Utvrđivanje krivice bez dokaza (4)

1
1963

Zanimljivo je kako se neke stvari neočekivano nameste tamo gde bi im se najmanje nadali. U beogradskoj opštini Rakovica, u OŠ “Nikola Tesla”, direktor Stanislav Stevuljević je, navodno, po jednoj verziji, ošamario učenika, a po drugoj (što sam direktor priznaje), samo ga je gurnuo. Hajdemo da ovde pokušamo da napravimo jednu paralelu sa onim što se dogodilo profesoru Petru Blagojeviću, u školi u Bagrdanu (opština Jagodina), koji je zbog guranja učenika dobio otkaz ugovora o radu.

Prvo na šta bi ovde, čini se, trebalo obratiti pažnju, jeste način na koji Zakon o osnovama sistema obrazovanja reguliše primenu onih odredaba koji se odnose na povredu zabrane. Naime, krovni zakon u obrazovanju ostavio je direktorima u obavezu da pokreću disciplinski postupak protiv zaposlenih, koji su načinili jednu od težih povreda radne obaveze ili su izvršili neku vrstu zlostavljanja nad učenicima ili nad kolegama (povreda zabrane).

Ostalo je nedorečeno, ko pokreće disciplinski postupak protiv direktora škole (i da li je to uopšte moguće), ako je, na primer, direktor akter i vinovnik nekakve nedopuštene radnje? Tu možemo samo da pretpostavljamo… kako u tom slučaju reagovati? Možda, samo posredno, preko drugih članova zakona… To jeste, direktor bi tu bio sprečen da pokrene disciplinski postupak protiv sebe sama, pa bi to trebalo da učini neko od nastavnika ili stručnih saradnika umesto njega, a po ovlašćenju školskog odbora kao organa upravljanja. U praksi, to bi bilo teško izvodljivo, jer retko bi se bilo ko od nastavnika i stručnih saradnika usudio da, najpre, “tuži” direktora (pokrene disciplinski), a potom, još i da mu sudi.

Druga mogućnost je da postupak protiv direktora povede školski odbor, kao organ upravljanja. To jeste, da oni direktno pošalju ministru zahtev za razrešenje. Međutim, i to je u praksi najčešće nemoguće, jer uglavnom školski odbori drže stranu direktorima. Ostaje, jedino, prosvetna inspekcija, koja bi trebalo u slučajevima povrede zabrane i težih povreda radne obaveze direktora da izda nalog školskom odboru za razrešenje organa rukovođenja (direktora).

Zapravo, teorijski, moguće je i na direktora primeniti disciplinski postupak kao i na ostale zaposlene (i direktor je, valjda, zaposleni), ali to se u praksi ne događa (bar autor ovog teksta za tako nešto nije čuo). Otuda, direktor je stavljen u izrazito povlašćen položaj, jer ne postoji prekršaj zbog kojeg bi se njemu mogla oduzeti licenca za rad. To jeste, licencu je moguće oduzeti samo kroz disciplinski postupak, koji je, kako vidimo, nad direktorima nesprovodiv. U najgorem slučaju, za direktora je rezervisano razrešenje, gubi fotelju, ali se vraća na svoje radno mesto ili ide na listu tehnoloških viškova. Najčešće, razrešenim direktorima se pronađe radno mesto u najkraćem mogućem periodu.

Za razliku od nastavnika (obične boranije) direktor uvek dobija šansu, ako hoće, i da se elegantno izvuče – sam podnese ostavku i odlazi “čista obraza”. Ispada, dakle, da za direktore ni razrešenje ne mora da važi, odnosno, i to može da se izbegne. S druge strane, nastavnik nema nikakve šanse da se časno povuče, da podnese otkaz, uzme svoje dokumente i onda (kao i direktor) traži posao u nekoj drugoj školi. Barem bi to moglo, u ovakvim slučajevima, gde se jedno bezazleno guranje učenika, toliko naduvava, da poprima formu antičke tragedije. Zapravo, ovakav bezočan (bezdušan) ostrakizam, za minoran prekršaj, kakav doživljava profesor Blagojević, teško da je bio prisutan i u doba Aristida, Temistokla ili Alkibijada. Tada se proterivalo na (svega) deset godina, a ne doživotno, kao u srpskom (ne)obrazovnom sistemu, zapravo, u srpskoj afirmaciji divljaštva u svom najgorem (neljudskom) iskazu.

E, sad da se vratimo na pomenuta dva incidenta u kojima su učesnici jedan direktor (Stanislav Stevuljević) i jedan nastavnik (Petar Blagojević) i učenici naspram njih. Obojica su gurali učenika (svako svoga) i time, u skladu sa zakonom, te slepim i krajnje rigidnim tumačenjem tamošnjih odredbi, počinili su povredu zabrane. Za takav prekršaj, zakonom je predviđeno da zaposlenom sleduje otkaz ugovora o radu i doživotnu zabranu rada u obrazovanju. Nije potrebno posebno naglašavati koliko je takva kazna, za (u suštini) bezazleno odgurivanje učenika, surova i suluda.

Naravno, jasno je da ni u jednom ni u drugom slučaju, nigde u normalnom svetu ne bi mogla da bude izrečena drakonska mera doživotnog oduzimanja licence prosvetnom radniku, samo zbog guranja jednog učenika, koji neprestano provocira, tuče svoje drugove, baca predmete u toku časa, vređa nastavnika i slično. Oba učenika, koje su nastavnik, odnosno, direktor odgurnuli, imaju poduži spisak nepristojnog i krajnje nevaspitanog ponašanja, koje se iz dana u dan ponavljalo. I jedan i drugi učenik, što je zanimljivo, nisu se libili da tuku čak i devojčice. Oba učenika su lagala da su ih nastavnik, odnosno, direktor – dodatno šamarali ili udarili po glavi, stezali za vrat. I konačno, a ništa manje važno, ni jedan ni drugi učenik nisu imali nikakve posledice (ni fizičke, a još manje psihičke) od pomenutih guranja.

Za zanimanjem ćemo pratiti i jedan i drugi slučaj (Petrov i Stanislavov), da vidimo na kraju kako će se sve to završiti. I kako će proći jedan, a kako drugi. Pošto bi pravda trebalo jednako da važi za sve ljude, bez obzira gde se nalaze na društveni lestvici, tada bi epilog ovakve farse morao da bude identičan za obojicu prosvetnih radnika. A ako bude drugačije, to jeste, ako se desi da Petar (što je dosta izvesno, sudeći po zaveri Ministarstva, školskih uprava, inspekcije, suda) bude proglašen krivim i ako mu se oduzme licenca, a direktor Stevuljević prođe samo sa razrešenjem (što će se najverovatnije i dogoditi), biće to nova prilika da sindikati pokažu svrhu svog postojanja ili da se nakon toga samoubiju (samougase).

Jedno civilizovano društvo, demokratski ustrojeno, nikada ne bi smelo da ima različite aršine za iste prekršaje. Ali, Srbija teško može da se ubroji u civilizovano i demokratsko društvo, jer je u njoj sve vidljivije kastinsko uređenje, u kome su jedni povlašćeni, praktično izuzeti od zakonskog gonjenja, dok se nad onim “nižim” slojem sprovode neviđene torture i progoni.

Pogledajmo neke primere: gradonačelnik Subotice čupa grkljanje, preti betonskim cipelama. vređa čoveka na najprimitivniji mogući način, ali pošto je član SNS-a, praktično mu zakon ništa ne može – nedodirljiv je. O Željku Mitroviću i njegovom sinu, nema potrebe da se bilo šta priča. Tako je svuda, u svim segmentima društva. Vlast i bogati imaju svoje zakone i svoj svet (tu Justicija drži povez na očima), dok je za ostali, obični svet, pravda surova, nemilosrdna i osvetoljubivo nastrojena.

U Lebanima, direktoru škole ne mogu ništa ni ministar ni inspekcije: naložena je njegova smena još pre više od mesec dana. Rok je bio osam dana. Ali, školski odbor ignoriše takav nalog inspekcije. Sam ministar se ranije žalio da su mu bile vezane ruke, a da će s novim zakonom sve biti drugačije. Eto, stigao i novi zakon (ZOSOV), a ministar i dalje nemoćan tamo gde su direktori članovi SNS-a (a većina jesu). S druge strane, oni direktori, koji nisu u SNS-u ili nekoj drugoj vladajućoj stranci, postali su meta za odstrel. Najbolji primer dvostrukih standarda jeste poznati slučaj Ljube Mosurovića, koji je smenjen iz čisto političkih razloga.

Prosto, oni koji su na vlasti ili su jako bogati i još, pride, pripadaju vladajućoj falangi, imaju “imunitet” pred zakonom i pravdom. Njima je dato pravo da se ponašaju kako hoće, mogu nekažnjeno da vređaju, otpuštaju radnike protivzakonito, da tuku, pa čak, kako vidimo, i da istinski ubijaju.

Prema tome, ostaje nam da pažljivo otvorimo oči i ne dozvolimo da profesor Blagojević strada samo zato što nije “povezan” (tako nije bilo ni u vreme posleratnog komunizma) i što su na njemu vlasti odlučile da daju primer svim prosvetnim radnicima, da uvide, da u borbi sa sistemom, uvek ima da izvuku deblji kraj.

Na prosvetnim radnicima i na njihovim sindikatima je sada veliki zadatak i ispit zrelosti. Dozvole li da se pravda drugačije primeni na direktoru Stevuljeviću, nego na nastavniku Blagojeviću, sami će sebe još dublje uglibiti u beznađu, a i ono malo prosvetnih radnike koji pokušavaju da dignu glavu i izbore se za ljudsko dostojanstvo, biće nasilno saterano (vraćeno) u tor.

Nastaviće se…

D. Gosteljski

koreni.rs


Utvrđivanje krivice bez dokaza (1)

Utvrđivanje krivice bez dokaza (2)

Utvrđivanje krivice bez dokaza (3)

1 KOMENTAR

  1. Imate direktora osnovne škole Marko Orešković u Novom Beogradu koji je pravosnažno osuđen za zlostavljanje učenika pa posle tri godine vraćen na funkciju direktora. Imate takođe kažnjenog za zlostavljanje učenika Dragana Banićevića koji je bio direktor Zavoda za vrednovanje kvaliteta nastave Proverite malo ovo kako je moguće

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime