Kad se čovek vrati posle izvesnog vremena u normalu i pročita naslove u dnevnim novinama i samo dva dana gleda „vesti“ – jasno mu je: U Srbiji se ne dešava ništa novo.
Srbi su po običaju – usrali motku.
VRATILI SU SE GLEDANJU DNEVNIKA
To im najbolje ide. Naročito kada se govori o fudbalu ili o Albancima.
S obzirom na to da je srpski fudbal trećerazredni porno film, onda je glavna tema – Kosovo. I „Velika Albanija“. I Makedonija, naravno. Zato što se u njoj mučno menja vlast u koju, na mesto poput onog što drži Maja Gojković, treba da dođe Taljat Džaferi.
Pomenuti je bivši član makedonske verzije OVK koja se zvana ANA.
E, zbog njega Srbi pomno prate „sranje“ u Makedoniji i psuju Zaeva, a hvale Gruevskog, koji je – ko biva – zaštitnik vaskolikog srpstva.
Ali mi je interesantno kako članovi vlade i članovi vladinih medija vešto preskaču informaciju da je isti taj Džaferi (koji će uništiti, je li, Makedoniju i opasno zapretiti Srbiji) pre tri godine bio ministar odbrane u Makedoniji – i nikom ništa.
Isti ti mediji nekako volšebno preskaču informaciju da je Makedonija glasala za prijem Kosova u UNESCO.
Isti ti članovi vlade preskaču da se sete kako je Gruevski bio taj koji je priznao nezavisnost Kosova.
POLITIČARI SU USRALI MOTKU
Dobro – to nije ništa novo. Srpski političari (pardon, politikanti) i ne umeju ništa drugo. Ali, sada ću malo o masovnom ubici Ramušu Haradinaju.
Srbi su masovno (čak i na ovom portalu, mada umereno), osudili sramnu, ponižavajuću i političku odluku francuskog suda da oslobodi Ramuša Haradinaja, zločinca koji se u sopstvenoj knjizi hvalio kako je ubijao Srbe.
Tačno. Odluka je sramna, politička i ponižavajuća za Srbiju, čije rukovodstvo radi sve što im se kaže iz Evropske unije, u kojoj ozbiljnu reč drži i Pariz.
Još kad se zna da je u timu odbrane istog tog Ramuša Haradinaja bila žena bivšeg savetnika Velikog Vođe – Tonija Blera – onda se osećaš zapišano.
Ali… Da li ste svesni šta bi se desilo da je Haradinaj izručen Srbiji? Bojim se da bi u roku od dva sata gorelo 80 odsto preostalih srpskih kuća na Kosovu. Bojim se da bi smo prebrojavali stotine mrtvih i imali novu kolonu izbeglih. A Srbija ne bi smela da uđe na teritoriju pod zaštitom Evropske unije… Dok nas ne bi više bilo u „južnoj srpskoj pokrajini“…
I STUDENTI SU USRALI MOTKU
Organizatori protesta protiv diktature koji su baš lepo razdrmali građane svih većih gradova rešili su da ova diktatura i nije tako nepodnošljiva, pa su se vratili kućama.
Dakle – kao što rekoh – i oni su usrali motku.
Dva Srbina, tri partije. Tako je i sa studentima. I onima koji to nisu.
Podeliše se u tri frakcije: „Najstariju“ čine prvi organizatori, „Protiv diktature“. Oni bi da šetaju svaki dan. Drugu frakciju („Kulturom protiv diktature“) čine uglavnom studenti Fakulteta dramskih umetnosti. Oni nisu zadovoljni organizacijom i to bi drugačije izrežirali. Treću frakciju čini grupa „Sedam zahteva“. Kažu „levičari“.
Klasika. Umesto da organizatori/scenaristi/reditelji odrade svoj deo posla u pripremi, levičari odrade ideološku priču, a stalni šetači animiraju raju – oni su se podelili.
Pročitah na zidu jednog mog prijatelja FB mudrost meni nepoznatog Zorana Kneževića:
„Mi smo kao deca stalno pijanog oca luzera, sa kojim se celo selo sprda, a on onda dođe kući, prebije ženu i decu, hvali se lažima, uzme poslednji dinar iz maminog novčanika i ponovo…“
I ponovo ode u kafanu. A mi – sednemo pred televizor. I gledamo. Jer tako je svet roze. I sve je super. Samo da rata ne bude. Usranu motku smo ostavili u ćošak. Dići ćemo je. Kad? Ne zna se.
Aleksandar Bećić
www.kolumnista.rs
