Utisci o vaskrslom „Utisku nedelje“

0
877

Par starih teza i nova razmišljanja o paradigmi našeg razornog elitizma, (jednodimenziono) talentovanoj selebriti žurnalistkinji, koja je dobila svoju bitku – gazeći usput preko leša srpskog novinarstva

Pre desetak godina, tada nepodeljena Druga Srbija mrzela je gospođu Olju Bećković koliko i Vojislava Koštunicu. To znači da jedno ljudsko biće nije moguće mrzeti mnogo više. Danas njene građanističke sestre po pođednako velikoj mržnji prema Aleksandru Vučiću, a čini se i nove prijateljice, koje je nedavno nagradila prestižnom nagradom – Svetlana Lukić i Svetlana Luković su tada na svom uticajnom internet portalu objavile tekst pod naslovom „Pukla Zolja Bećković“. Prokazana „Zolja“ je za deo, u međuvremenu upokojene, Druge Srbije ponovo postala Olja, ali je grčki mešetar, kapitalista neslavne preduzetničke biografije, ubrzo sprečio da nastavi da sa njegove televizije „puca“ po Vučiću.

Tu počinje tužna i ružna priča o otuđenoj elitistkinji, koja je nekoliko puta pokazala da ne mari za novinare. Štaviše nisam siguran ni da je ova talentovana i izuzetno inteligentna selebriti ćerka, koja je i sama uspela da postane selebriti, novinare ikada istinski videla kao svoje kolege. Ne mogu da zaboravim kada je na B92 rekla da je uopšte ne zanima šta – po nalogu njenih moćnih prijatelja iz Demokartske stranke – lojalna partijska urednica radi unutar informativne redakcije. Ako se ne varam, otprilike, prezrivo ‘ja sam na Produkcijskoj grupi Mreža’ bilo je mera njene sramne nesolidarnosti.

Štaviše, pisao sam o tome u nekoliko navrata, gospođa Bećković je direktno služila, baš kao i kasnije Zoran Kesić i Ivan Ivanović, kao selebriti kamuflaža za etičko i profesionalno čišćenje dve ugledne (i ogledne) redakcije informativnog programa. Svesna toga ili ne, ona je saučenica u činjenici da je novinarstvo u Srbiji svedeno na spoj selebritija, mešavine dvorskih luda i umišljenih misonara „evropeizacije“, i (selektivno) istraživačkih novinara, u suštini pukih autokolonijalnih batina – uz par izuzetaka zanemarljivog društvenog i političkog značaja. Mržnja, izgleda, hrani amneziju, pa je neophodno stalno podsećati gospođu Bećković i njene fanove da je temelj ovdašnjeg medijskog zla postavljen za vakata njenog Borisa i kreativnih joj prijatelja.

Ako je na B92 i mogla da ima neki izgovor, za karijeru u lažnom NIN-u ne postoji opravdanje. Tu me podseća na njenu selebriti koleginici Aneđelinu Džoli, koja, za razliku od gospođe Bećković, svoj mesijanski impuls nije ograničila na samo jednu državu – već je poželela da spasava ceo (ne-zapadni) svet. Naime, dok su Džoli nazivali „kradljivicom muževa“, gospođa Bećković je u lažnom NIN-u prethodnih godina zarađivala kao – kradljivica novinarskih poslova.

Pri tome, ona je u lažnom NIN-u uverljivo, i prilično bahato, demonstrirala dve stvari. Prva, koliko su dve, samo naizgled srodne, konverzacijske forme različite – bila je loša u novom žanru, u lažnom NIN-u, onoliko koliko je bila dobra u starom, na B92. Drugo, takođe korisno za sve novinare, koliko je važno da, bez obzira na iskustvo, počnu da uče kada se nađu na novom novinarskom terenu.

Da Vas podsetimo:  Smak ili vaskrs polusveta

Naravno, gospođa Bećković nije ukrala NIN od Srbije. Ali, ona nam se skoro svake nedelje smešila iz kružića na naslovnoj strani samo zato što je zauzela mesta, koja su, kao i sam NIN, ukradena. Ona je – bez izvinite, bez bilo kakvog izraza solidarnosti i razumevanja prema proteranim novinarima „nacionalistima“ – oportunistički i sasvim nekolegijalno, prigrlila priliku potpuno ignorišiću način kako je NIN otet i razloge zašto je baš tu dobila prostor da utoli selebriti žeđ.

Da je podsetim. Ubijeni, pravi NIN su od Srbije ukrali „njeni“ ortaci – predsednik Boris i ekipa. I to dok je ona sa Tadićevim najbližim savetnikom godinama, pred skoro svaku emisju prethodne inkarnacije „Utiska“, sedela u kafiću u ulici Gospodara Jevrema, na „gornjem“ Dorćolu. Prikupljala informacije i čeprkala po mozgu vlasti; režima koji je, kao i današnji, Srbijom vladao iz jednog kabineta. Sve sa fikus premijerom i fikus ministrima i, zazvučaće poznato šetačima zaslepljenim prezentizmom, svemoćnim zamenicima i državnim sekretarima. Ne bih da nabrajam imena tih intelektualnih i moralnih patuljaka – Tadićevih karikaturalnih „ministara“ i „ministarki“. Samo se nešto ne sećam. Da li je i njih crtao Dušan Petričić – jedan od selebriti falsifikatora (zatrte) NIN-ove otvorenosti?

Posle patetičnog bivstvovanja na mestu selebriti intervjuerke u lažnom NIN-u, gospođi Bećković su moćni neprijatelji njenog danas najvećeg neprijatelja konačno vratili „Utisak nedelje“. Ponovo je u novinarskom žanru u kome je vrhunska – nažalost i jedinom kojim je ovladala. Ipak, možda najtužnije u priči o njenom povratku jeste da je emisija loša, parohijalna i dosadana – u istoj onoj meri u kojoj je gospođa Bećković prethodnih nedelja pokazala da je ostala ona stara, uglavnom istinski odlična.

Zašto?

Za početak, na njenu žalost, ovde nemamo jedno već dva „ali“. Prvo, nekako razumljivo, jeste Vučić. Drugo je elitizam, jedna od najgorih patologija srpskog društva, težak kamen oko naših vratova. Gospođa Bećković je tu jedan od šampiona, verovatno slučajnih, blaženo nesvesnih daviteljki, ali ipak daviteljki. Zato me ne čudi da je – i dok je radila i dok je bila bez televizijskog posla (i pripadajuće mu slave) – karijeru gradila gazeći preko leša srpskog novinarstva.

Kao i za većinu njenih sadašnjih obožavalaca, manje ili više privilegovanih pripadnika otuđene građanističke elite, za nju kao da ne postoje „obični“ novinari. Ne postoji ni izveštavanje, kamen temeljac svakog odgovornog i društveno relevantnog novinarstva. Postoje samo selebriti žurnalisti i „istraživački novinari“, koji su postali selebritiji. Kako je u uskršnjoj emisiji nehotice pokazao Dobrica Veselinović – privlačni hipsterčić po meri veselih devedesetih u berlinskom Krojcbergu, za ovo, valjda, na Balkanu zagubljeno pleme „pravih Evropljana“, Srba koji su se iskorenili, istraživački novinar je sinonim za dobrog novinara.

Da Vas podsetimo:  „Doktor“ Nebojša i sabrana dela o prisluškivanju

Mnogo strašniji je bio drugi gost. Arhitekta, „akademik“ Dragomir Bakić – koji je narod nazvao „ovcama“. Da odgovorim njegovim rečnikom, ovaj elitistički ovan je, pored sopstvene bede, istakao i veliki problem vaskrslog „Utiska nedelje“. To je emisija koja se uglavnom obraća onima koji ne govore istinu kada kažu „Srbija je svet“. Za njih je ovde Beograd, samo Beograd – i Srbija i svet.

Gospođa Bećković i njeni dosadašnji gosti, sa izuzetkom dvoje, prevideli se ne toliko koliko je cela Srbija danas svet već koliko je današnji, stvarni svet drugačije od njihovog imaginarnog sveta zamrznutog u prošlosti – sveta koji je nestao 11. septembra daleke 2001. godine. Mehur armiran nostalgijom i amnezijom u koji su se zatvorili je bizarni elitistički rijaliti, vremenska mašina. U tom svom imaginarijumu, ne-Zadruzi, mogu da gaje slatku iluziju da i dalje vode smislene političke borbe i da se zavaravju da neko napolju, u realnom svetu, mari za njihovo stvarno ili lažno žrtvovanje i njihove žalopojke. I to je to.

„Utisak nedelje“ je danas metuzalem, dinosaurus koji je oživeo. U ubrzanom ritmu gugla i društvenih medija, devedesete deluju kao doba Jure, daleka era pre nego što su spaljene slatke postideološke iluzije, zagrada vremena u kojoj se još moglo govoriti o stvarima važnim za elite i sanjariti o estetizovanoj, „lepoj“ politici. Nažalost, tragedija Srbije nije samo u tome što su, kao u ostatku sveta, iluzije nestale a ostao idejni bankrot političkih elita, koje održavaju sve tabloidniji mejnstrim mediji.

Živimo u zemlji izloženoj jedinstvenom nekolonijalnom zavrtanju ruku i uvrtanju mozgova, kome je ovde malo ko u stanju da se odupre. Zato misleći čovek u Srbiji može ili da pokušava da živi i da se raduje u nekom svom svetu ili da besni lamentirajući nad onim što, bojim se, nije ni moglo da bude. Da ne bude zabune. Ovaj skromni izbor nam je prepisala „Evropa“, baš kao i samog Vučića, vođu po meri njenih interesa, ali, sve je jasnije, i duha populističkog 21. veka. Zato ko u Srbiji ćuti o „Evropi“ – neka ni ne progovara o Aleksandru Vučiću.

Iako njeni gosti vole da pominju „svet“ i „normalnost“, oni, za razliku od Vučića i njegovih zapadnih prijatelja, ne razumeju ni novi svet ni novu normalnost koja ga karakteriše. Skoro sve o čemu se u aprilu govorilo u „Utisku nedelje“ bilo je, u suštini, nebitno, van sveta i vremena. Gospođa Bećković je, zaslepljena mržnjom prema Vučiću, iz nedelje u nedelju navodila goste da govore o utiscima, koji se, u suštini, svode na jedan isti utisak. Nažalost, to nije bio onaj ključni, za nas jedini relevantan utisak. Milje u kome gospođa Bećković pliva i skuplja lovorike ne može da govori o „Evropi“. Suviše bi bolelo. Spalili bi iluziju koja ih pokreće. Srušio bi im se svet.

Da Vas podsetimo:  Odgovor na “autorski tekst” Aleksandra Vučića – radnici, seljaci i poštena inteligencija

Duh vremena je gospođu Bećković vratio tamo odakle je krenula. Njenim aprilskim utiscima je bilo mesto na nekoj lokalnoj, ne toliko beogradskoj koliko vračarsko-starogradskoj televiziji. Naravno, ugurala je u emisiju i prezir prema predsedniku Srbije, koji nije u stanju da kontroliše, ali sve što smo dobili u novom „Utisku“ je ventil za manje ili više privilegovane elite – kojima se i dalje može da žive mimo sveta. Kao i prijatne subotnje šetnje kilavih, lažnih revolucionara, mnogo više željnih da uzdignu sebe nego da podignu Srbiju, „Utisak nedelje“ deluje kao večernje poselo selebriti zgubidana. Oni jako ozbiljno i strasno analiziraju nebo, ali uporno ignorišu da postoji Sunce. Kada sami sebi ne bi bili toliko važni, zasluživali bi sažaljenje. Ovako – možda samo sendvič od SNS-a, ako je išta ostalo.

Od svega što smo čuli i videli u nedelju, mimo elitističkog pljuvanja naroda kakvo se već godinama reciklira po društvenim mrežama, vredan pamćenja je samo pad heroine građanističke Srbije – koju je neko u brojnim komentarima prekrstio u „Bilja Čorba“. Gospođa Bećković je, bez mnogo napora, prizemljila Biljanu Srbljanović – koja se, pokušavajući da stupi u kreativni ekonomski odnos sa antielitsitičkim režimom a da joj ništa ne uđe u urbanu distinkciju, zapetljala u kučine sopstvenog elitizma i narcisoidnosti. Ali, to je bila samo još jedna estradna predstava, skraćeno izdanje „Zadruge“ po meri pismenih i urbanih. Ne znam tačno ko je tu hteo da bude Luna a ko Stanija, ali vidim da ni Beograd, a kamoli Srbija, od svega nije imao nikakvu korist.

I uskršnji pucnji gospođe Bećković su bili ćorci. Ona em nastavlja da gađa pogrešnu metu em voli da se zavarava da puca sama, da je tu gde je samo zahvaljujući svom talentu. Zato čak i njena nesumnjiva hrabrost ostaje u dubokoj senci otužne samopravednosti i neprijatnog elitizma, koji je prethodnih godina metastazirao i sada već bode i oči i uši. Iako joj aplaudiraju što ponovo „puca“ po Vučiću, smelo i, kao i ranije, uglavnom pametno, jedino što je ovog aprila stvarno puklo na misterioznom kanalu, zakovanom za „dvojku“ na mom daljinskom upravljaču – jeste Olja Bećković. Nekada ubitačna „Zolja“ je ostala bez municije. Ne pravi se više taj kalibar.

Zoran Ćirjaković
Izvor: nepismenidjavoljiadvokat.blogspot.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime