Selektivna pravda je najveća nepravda. Ona je znak diktature i bezakonja.
Na vanrednoj konferenciji za štampu održanoj 28.09.2014., premijer Aleksandar Vučić je, između ostalog, izjavio sledeće: „Ono što svima mogu da obećam – da će Ustav i zakoni važiti jednako za sve u Srbiji“ te da je „Naš posao je da Ustav i zakone poštujemo i sprovodimo ma koliko nam to nekad ne bilo lako ili dolazilo u koliziju sa našim ličnim uverenjima“. (1)
Svakome ko je pratio vanrednu konferenciju odmah se nametnulo osnovno pitanje, da li je Premijer, obećavajući jednaku primenu Ustava i zakona, mislio i na građane koji žive na teritoriji Kosova i Metohije, te da li Kosovo i Metohiju uopšte smatra delom Republike Srbije? Građani koji žive na tom delu srpske teritorije su Briselskim sporazumom izbačeni van Ustava i zakona Repbulike Srbije, pa se po svoj prilici, izjava Premijera odnosi na neku skraćenu Srbiju. Ali ni ta skraćena Srbija tj. njeni građani nemaju jednak pravni položaj jer se Ustav i zakon primenjuju selektivno, od slučaja do slučaja, zavisno od toga o kome se radi i kakav je odnos tih građana prema aktuelnom režimu.
Događaji koji su se odvijali na ulicama Beograda na Krstovdan, 27.09.2014. godine, dan uoči gej parade, najbolje svedoče o kršenju načela vladavine prava i diskriminaciji u pogledu primene Ustava i Zakona o okupljanju građana.
Toga dana su se hrišćani okupljali ispred Saborne crkve, sa namerom da održe miran javni skup u pokretu tj. Pravoslavnu svešteno – narodnu litiju protiv promovisanja «gej razvrata». Skup je prijavio, Dragan Davidović, poznat kao monah Antonije, dana 10. septembra 2014. godine, kojom prilikom je sazivač, u službenim prostorijama, u usmenoj formi (!), pozvan da prijavu dopuni tako što će je proslediti i nadležnom Sekretarijatu za saobraćaj, a što je podnosilac prijave istog dana i učinio, prosledivši je Gradskoj upravi grada Beograda, Sekretarijatu za saobraćaj uz plaćanje takse u iznosu od oko 5.000 dinara ukupno. Međutim, i pored više urgencija, Sektetarijat za saobraćaj po podnetoj prijavi uopšte nije postupao, niti je doneta neka odluka.
Činjenica da Sekretarijat za saobraćaj nije postupao po podnetoj prijavi poslužila je policiji kao odličan argument za rasterivanje skupa i sprečavanje okupljenih građana da održe prijavljenu litiju (skup u pokretu).
Tako se dogodilo da je skup, i pored uredne prijave koja sadrži prijemni pečat Ministarstva unutrašnjih poslova (2) i prijemni pečat Gradske uprave Beograd, Sekretarijat za saobraćaj od 10.09.2014. godine i pored uredno plaćene takse, rasteran na bazi subjektivne i voluntarističke procene prisutnog policijskog službenika koji je na licu mesta, nakon hapšenja sazivača skupa, prisutnim građanima tvrdio da skup nije uredno prijavljen!
Ono što je indikativno u konkretnom slučaju jeste što je, po kazvinju samog policijskog inspektora, nadležni organ kojem je skup prijavljen, tražeći da se prijava dopuni, sa sazivačem korespondirao isključivo usmeno, bez zapisnika, bez pisane odluke, što je suprotno odredbi čl. 7 Zakona o okupljanju građana (Sl. glasnik RS broj 51/92, 53/93, 67/93, 17/99, 33/99, 48/94, Službeni list SRJ“, br. 21/2001, Službeni glasnik RS“, br. 29/2001, 101/2005), i odredbi čl. 64 st.2 Zakona o opštem upravnom postupku. Upozorenje i pozivanje da se u ostavljenom roku upotpuni prijava, predstavlja procesnu radnju koju vrši nadležni organ, a koja je od presudnog značaja za konačnu sudbinu podnete prijave. Sledom navedenog, nadležni organ je isključivo u pismenoj formi mogao dati upozorenje sazivaču i ostaviti mu rok za eventualnu dopunu, što u konkretnom slučaju nije učinjeno.
Ipak, sazivač skupa je postupio po nalogu nadležnog organa i skup prijavio gradskom organu nadležnom za saobraćaj, o čemu poseduje pismeni dokaz koji je prikazan na licu mesta, pa se nikako nije mogao zauzeti stav da se radilo o neprijavljenom skupu. Jasno je da sazivač ne može snositi nikakve negativne posledice zbog toga što državni organi (ili organi grada) ne vrše poslove iz svoje nadležnosti ili krše zakon.
Dakle, primenjeni patent ministarstva unutrašnjih poslova je vrlo jednostavan: birokratske smicalice, neujednačena i nepravilna primena odredaba Zakona, usmeno korespondiranje bez pisanog traga o samom toku upravnog postupka, bez mogućnosti provere šta se u stvari od sazivača tražilo, postavljanje uslova čije ispunjenje zavisi od drugog državnog organa… Takav način rada ostavlja prostor za samovolju organa vlasti, rasterivanje skupa, a time i sprečavanje građana u ostvarivanju Ustavom zagarantovanog prava na okupljanje.
Pripadnicima gej pokreta omogućeno da se okupe, šetaju i paradiraju ulicama Beograda, a to isto pravo je osujećeno i onemogućeno pravoslavnim vernicima. Pa kako onda Ustav i zakon važi jednako za sve u Srbiji?
Prema praksi Ustavnog suda sloboda okupljanja predstavlja «jednu od osnovnih demokratskih sloboda koja je usmerena na izražavanje i promovisanje određenih političkih, socijalnih i nacionalnih uverenja i ciljeva pa se, zbog takve svoje prirode, ne sme tumačiti restriktivno. Slobodom javnog okupljanja, zajemčenom odredbama člana 54. Ustava, garantuje se samo okupljanje građana koje je mirno, i može se ograničiti samo ako je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije. Kako su sloboda javnog okupljanja i pravo na mirni protest političko pravo i sloboda, i kao takvi su bitni i nužni za slobodu izražavanja u demokratskom društvu, razumljivo je da će okupljanje rezultirati i izražavanjem nezadovoljstva ili izražavanjem određenog zahteva ili poruke.» (3) Ovakav pravni stav je prihvaćen i od strane Evropskog suda za zaštitu ljudskih prava, pa je jasno da su nadležni državni organi bili dužni da zauzmu afirmativan stav prema najavljenom javnom skupu, te da nikako nije smelo doći do rasterivanja građana u situaciji kada je skup bio prijavljen kod organa nadležne organizacione jedinice MUP-a, kao i kod organa nadležnog za zaobraćaj Grada Beograda.
Treba reći i to da je aktuelni režim, iz nekog razloga, naročito bio zainteresovan da spreči kretanje pravoslavne molitvene povorke ulicama Beograda u večernjim časovima, dan pre gej parade. Kvart oko Saborne crkve je bio zablokiran ogromnim brojem pripadnika žandarmerije čiji broj je, po svoj prilici, premašio broj okupljenih lica. Blokiranjem ulica i zabranom prolaska građanima, žandarmerija je sprečavala da se broj učesnika skupa ispred Saborne crkve povećava, a prolaz je dozvoljen tek nakon što je (monah) Antonije Davidović uhapšen i odveden vozilom u nepoznatom pravcu! Nakon što se narod najzad okupio, obruč oko učesnika skupa se zatvorio čime je sprečeno bilo kakvo kretanje skupa. Time je cilj postignut – pravoslavni vernici su sprečeni da se pojave na prijavljenoj trasi kretanja, dan pre održavanja parade.
Šetnje koje su se održale sutradan, nakon što je gej parada neometano održana (dok je ogromna većina Beograđana mrtvijem snom spavala), nikome više nisu predstavljale nikakvu smetnju. Šta više, one su bile i dobrodošle kao puki dekor političke scene Srbije. Naknadne šetnje su poslužile, prvo, kao sredstvo za uljuljkavanje savesti, a sa druge strane, i kao sredstvo za stvaranje lažne slike o navodnoj demokratičnosti društva, u kojem tobož svi mogu da izražavaju svoje mišljenje i ostvaruju osnovna ljudska prava.
_________________________________________________
(1)http://www.rts.rs/page/stories/ci/story
(2) IV-5 3449-460 od 10. septembra 2014.
(3) Odluka Ustavnog suda – broja Už-5436/2010 od 11.12.2013. godine. – u postupku po ustavnoj žalbi – zbog povrede prava na javno okupljanje
Slavka Kojić
