Ustaše u paklu

To šta su radile hrvatske ustaše u Drugom svetskom ratu, to se teško rečima može ispričati. Teško, a da se oseti makar sićušni delić onoga što su, na svojoj koži, uživo preživljavali Srbi, Srpkinje i Srpčad u paklenoj istorijskoj zamci zvanoj Nezavisna Država Hrvatska.
Klanja, kasapljenja, silovanja, sečenja dojki, noseva i ušiju, vađenje očiju, probadanja kamom i bajonetom, deranja kože na živo, pečenje na ražnju i nabijanje na kolac, sve do gaženja glavica bebama, ubijanja dečice pred očima izbezumljenih majki, klađenja u jasenovačkom logoru ”gde će izaći pacov” (na kom delu nesrećnog deteta, prethodno poteran užarenom peglom da uđe u njegov stomačić)… sve do ustaškog takmičenja u broju sveže zaklanih Srba ”za jednu noć”.

To su, sve redom, vampirski ”podvizi” hrvatskih srbomrzaca, tih jezivih monstruma u čovekolikom obliku, tokom ove četiri nepodnošljivo teške i krvave godine stravičnog i masovnog pomora predaka iz mog zavičaja, nekadašnje austrijske Vojne krajine (neshvatljivom i neoprostivom glupošću, samoubilačkim činom veleizdaje, te političkim zločinom srpske elite, na čelu sa regentom Aleksandrom) ničim izazvano pretvorene u hrvatski deo nove jugoslovenske Kraljevine, a onda i u ”Banovinu Hrvatsku”, neposrednu prethodnicu ratno-ustaške NDH.
Ni do danas nikako da shvatimo koliko je tragičan i koban za Srbe bio ovaj presudni, pogubni čin od 1. decembra 1918. godine.

To što je samoponištavajuća srpska odluka o ”stvaranju južnoslovenske države” uskoro (samo 22 godine posle njenog početka) dovela do Jasenovca i Jastrebarskog (da ne pominjemo ostala mesta ovog stravičnog pandemonijuma), nije osnovna tema ovog teksta, pa je ostavljamo za neku drugu priliku.
Sada bih se zadržao na onome što proganja svakog iole normalnog i časnog pripadnika našeg mučeničkog, srpskog naroda – na sudbini svih onih Hrvata koji su direktno i indirektno, a sasvim konkretno učestvovali u ovom nečuvenom masakru nad nemoćnim i nevinim civilnim stanovništvom pravoslavne vere (sami Hrvati su se, pred Nemcima, tokom rata, otvoreno i besramno hvalili da su već ”pobili milion Srba”, da bi, posle 1945-te, odjednom stali da, brže-bolje, smanjuju ovaj broj, sve do ”samo nekoliko hiljada, većinom teško bolesnih logoraša raznih nacionalnosti”, na kraju tog ciničnog procesa akrobatskog odricanja njihove krivice za nečuvene zločine koji ih, ovako nepokajane, prate kroz istoriju, kao Kainov žig i neizbrisiv, krvavi trag njihovih zverstava).

Ovaj užasni masakr, odnosno genocid nad srpskim narodom, danas je na pregovaračkom stolu ”boljih srpsko-hrvatskih odnosa”, sa svim lukavstvima, lažima i političkim makijavelizmom u ovoj šahovskoj partiji u kojoj pobeđuju svi osim nas.
Srećom, jevrejski narod – budući i sam nemačka, ali i hrvatska žrtva – sve više shvata, u poslednje vreme, veličinu srpskog stradanja i ustaškog zločina, što dokazuje i poslednja velika izložba o jasenovačkom logoru smrti, koju smo organizovali zajedno sa njima u Njujorku (a uz protivljenje gotovo svih institucija sadašnje Republike Hrvatske).
Tu su, sada i pred očima sveta, javno predstavljeni naši mrtvi mučenici, sa otvorenim i nezaceljenim ranama, posoljenim nečuvenim, kako srpskim, tako i svetskim zaboravom na to šta se zaista dešavalo, ne tako davno, između Hrvata i njihovih žrtava: Srba, Jevreja, Roma, komunista i malobrojnih poštenih Hrvata… u NDH).

Kod nas se i dalje ne razume dovoljno sav apokaliptički užas stradanja Srba u ustaškoj Hrvatskoj, pa se tako i dalje svađamo između sebe, stalno se udaljavajući od neophodnog narodnog jedinstva.
Time se samo u nedogled nastavlja užasni pokolj i još gora svađa ”na smrt” ovih i onih Srba, koje su prvo Pavelić, pa onda i Tito (i njegovi nastavljači) međusobno poslali jedne na druge, do samoistrebljenja. Da se tako zatre svaki pomen postojanja onog naroda koji je vekovima, sve do stvaranja Jugoslavije (i posledica ove odluke) uspevao da, uprkos svim istorijskim teškoćama, odoli spoljašnjim i unutrašnjim iskušenjima i napadima.

Toliko o našim međusobicama i svemu onom što nam se dešavalo, još uvek nam se događa i tek se (kao ”veliko finale”) sprema Srbiji i Srbima u neposrednoj budućnosti.
Time ćemo, hteli to ili ne, biti prinuđeni da se bavimo i razmišljamo u godinama i iskušenjima koja su tek pred nama, ovako neorganizovanim, nestrpljivim, malovernim, na svim nivoima zavađenim i histerično-bezvoljnim. Tek ćemo se ”o jadu pozabaviti”.
U politici i istorijskim događanjima milosti nema, posebno ne za one što svesrdno pomažu svojim najgorim neprijateljima i, čak, onako bezumno i amoralno navijaju za njih (i doslovno i simbolično), kao da ih dosadašnja gorka iskustva apsolutno ničem nisu naučila…

Ali, sve to je samo neophodni uvod za jedno ipak otrežnjujuće i ”utešno” razmišljanje na temu sudbine naših hrvatsko-ustaških udruženih dželata od pre 77 godina. Za ozbiljno promišljanje o tome da li su oni i kako kažnjeni. O tome da li ih je stigla nama nevidljiva, strašna kazna – pravedna u svojoj užasnoj, stostruko zasluženoj strogosti.

Tolike među nama mori nazgled tragična činjenica da su mnogi i mnogi među najgorim zločincima iz redova hrvatskog naroda ostali neosuđeni, nekažnjeni i do svoje smrti slobodni od ma kakve konkretne osude i odgovarajućih sankcija. To nešto malo ustaša pobijenih posle rata, da bi nam se zamazale oči, je sve što nam isporučuje istorijska analiza na ovu temu.
Ali, srećom, sem istorijske postoji i (mnogo važnija) teološka, duhovna analiza njihove sudbine, svih tih bezbrojnih, crnih legiona nekažnjenih deceubica.
A ta analiza nas uverava da nema nikakvog razloga da, po ovom pitanju, budemo zabrinuti ili razočarani.
Iz ruku zemaljske pravde su se izvukli (postavši, čak, idoli ogromne većine svog istorodnog, srbomrzačkog potomstva), ali se kroz Božiji Strašni Sud nisu provukli, niti uspeli da opravdaju ono što niko i nikada ne može ni objasniti, a kamoli opravdati.

A pakao, sadašnje i buduće stanište njihovog ”zdruga”, njihovih ”legija”, ”rojeva” i ”ustaške mladeži”, nije baš najbolje rešenje za provesti večnost.
To što su mnogi među Srbima prestali da stvari vide kristalno jasno (u svetlu one prave, jedino važne, duhovne istine), jer su prestali da veruju u Boga i Njegovu pravdu, ne znači da će, zbog toga, ubice naših milih i dragih uspeti da pobegnu od onoga što su učinili i za šta su već dobili užareni početak početka paklene kazne čije se strahote rečima ne mogu opisati (baš kao ni njihovi kasapski zločini nad Srbima).
Verovali mi ili ne verovali, Bog postoji i njegov Sud niko – pa ni zloglasne hrvatske ustaše i onoliki pomagači (i saučesnici) među njihovim sunarodnicima – neće moći da izbegne, prevari ili ukine.

Božiji Sud nije ovozemaljski pravno-politički igrokaz u kome vešti advokati ili tužioci diktiraju presudu, a sudije često zaboravljaju da je pravo nastalo iz pravde, a da ”uverljivost” (kojom se vešto pravdaju i najteži zločini) i ISTINA nisu isto.
U to su se već uverili svi oni jadnici i bednici iz ”Nezavisne države Hrvatske” koji su imali priliku da na ovom, konačnom, Nebeskom Sudu, odmah posle svoje smrti, ponovo odgledaju i jasno vide svaki svoj potez nožem, svako iskopano oko, svako bajonetom probodeno dete, svaku zbog njih prolivenu suzu, svaki jauk i svaku kap krvi koju su onako rasipno i sadistički prolivali.
Mogli su da vide svoj pravi, nepatvoreni lik i svu njegovu neljudsku odvratnost. I da osete sav onaj nenormalni BOL koji su prouzrokovali, bez ikakvih ideoloških floskula i ustaškog praznoslovlja.
Shvatili su da pravi Bog nije onaj u čije ime su ih za klanje Srba ”blagoslovili” rimokatolički hrvatski župnici, biskupi i nadbiskupi, dajući im, unapred, oprost za sve što čine, obećavajući im ”rajsko naselje” za ovako pokazane i delima dokazane zasluge, ukoliko pobiju dovoljnu količinu ”vlaškog nakota”.

A boraviti (ne živeti, jer to svakako i nikako – nije život) u ”privremenom paklu” (pre onog Poslednjeg Suda, kada će im biti određeno stalno boravište) u kome se oni nalaze, MA I PET SEKUNDI, MNOGO JE NEPODNOŠLJIVIJE NEGO, RECIMO, 500 GODINA TEŠKE ROBIJE SA SVIM MOGUĆIM MUKAMA (SLIČNIM ONIMA KOJIMA SU ONI IZLAGALI SVOJE ŽRVE).
To je suština svega. Temeljni osnov za pravilno razumevanje ideje ”Božije kazne” i pravih muka (koje su oni sami odabrali, po svom slobodnom izboru, a kroz dela koja su počinili).

Ovi zločinci su i sami sebi tako stavili granje na sopstvenu lomaču, onda sipali zapaljivu tečnost, potpalili to i legli usred plamena – još za života. Neki od ovih zločinaca su to videli u svojim noćnim morama (pa su poludeli od straha kada su shvatili šta ih tek čeka).

To nisu muke koje mi možemo sebi da predstavimo. To je raspadanje na sastavne deliće svog bića, da bi se onda svaki od tih atoma i dalje raspadao u nedogled . Tokom ovog procesa se ne gubi svest, niti može da se umre (pošto se smrt već odigrala).
Raspadaju se svest i ličnost, pa niko od tih nesrećnika ne može da kaže ”Ja sam” ili ”Ja nisam” ili ”Ime mi je”, pošto se gasi plamen samosvesti, a to je najteža od svih muka.
To nije spoljna tama, već se gasi čitavo unutrašnje biće, a ne nestaje i ne može da nestane (nema olakšanja).
Sve je teže i teže, a već je nepodnošljivo. I tako u beskraj, jer ni nekoliko minuta ”niko ne može da izdrži”, a kamoli nekoliko godina ili eona koji ih tek čekaju.
Po svedočenjima onih kojima je dopušteno da iskuse samo jedan minut paklenih muka, to je gore od svega što postoji (a bili su, posle ovog traumatičnog iskustva, ubeđeni da su proveli stotine godina u paklu – a ne samo stotinjak sekundi).

To je sačekalo, na prvoj posmrtnoj krivini, SVAKOG OD TIH NEPOKAJANIH HRVATSKO-USTAŠKIH MONSTRUMA SA KRVAVIM RUKAMA DO LAKATA I RAMENA I UGAŠENOM SAVEŠĆU. Pa je došao red na to da se gasi i njihova svest, polako i neumitno, u jezivim mukama i s užasnim bolom koji se nikako ne smanjuje – do u beskonačnost. Bolom koji tu i nije ono najstrašnije, već su to muke i očaj, i usamljenost, i očajanje, i beznađe, i ono PAKLENO OSEĆANJE NAPUŠTENOSTI OD SVEGA I SVIH.

Tu se onda, kod nekih, pojavljuje i fenomen ”lažnog pokajanja”, koje ne nastaje kao pravo pokajanje (za života i s iskrenim priznanjem sopstvene krivice i svesnim odricanjem od dotadašnjeg načina života i razmišljanja). To je, pre, samo ”griža savesti” i takozvano ”raskajanje” gde nema nade u Božiji oproštaj, već samo samoosuda, praćena očajanjem zbog počinjenih zlodela (kao u Judinom slučaju, koji se ”raskajao”, a ne pokajao). A ima i gorih među njima, čija nepokajanost ide do demosnke gordosti i prkošenja Bogu.
Dakle, kajanje i kada ga ima u najmanjim tragovima i u sasvim spoljašnjem obliku (kod nekih među njima), samo je direktna i kukavička posledica paklenih muka kojima su ovi monstrumi izloženi, sa sve sećanjima na svaki detalj onih stradanja koje su drugima nanosili.

Nije im žao zbog toga što su uradili, već isključivo zbog posledica (koje sami snose) svojih dela, zbog muka koje osećaju i koje ne mogu nikako da zaustave (niti deluje kao da će ikada biti zaustavljene i prekinute). Apsolutna nemoć u njenom najužasnijem i najzasluženijem obliku.

Tek tako ovi zločinci vide, osećaju i podnose – kada je ”već kasno” da se spasu (ali nije kasno da vide i osete) – one posmrtne muke, hiljadostruko umnožene, koje su oni za života nanosili svojim nemoćnima žrtvama.

I svaki put se to dodatno umnožava i povećava, iako deluje da je to nemoguće i da se to ”ne može izdržati”. Ali neće nestati, biti zbrisani ili nagrađeni gubitkom svesti.

Bog ih održava u tom stanju, ne dajući im olakšanje konačnog nestanka, a ne mogu ni da se ubiju, niti nestanu po svojoj volji. Nema izlaza, ni bekstva.

U ovozemaljskom životu ima onih koji se ”teše” smrću (”Barem uvek mogu da se ubijem!”), pa su se mnoge ustaše i ubile u Blajburgu, videvši da su opkoljeni i da je njihov nekažnjeni satanski pir završen. Ne shvatajući da se tako i nisu baš glatko izvukli, već samo došli tamo gde više nema izvlačenja, i to u najgorem mogućem stanju (jer su sve prethodne grehove dodatno zapečatili grehom samoubistva, što je ”hula na Duha Svetog”). Pa se tako ovi begunci od zemaljske pravde nisu baš nešto usrećili, niti najbolje snašli.

Hteli su da nadmudre sudbinu, ali su ostali kratkih rukava.
Čim su stigli sa one strane smrti, nakon tog samoubilačkog čina (a nisu se ubili ni zbog griže savesti, poput Jude, već bez trunke savesti samo pokušali da izbegnu bilo kakvu odgovornost i teškoću dužu od tog naizgled kratkog trena oduzimanja sopstvenog života) gorko su zažalili, shvativši šta su time zapravo ”postigli”.

Ali, naš život dobrovoljne slobode izbora je uokviren logikom ”taknuto-maknuto” i tu više nema izvlačenja i naknadnog popravnog ispita (”E, da još jednom mogu da proživim svoj život, sve bih drugačije uradio”).

Tako da nema nikakvog razloga za bojazan da ruka pravde nije stigla ma koga, a posebno ovu jezivu družinu neljudi u ljudskom obličju.
Oni su već odavno, odavno, odavno shvatili ko je ko i šta je šta.
Živeći na zemlji, ovi čovekoliki demoni u crnim uniformama i sa crnim dušama su posejali ono što će nići u ”(Pod)nebeskom Jasenovcu”.
Tu će požnjeti plodove svojih dela. Što su sejali, to će žnjeti!
Biće sami sebi – i stražari i zatvorenici i mučeni i mučitelji, sve to ujedno. U sopstvenom kazanu.
Zato će im biti tako strašno.

A njihovi potomci, preuzimajući, nepokajanjem, njihove grehove i još opravdavajući i hvaleći svoje paklene pretke za ono što su učinili (cinično komentarišući i poričući, pritom, sva ova zlodela nad Srbima i svim drugima) pripremaju tako sebi istu sudbinu i isti roštilj kao i onaj gde se nalaze njihovi ”junaci” i idoli.

Još nije kasno da se pokaju – ali iskreno i delatno, bez ostatka i kalkulisanja – za ovakav svoj stav i izbor služenja zlu (i veličanju toga). Oni žive u strašnoj laži, bogohuleći pritom, svakim svojim gestom, kroz slavljenje svojih ustaških sunarodnika (koji jesu ”mučenici”, ali ne sveti nego u paklu).

Time gaze i gase ljubav koju svako treba da ima, tretirajući Srbe kao komarce, insekte i glodare spremne za dezinsekciju i deratizaciju, ne kao ljudska bića (a kamoli kao bogolike ličnosti, osobe koje imaju neke lične vrednosti). Pošto je Bog Ljubav, to je obezboženje, pa i bogoborstvo.
Time sebe unižavaju i to je bumerang koji im se vraća i odvodi ih u najdublju tamu.

Sve te hule, sva mržnja i prezir padaju na njihovu glavu kao užareno ugljevlje koje će osetiti pre ili kasnije, kad-tad ( a ne osećaju ga odmah, pa ih to zavara). Ono leti ka njima i stiže na svoju metu, dok se oni izruguju misleći da su nedodirljivi.
A što kasnije stigne ovo užareno ugljevlje njihovih zlodela (i zlih misli), biće veća buktinja koja će ih obuhvatiti.

Neće pevati svoje srbomrziteljske ”domoljubne pesme” tamo gde se čuju njihovi (a ne samo tuđi) jauci, plač i škrgut zuba.

I neće Vatikan, ni zvanični London, Brisel i Vašington moći da im pomognu, niti da ih uteše ili izbave. Neće ni sebi moći (ovi sejači zla i tuđih stradanja) da pomognu, a kamoli njima.

Ako vas ovo teši, znajte da o sve tome moramo i mi da razmišljamo, dok postoji vreme i, još uvek, naši dani na zemlji i u ovom veku.

Pokajanje, post i molitva su jedini spasonosni put i izlaz za sve nas, ukoliko je naše pokajanje iskreno i potpuno, bez rezervi i bilo kakvih trikova.

A ubice srpske (i sve druge) dece u psihopatskoj ”endehaziji” su odavno još razumele najbolniju od svih lekcija.

P. S.
”Pokajte se, jer se približi Carstvo Nebesko!”, što nas upućuje i na to da se nama, lično, svakom od nas, neumitno približava čas istine.
Naša smrt je naš lični Sudnji Dan i ”kraj sveta” za nas.
Zbog toga nam valja razmišljati o ovoj poruci Svetog Jovana Krstitelja kao nečem sasvim i potpuno aktuelnom, najviše gorućem (!) pitanju od svih.
Da bi došli na potrebni nivo međusobne srpske sabranosti i sabornosti, do onog: BRAĆO I SESTRE, moramo još mnogo muke i bola da proživimo, ovako nesrećni što nam ”ništa ne ide”.
Bez vere i crkvenog (ne žutog, crnog ili crvenog, već – crkvenog), duhovnog oklopa na sebi ne možemo da se odbranimo ni od sebe samih, a kamoli od drugih naših neprijatelja.
Tako da ovaj moj tekst nije namenjen samo drugosrbijanski nastrojenim idiotima u našim redovima, već – i svim drugima među nama, tragično nesvesnim onoga što se dešava kad padnemo u gordost, zlobu, nemanje ljubavi, autizam, samoživost, sebičnost, nemilosrdnost, škrtost, zavist, zluradost, bezosećajnost, surovost, bezbožništvo, nevernost, lažljivost, zaborav, srebroljublje, zlopamćenje, nihilizam, udvorištvo, buntovništvo bez razloga, prkos, inaćenje, taštinu, hvalisavost, praznoslovlje, praznoverje, tvrdoglavost, omalovažavanje, neposlušnost, klevetništvo, egoizam, anticrkvenost i bogoborstvo, ogovaranje i spletkarenje, osuđivanje bližnjih i izdaju Otadžbine. Čim izađemo iz spasonosnog uporišta naše svetosavske, srpske ideje (koja nas okuplja i čuva u vremenu i večnosti) – postajemo beslovesni i majmunoliki, večno nesrećni i obeskorenjeni. Onakvi kakvim nas smatraju ustaše.

P. P. S.
Ako niko drugi od Hrvata, ovaj tekst će pročitati bar oni koji će to učiniti ”iz službenih razloga”.
Do njih će tako, uprkos svemu, dopreti ovo moje sasvim realno i potpuno objektivno podsećanje na to da nema zločina bez kazne, ni Jasenovca na zemlji bez još mnogo goreg konc-logora ”na drugoj strani neba”, tamo gde zauvek vladaju muke i bol, jauci i škrgut zuba. Kao u uveličavajućem ogledalu i pravednim onostranim posledicama ovostranih uzroka (onakvih kakvi su zaista bili, bez ikakvog ulepšavanja).

P. P. P. S.
Da nema onoliko monstruozno pobijene dečice i ne manje strašnog ustaškog iživljavanja nad svetinjom materinstva; da nisu naprosto ludeli od neizdrživog bola naši preci u hrvatskim logorskim „operacijama“ bez anestezije, na živo; da mi majka nije bila u Domu za ratnu siročad nakon što su joj odveli oca i đeda u Jasenovac; i da moj otac nije (kao desetogodišnji dečak) morao da gleda, u hrvatsko-ustaškoj režiji, kako mu, još živog, na ražnju peku deda-ujaka u Ličkim Osredcima, dok on sve vreme vrišti i zapomaže; da nisu oči kopali i sekli noseve našim vladikama, silovali nam sveštenike, skrnavili mošti srpskih svetitelja, palili i rušili pravoslavne crkve… lakše bi mi bilo da se molim za ove zveri što samo veoma, veoma uslovno pripadaju ljudskom rodu.
Ovako je to mnogo teže i ja sam u ovom svom tekstu učinio maksimum napora da zasluženo ustaško stradanje u najdubljim mučionicama stvarnog Pakla osetim i, čak, nađem i određeno saosećanje za užase koje oni trpe svakog milisekunda (pa tako milionima godina). Toliko su te muke jezive i užasne – i uvek apsolutno zaslužene – da je tu skoro nemoguće ne osetiti žal za onim „ljudskim“ što su te jadne, u ratu tako brutalne spodobe imale u sebi, pre pada u ustaški satanizam najdirektnije vrste.
Pa sam tako konačno našao u sebi delić srca koji tuguje i zbog strahote one kazne koju su stvarne žrtve svog sopstvenog zločina same sebi pripremile i u pakao sebe zaključale (bacivši ključ za sobom).

Dragoslav Bokan

Vidovdan.org/Fejsbuk