Tviter: Uz „politički dogovor“ Srbija pristaje i na nestajanje!

0
579

Nešto sa srpskom percepcijom stvarnosti ozbiljno nije u redu. Dok se oko Srbije otvoreno podižu neprijateljski tabori u kojima odzvanjaju ratni pokliči, srpski političari pričaju o tome kako su hrabri, ali to ne pokazuju. Imaju pred sobom samo jedan cilj, kažu: da Srbija u svemu (posebno u miroljubivosti) bude „lider“ na nekakvom nepostojećem Zapadnom Balkanu. Dakle, to što Srbija u svemu povlađuje svojim protivnicima, kako onim velikim tako i svojim susedima, vele srpski „vladari“, nikako nije znak slabosti. To pokazuje srpsku veličinu u voljnom žrtvovanju svog naroda za „bolje zajedničko sutra“ svih – a u jednom planiranom i unapred definisanom porazu Srba i srpske države.

Da li je to Srbija izabrala da bez gunđanja bude žrtva na oltaru zapadnog Minotaura? Ako jeste, ko je o tome doneo odluku (i ko o tome danas odlučuje)? Da li se narod u Srbiji i za šta pita? Odnosno, da li srpski narod ima nameru da sam izabere svoju sudbinu ili će mirno, „dostojanstveno“ i „posvećeno“ nastaviti da gazi po evropskom putu, koji vodi u očigledan pakao? Da li će srpski narod nastaviti da sledi svoje vođe do samog ambisa?

Ono što je juče Ivica Dačić izjavio u Beču, graniči se, reklo bi se, ne sa izdajom (jer reč „izdaja“ u srpskom jeziku više nema nikakvo ozbiljnije značenje, osim u smislu da ona može poslužiti nekome kao povod za mogući sudski proces), već sa graniči sa neizlečivim ludilom. Eto, srpski ministar, koji je poznat po ranijim „probnim balonima“, koje je povremeno puštao za interes avroatlantske alijanse, poput onoga da je „Srbe neko decenijama (i vekovima) lagao da je Kosovo i Metohija srpska zemlja“, dodajući kako Srbija „nema šta da brani u svojoj južnoj pokrajini“ – sada otvoreno Albancima nudi, najpre članstvo u OEBS-u, a iza toga, podrazumeva se – i članstvo u UN.

Da Vas podsetimo:  "E tako se brani svoja država. Liberali pucajte"

Hrvati već odavno rade na komadanju Srbije (to je bilo jasno i bez one otvorene Kolindine izjave da su Srbija i Hrvatska „susedne države“), ne samo tužbom pred MSP-om, nego i traženjem da se reše „sporna srpskohrvatska pitanja (ustvari, sporna su samo hrvatska, jer Srbi omutavelo ćute i nemaju svoja pitanja), nego i „ispravljanjem“ granice na Dunavu, pa sve do plaćanja ratne štete Hrvatskoj. Srbija sa svoje strane ne postavlja čak ni pitanje povratka onih pola miliona Srba, niti traži da se ti srpski nesrećnici materijalno obeštete, ukoliko ne žele da se vrate na svoja ognjišta. FBiH takođe ima svoje konstantne zahteve. Pored stalnog potezanja pitanja oko plaćanja ratne odštete zbog „srpske agresije“ (za njih ta priča nije zatvorena odlukom MSP-a, da je „Srbija kriva što nije sprečila ‘lokalni genocid'“) i otvorenog traženja da se Republika Srpska ukine kao „tvorevima nastala na genocidu“, FBiH je i dalje prostor na kome su Srbi u svakom smislu obespravljeni.

Mnogo bolja situacije nije ni kada su u pitanju drugi srpski „dobrosusedi“. Osetili su miris lešine i sada kidišu bezobzirno, tražeći da i oni otkinu komad srpskog „mesa“. I dok je to tako, srpski ministar inostranih poslova hoda po svetu, trudeći se da svim zapadnim prijateljima pokaže kolika je srpska „velikodušnost“. Dakle, dok su na Srbiju zinuli i ala i vrana, Srbima na vratima kuca najveće zlo – ono domaće! Zlo mazohističko, poremećeno, neuravnoteženo. Može li iko u ovoj sirotoj zemlji takvom zlu da se odupre. Ovde , čini se, ostaje da narod da odgovor na one čuvene Njegoševe stihove iz Gorskog vijenca, gde on peva: „Ne bojim se od vražjega kota, neka ga je ka na gori lista; no se bojim od zla domaćega“…

Da Vas podsetimo:  I bukvalno... "teatar apsurda"

D.G-

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime