Ugledne i manje ugledne zvanice otišle su kao što su i došle, a mi smo ostali sa „malim Alekom“. Koji nam, sa sve manje uvijanja, nagoveštava promenu preambule Ustava i priznavanje Kosova, jer su zapadne gazde mnogo nestrpljive što se stvar oko okončanja dogovora sa Prištinom toliko otegla
Posle velike i neprijavljene svote novca koju je slupao tokom svoje predsedničke kampanje, „mali Alek“ je, zadovoljavajući svoju narcisoidnost, Srbiji priredio još jednu veliku predstavu kiča, a uz očigledno ogromne troškove.
Skup povodom njegovog ustoličenja za predsednika Republike, kome je, kako navode mediji, prisustvovalo preko 6.000 zvanica, očigledno je organizovan po sistemu „nek košta koliko košta samo da nam se čitav svet divi”. A taj svet, ako je uopšte primetio šta se dešava, verovatno ne može čudom da se načudi odakle maloj i siromašnoj Srbiji, tačnije njenom vladaocu, pada na pamet da se na faraonski način takmiči sa najvećim zemljama sveta.
Međutim, kako reče ovom prilikom mađarski predsednik Viktor Orban, njemu nisu potrebni saveti. Što je i tačno. Ako se izuzmu zapadni nalogodavci koje sluša bez pogovora i sa ushićenjem, on nikoga ne sluša – jer je uveren kako sve najbolje zna, a da svako ko misli drukčije od njega zapravo mrzi Srbiju, jer je on čitav svoj život, kako skromno govori o sebi u svakoj zgodnoj prilici, posvetio napretku naše zemlje.
Prijemu održanom u čast preuzimanja dužnosti predsednika, sem najviših zvaničnika iz Austrije, Mađarske i država nastalih na teritoriji bivše Jugoslavije, prisustvovali su uglavnom njihovi zamenici ili izaslanici. Tako je, recimo, Veliku Britaniju predstavljao njen beogradski ambasador, a Sjedinjene Američke Države nadzornik za Balkan, što bise moglo objasniti i stavom ovih zemalja prema „malom Aleku“, njegovoj inauguraciji a i Srbiji u isto vreme.
Uvaženi gosti imali su priliku da se na izložbi priređenoj u salonima Palate „Srbija” kroz različite eksponate upoznaju u sa istorijom naše zemlje. Tako su, recimo, mogli i da vide kako je izgledala originalna soba Nikole Tesle koja je za ovu priliku pozajmljena iz Astane – te se i po tome jasno vidi da za ovu priliku novac nije nešto na čemu se štedelo.
Predsednik je zajedno sa suprugom, sat i po primao čestitanja zvanica, a zatim im je pročitao govor pripremljen za ovu priliku. Najpre je pozdravio prijatelje iz inostranstva, ali, pre svih, građane Srbije, a zatim poručio kako Srbija treba da prestane da ratuje i kada ne mora (šta li mu to znači?) i da počne da uči da radi (što je zanimljiva poruka onim obespravljenim ljudima koji rade po desetak sati dnevno, i to često „na crno”)
„Mitovi su nam stvarnost”, nastavio je svoje praznoslovlje, „i to u tolikoj meri da nam budućnost izgleda kao nešto sasvim nepotrebno a ‘sutra’ nam je najstrašnija reč jer bismo zauvek živeli u onom juče, pošto sa onim danas ne znamo šta da radimo”.
Ugledne i manje ugledne zvanice otišle su kao što su i došle, a mi smo ostali sa „malim Alekom“. Koji nam, sa sve manje uvijanja, nagoveštava promenu preambule Ustava i priznavanje Kosova, jer su zapadne gazde mnogo nestrpljive što se stvar oko okončanja dogovora sa Prištinom toliko otegla.
A kako je broj „aminaša“ u Narodnoj skupštini više nego dovoljan, ne treba mnogo nagađati hoće li se i ova priča završiti po meri Zapada.
P. S. Utisku rijaliti programa dodatno je doprineo nesuđeni predsednik Vlade – u slobodnom vremenu pevač na zvaničnim večerama – Ivica Dačić. Samo je ovoga puta promenio repertoar: umesto očekivane „Miljacke“ izveo je „O, sole mio“, valjda da naglasi međunarodni karakter skupa.
Vojislav M. Stanojčić
www.stanjestvari.rs
