moglo bi se reći da se ta nebriga događala samo prema Srbima, jer su Srbi od 5. oktobra samo i tek – građani, dok su svi prisutni pripadnici nacionalnih manjina, narodi sa imenima svoje nacije!
Dačić koji svaki dan nešto izigrava, da bi bio primećen, uspeo je jednog dana da kaže „Radikali su nekontrolisani i opasni nacionalisti“, što mu nije smetalo da vidi „budućnost Srbije u NATO, jer bombardovanje nije prepreka partnerskih odnosa sa tom alijansom!“
Na to i takvo nemoralno mišljenje sadašnjeg ministra inostarnih dela, nadovezao se i predsednik vlade:
„Želimo što bolju saradnju s NATO…
… Srbija kao vojno neutralno zemlja, nastoji da ima što bolje odnose sa Alijansom…
… Bez saradnje sa NATO, nema mira i stabilnosti u regionu, koji su preduslov za dalji ekonomski rast i napredak Srbije…
… Srbija želi da nastavi saradnju sa NATO…“
A onda:
„Otišao sam u Brisel i rekao im direktno: Srbija nije zainteresovana za članstvo u NATO“.
Ko bi sad iz svega ovoga. mogao da izvuče rezultantu?
I ne treba izvlačiti. Oni koji treba da znaju pravo stanje stvari, to znaju.
Ili što je jedan komentator rekao: „Ovde je sve – politika, a politika je – sve.
Ali bi se moglo dodati još i to, da je u Srbiji, na svim nivoima, politika – laicizirana, tj. njom se svako bavi.
Što i nije čudo, kad se svuda vidi i oseća nedostatak sposobnih ljudi za državni život.
Da imamo pravu Narodnu skupštinu, koju je izabrao c e o narod, a ne tek njegova polovina, pa još sa pedigreom bivših Šešeljevih radikala, to pitanje bi moralo da se u njoj raščisti.
U ovoj i ovakvoj nema ko to pitanje, sa svom ozbiljnošću i odgovornošću da pokrene.
Prizemna politika se i u nju uselila i hara njom, tako da je sve moguće, pa čak i da njena predsednica preti da će se žaliti Zaštitniku građana, kako je pojedinci iz opozicije vređaju!
**
Interesantno je mišljenje nemačkog predsednika:
„Čoveku je potrebna otadžbina, mali broj ljudi se osećaju građanima sveta. Evropske integracije su brzo sprovedene. Zbog toga nisu svi mogli da stignu Nemačku Trba napraviti pauzu“.
Iako je Merkelova Nemačka, iz gornje izjave se vidi da i on ume da se izrazi i da je to izražavanje – merodavno.
I tako –pauza!
Pošto je ne jednom izjavio da očekuje „da Srbija bude u EU do 2020, sada je taj datum pomerio – Srbija biće pre 2025. u EU. Nadam se da će postati članica EU 2022.
Ali ja neću biti taj koji će Srbiju uvesti u EU“.
Naravno, to je kuknjava koja je sračunata da izazove samilost birača, i da ga održi na vlasti do tog zamišljenog slavlja.
**
Da podsetimo na sastanak Vučić – Kolinda 21 juna 2016. u Tavankutu i Subotici, u kojoj su potpisali Deklaraciju o unapređenju uzajamnih odnosa i oko otvorenih pitanja.
Šta više, Kolinda je rekla „predložiću Vučiću Ekonomski forum, na jesen u Osijeku, koji bi povezao srpski i hrvatsku privredu kroz malograničnu i prekogranični saradnju i ulaganje, kao i zajedničko korišćenje sredstava EU“.
Šta je bilo sa tom Deklaracijom i Kolindinom željom o Ekonomskom forumu u Osijeku, to se ne zna, ali se zna da je ovih dana bila u Dubrovniku i da je u poklanjala, deci u vrtiću „Pčelica“, svoju sliku i čokoladice, proizvedene u – Subotici, gradu potpisivanja deklaracije, što je bio razlog da je „dubrovački branitelji“ javno napadnu!
Ona je našla za shodno da se izvini deci i njihovim roditeljima, jer je, kako je rekla, i sama bila „neprijatno iznenađena što je deci darivala čokoladice proizvedene u Srbiji“. Obećavajući uvređenim roditeljima da će te srpske čokoladice zameniti hrvatskim!
Koja je to beda!
Bilo je i u Srbiji reakcija.
Predsednik Toma je izjavio da je izvinjenje njegove hrvatske koleginice, hrvatskim roditeljima i njihovoj deci, što im je podelila srpske čokoladice, „jasan znak da ta država ne želi dobre odnose sa Srbijom“
Slično je rekao i Ljajić. „O kakvom pomirenju u regionu govorimo , kad Kolindi smetaju čak i srpske čokoladice!“.
Vučić je, međutim, srećan i ponosan, „što tako nešto (kao Kolinda) nije izjavio ni on, ni Toma. Kod nas Hrvatska roba normalno dolazi i prolazi na tržištu i nemamo nikakvih problema sa tim. Izjava Kolinde mnogo govori o problemima u toj zemlji , kada je ona morala tako da reaguje, ali to ne treba da spreči nikoga da se nastavi izgradnja dobrih (!) odnosa Ja sam veoma zadovoljan činjenicom da su nam najveći trgovinski lanci upravo iz Hrvatske“, a ne od strane naših tajkuna!
**
Ovih dana u Narodnoj skupštini izabrani su novi članovi Ustavnog suda, što je prilika da im čestitamo.
Ali u isto vreme i da ih sažaljevamo.
Već i zbog toga što su više postavljeni i imenovani, nego birani, uostalom kao i oni koji su ih „birali“.
Kad to kažemo sećamo se da je jednom kad se raspravljalo o odgovornosti ministara, Zorana hrabro izjavila, da su ministri odgovorni Glavnim odborima svojih stranaka, koji su ih postavili na ta mesta.
Vremenom ta i takva odgovornost je iščilila, jer se Glavni odbor vladajuće stranke pretočio u jednog čoveka, koji jedini vlada, a svi ostali slušaju.
Jednom reči, u suštini, izabrane sudije Ustavnog suda postavljeni su od strane tog čoveka, pa u svom radu odgovaraće njemu, kao i prethodni, koji su po njegovom nalogu, izjavili da je Ustavni sud nenadležan da odlučuje o žalbi penzionera, kad su im smanjene penzije, koje su smanjene po naredbi tog istog čoveka, što je, u stvari, bila državna krađa njihove imovine, koja je kao imovina zaštićena Ustavom.
Trebalo je to, naravno, da bude skandal, ali je po nalogu tog istog čoveka, o tome prestalo da se govori i piše, da bi on mogao da se zahvali penzionerima što su svojom svesnom žrtvom, omogućili rast budžeta!!
Dabome, njegova moć, koja je apsolutna i totalna, oglasila se i onda, kada je MMF dozvolio povraćaj u većem iznosu od pokradenih penzija, da javno izjavi da je on MMF rekao –
„ETO, JA TO NEĆU“!
I nije.
Iako je ovih dana izjavio „Meni ne treba moć, ali jednog dana će ljudi ceniti moj rad“… treba se pitati, da li će se susresti sa tim i takvim „radom“ i novoizabrane sudije Ustavnog suda, kada će shvatiti da su tek i samo izvršni organ tog čoveka, što su i prethodne sudije bili, i da li će tada neki od njih imati hrabrosti da podnesu ostavku, ili će se prikloniti moći, koja ne zna za granice, čak i onda kada tvrdi da mu moć nije potrebna…
Čak i onda kad se pohvalio da je iscepao „sve predloge ministrastva za budžet i vratio ih na ponovnu izradu.“
Naravno i dabome, pet dana kasnije, Vučić tvrdi da je novi budžet, „ najbolje skrojeni budžet koji smo ikada imali!“
Predsednik Fiskalnog saveta dr Popović je skromniji u svojoj oceni : „ Budžet za 2017, nagoveštava bolju godinu, ali ne i veći standard.“
Fantazija!
Pa i nije baš sasvim, jer Vučić sad tvrdi: „Narednih pet godina biće zlatno doba Srbije“.
Blago onima koji prežive!
Kad je reč o budžetu, treba reći da je u nakadašnjoj Srbiji čim je budžet prošao kroz Skupštinu, odmah odštampan u Državnoj štampariji u vidu mekih korica, i svako je mogao da ga nabavi i da konktroliše priliv i odliv budžetskih stavki. A najpre i najmerodavnije Glavna kontrola čiji su članovi imali rang Kasacionog suda
To danas ne može, jer ovo nije država kojom vlada sistem, već se njom upravlja od slučaja do slučaja.
Recimo. Premijer je obećao da će smanjiti broj državnih sekretara, kojih ima preko 40. „Nećete verovati kad vam kažem da državni sekretari imaju svoje kancelarije po celom Beogradu, telohranitelje, vozače, sekretatarice, šefove kabineta. Oni su praktično, zamenici ministra“.
Zakonom neprecizna razgraničenja omogućavaju nekima da ne vide svoje ministre i po godinu dana!
Nominalne plate su im od 90 do 150.000 dinara, ali svi oni imaju dodatne prihode, tako da imaju veće plate od premijera i predsednika stranke. Najviše drž. sekretara i pomoćnika ima Vulin. –13, i ministar finansija –10.
I kakva je to država?
Mada je obećavao da će ih pola otpustiti, poslednja tri dana Vlada, tj On, je postavila tri nova državna sekretara.
Jedan od njih je Ivica Tončev, koji se vratio u Srbiju 2008, kad ga je Dačić uzeo za svog savetnika za bezbednost a potom i za savetnika za evroevropske integracije. Onda ga je postavio za menadžera SPS- a, pa i za p. predsednika „Crvene Zvezde“.
Sad je kao član Glavnog odbora SPS–a postavljen za državnog sekretara u ministarstvu inostranih dela za kontrolu i bezbednost diplomatsko konzularnih predstavnika u svetu, kao i za dijasporu, „kako bi se oni ubuduće, osećali kao građani Srbije, u punom smislu te reči“.
Nedavno je postao i predsednik fudbalskog kluba „Radnički“ iz Niša.
**
Iako još nisu zvanično raspisani predsednički izbori, kampanja se zahuktava, prepucavajući jedni druge, što znači da borba tek ima da se razvije.
Najsmešnije je to što će sad izgleda biti više autokandidata, tj. da će svi sa podjednakim šansama da startuju, bar na početku kampanje.
U stvari, iskreno rečeno, teško da svi oni pojedinačno i čoporativno, znaju na šta to startuju, šta žele i čemu se nadaju, čak i u ostvarenju najvećih nada.
Trebalo bi verovati da su svi oni pročitali postojeći Ustav. Ako jesu, onda su videli da je to reprezentativna funkcija, na kojoj se otvaraju i zatvaraju izložbe, otkrivaju spomenici, dele sablje oficirima, a vojsci zastave, zaslužnim strancima ordenja, pa i nekim domaćim zvučnim imenima, i dabome, naširoko putuje po belom svetu, svuda nalazeći prijatelje Srbije, za šta je dovoljno da se s nekim rukuju , što Vučić obilno koristi, tako da u svetu nema čoveka sa većim brojem prijatelja.
Ipak nešto je iznenadilo, tj. reakcija Šešeljeva.
„Triumfovaću na izborima, ako ne učestvuje Vučić. Samo njega ne mogu da pobedim.“
Otkud tolika vera u Vučića, čoveka koji je nedavno izjavio u Njujorku
„Punih 20 godinama pričao sam neke gluposti, kojih se danas stidim.“
Dakle od Šešelja!
Od Šešelja, čije je istina nepromenjena, ona koja se ne može napustiti!
Odkud ta nedostojna malodušnost pred ostatkom radikala!? Hoće li i taj ostatak da podari Vučiću?
Da li bi i on sada trebalo da se stidi!
Ne samo on već i toliki radikali koji su prebegli kod naprednjaka!
Moglo se očekivati da će ih Šešelj i formalno izbaciti iz stranke, što on ne samo da nije učinio, već im priznaje političku snagu objedinjenu oko i preko Vučića.
Međutim, jedna je stvar prećutana, tendenciozno, koju je Vučić još avgusta meseca obelodanio:
„Pošto su svi vladini kandidati slabi – spreman sam da se kandidujem!“ (!!!)
Tu se svašta nazire, što nije demantovano njegovom potonjom izjavom:
„Narod (bivši radikali! – S.T.) želi premijera Vučića, a ne predsednika“
A to i Vučić želi i traži – vlast, a ne, kako je rekao, „da mu neko zucka!“ (što znači da on to sada čini Tomi!)
Toliki su već pisali da se Srbija pretvorila u jednog čoveka. Da je njegova volja vladajuća, od dana do dana.
U stvari ta ideja – jednog, u svom originalu od njega je potekla.
I to ubrzo posle formiranja vlade.
„Nigde u Evropi nema toliko dominantne partije kao što je SNS u Srbiji. Tamo ne vole dominacije, ni partije, ni jednog čoveka“
Dakle, tu smo. Ali, to nije još diktatura, jer je ona sistem, a on nema oko sebe ljude koji stručnopšću i iskustvom, mogu i umeju da iznesu njegovu diktaturu. Ovako se ona pretvara u samovolju, neodgovorno i često skandlozno.
Cela se zemlja dobro seća, kad je rekao – da podržava Hilari, jer je pametan! Još se nisu ljudi povratili od šoka, on je već bio na panelu Fondacije Hilari u Njujorku. Još se on nije dovoljono nahvalio da su postogli veliki uspeh i kod Njujorških Srba, a Tramp je pobedio, i Jedan Čovek, sasvim mirno i hladno govori neistinu.
„Za razliku od drugih, Srbija nije htela da se meša u američke izbore. Ja nisam podržavao Hilari, Srbija ima odgovornu i promišljenu spoljnu politiku“ !!!
Kad je tih dana rekao da Srbi iz inata vole Trampa, da li ga je taj inat kao Srbina, u Abu Dabiju naterao da se sastane sa savetnicima Trampa, poručujujći im da očekuje „skorašnji sastanak sa Trampom i njegovim kabinetom“. On je, uostalom, svojim biračima obećao da će se prvi sastati sa novim američkim predsednikom!
I dok je Jedan čovek tako razgovarao sa Trampovim savetnicima, Toma je u tom istom Abu Dabiju igrao, stare arapske igre i tako nehotice opteretio buduće kandidate za predsednika. Naime, pošto će nas, po Tomi, vezivati dugo prijateljstvo i iskrena saradnja sa tom zemljom, to će i oni morati tokom predizborne kamapanje da nauče i demonstriraju umeće igranja starih arapskih igara.
A propo, sastanka sa Trampom, nije slučajno američki ambasador izjavio: „Nema resora u vladi gde mi vrata nisu širom otvorena“. Svejedno, što je on akreditovan jedino kod šefa države, ali zato, uzgred, vlada svim resorima!
Iako je Toma izjavio da ništa ne može politički da razdvoji njega od Vučića, naišla je tema koja obojicu golica. Štrajk Vojske i Policije. Toma je, vodeći računa o bliskim izborima, protiv toga da se štednja „prelama preko vojske i policije“, te je zato da se njima znatnije povećaju plate, a Vučić je, pred budžetom, koji je već jednom iscepao na parčiće, naredio Skupštini da izglasa nov, sa svega 5% povećanja plata, što je potvrdilo mišljenje da je Srbija jedina zemlja u kojoj vojska i policija štrajkuju. Pogotovu ona koja pretenduje na svoju stabilnost i bezbednost, koje od policije i vojske zavise.
Ali, Vučić se isprsi: „mi ćemo da ubedimo građane, da u Skupštini oni moraju da odlučuju. Da štitimo naše nacionalne interese. Ovo nije ni Rusija, ni Amerika, već zemlja građana Srbije.
Mislim da najviše na svetu volim Srbiju.
Čist sam kao suza i da zato pobeđujem na izborima i pobeđivaću sve dokle god mislim da se bavim politikom“
Svašta!
Nekadašnji dvostruki namesnik kneževskog odn. kraljevskog dostojanstva, predsednik vlade i ministar inostranih dela, Jovan Ristić rekao je jednom: „Tražim autoritet, a ne popularnost.“
Kakav autoritet može da traži danas Jedan čovek, sem onaj do kog je slučajno dosegao moćima svoje vlasti?
**
Kada je preko 100 dana oformljavao vladu jednog čoveka, zaricao se pred sobom da je „ključno da ona sprovede određen program i mere kako bi naredne četiri godine u Srbiji bile godine radosti
„Neću mediokritete i lenje bube, sveznalice, lezileboviće, već rad i rezultat. Nova vlada biće vlada napretka. Do kraja godine donećemo konačno zakon o poreklu imovine (!). Nova vlada radiće pošteno, ozbiljno i odgovorno u interesu zemlje. Bolja ekonomija i pravna država“.
Obećao je i da će buduća vlada svakih mesec dana imati jednu sednicu unutar Srbije, kako bi ustanovili kako ljude žive u Srbiji. Prva takva vladina ekskurzija bila je u Nišu. Ne zna se sa pouzdanjem da li je uspela. Jedino što je zapamćeno jeste to što je Vučić, na sred niške ulice, javno izrezilio gradonačelnika , zbog deficita u Budžeta…
O novim ekskurzijama više se ne govori, biće da je to bila jedna prolazna etapa, kakvih je bilo sijaset.
Da bi pokazao da će ova vlada raditi planski, Jedan čovek formirao je, unutar vlade, četiri vladina tima:
1 Za povezivanje Srbije sa Evropom i svetom,
Stvaranje ekonomskih prilika za sve,
Pružanje boljih usluga i
Zaštitu ljudskih prava i bezbednost.
Da li su ona i u stvarnosti zaživela, ne zna se.
Posebno je pitanje da li ti timovi, mogu bitno, a to je jedino potrebno, da utiču na poboljšanje života u Srbiji.
Zna se da su još pre ovih timova, stupili u život:
Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva
Republički sekretarijat ta javne politike,
Vladina služba za upravljanje kadrovima
Koliko li su kadrova ovi timovi zaposlili, ni to se ne zna.
Koliki su oni predviđeni novim Budžetom, ni to se ne zna. I verovatno se neće ni znati.
Tek, „najbolji smo u regionu, bićemo prvi u Evropi!“
Da li je ministar unutrašnjih dela zato išao u Azerbejdžan, da bi pregovarao o investicijama i budućim projektima!
A šta je za to vreme radio ministar privrede?
Slobodan Turlakov
www.intermagazin.rs
Kad pročitam hronologiju Vučićevih lupetanja i laži i nedoslednosti (koja čine njegovu aktivnu polititičku delatnost i koja je ograničila kvalitet i uslove naših života) pomislim da smo mi narod koji je na vlast doveo najvećeg psihičkog bolesnika u Srbiji. Posledice su pogubne, a Srbi ne reaguju. Da li je to Srbija postala jedna velika ludara?