Da li je čitaocima zaista neophodno da pročitaju imena ljudi koja će za dva minuta zaboraviti, a koja će te ljude uništiti? Da li bi priča o silovanom detetu bila siromašnija ako ne bismo objavili ispovest i fotografiju njene majke? Ovakva pitanja ne bi se ni postavljala u obzirnim i pristojnim medijima. Tabloidi su se moralnosti odrekli pravdajući to navodnim željama čitalaca, ali nimalo ne razmišljajući o ljudima, njihovom bolu i njihovoj sudbini.
Zamislimo situaciju iz 2030. godine, u kojoj jedna radoznala tinejdžerka na tada popularni internet pretraživač ukucava imena raznorazne rodbine i tako saznaje da je njen ujak silovao njenu majku, koja je potom rodila – nju.
Ili situaciju iz nešto kasnijeg perioda, u kojoj dvadesetogodišnjak istražuje problem porodičnog nasilja i nailazi na priču koja je davne 2016. privukla veliku pažnju – a u kojoj je njegovu majku njen prvi muž prebio, žigosao i terao je da jede izmet. Čak i da ne veruje, tu su slike na kojima prepoznaje svoju mamu, samo premlaćenu, otečenu, u modricama.
Ne moramo čak ići ni toliko daleko: već za desetak godina, jednoj mladoj Vranjanki moglo bi se desiti da je prijatelji, poslodavci ili potencijalni partneri u najmanju ruku „čudno gledaju“ jer je kao devojčica bila u vezi s muškarcem koji je po godinama mogao da joj bude skoro deda.
Sve ove i mnoge druge slične situacije sasvim su moguće i realne iz jednostavnog razloga: zato što novinari koji su se bavili porodičnim nasiljem, seksualnim zlostavljanjem i ostalim temama iz sektora „crne hronike“ nisu stavili prst na čelo i zapitali se kakve su zapravo posledice onoga što rade i da li njihovo izveštavanje može uništiti život ljudi o kojima pišu. Ili zbog toga što su – a to je mnogo gora opcija – vrlo dobro znali šta rade, ali ih nije bilo briga.
Dugoročno efikasan užas
Pre nekoliko dana, dnevni list Blic objavio je jezivu priču o 14-godišnjoj devojčici koja je navodno zatrudnela nakon što ju je seksualno zlostavljao rođeni ujak.
Iako je priča sama po sebi dovoljno ilustrativna i sigurno privlači pažnju, ona je bila bogato garnirana: osim punog imena i prezimena ujaka (što je kršenje njegovog prava na pretpostavku nevinosti), bili su tu i fotografija njegove supruge, fotografija devojčicine majke i niz informacija koje upućuju na identitet žrtve.
U neposrednom, pa i nešto širem okruženju ove porodice, svi će nepogrešivo prepoznati o kome je reč. S druge strane, zahvaljujući internetu, za sva će vremena ostati zabeleženo mnogo toga što bi nesrećnom detetu moglo da uruši prijateljske, ljubavne i sve druge veze.
Tu nema reči o etičkom zanovetanju ili profesionalnom perfekcionizmu, tu nisu u pitanju famozni profesionalni standardi: tu je reč o životu ili smrti jedne osobe, odnosno o nečemu što bi trebalo da bude kredo svakog pristojnog novinara
Zahvaljujući svemu tome, eventualni javni interes u vezi s ovim prilogom pada u drugi plan, a čitava stvar gubi i ono malo informativne funkcije koju je imala i postaje sredstvo za prikupljanje čitalaca, klikova ili „ekskluzive“.
Ljudski život i ljudska sudbina tu, kako se pokazuje, uopšte i nisu bili važni.
I nije to, naravno, prvi put. Ni Blicu, ni ostalim tabloidnim i manje tabloidnim medijima. Pravo na dostojanstvo žrtve, pravo na privatnost, obaveza prikrivanja identiteta maloletne osobe – stavke su Kodeksa novinara Srbije koje se redovno krše – uglavnom bez ikakvog obzira.
Najgore u tom smislu prolaze žene žrtve nasilja koje se nemilice ispituju, čije se ispovesti detaljno prenose i čije su modrice i rane obično prikazane na fotografijama na tri stupca. Samo dan pre teksta o zlostavljanom detetu i njenom ujaku, Blic je objavio više nego uznemirujuću fotografiju tela premlaćene žene, ali i njenu zamućenu fotografiju i niz detalja koji zapravo otkrivaju njen identitet.
Nesvesna da je u pitanju grub atak na njenu privatnost i dostojanstvo, žena je čak i razgovarala s novinarima (i to izgleda ne samo s novinarima Blica, pošto su tog dana sličnu priču preneli i drugi tabloidi), detaljno opisujući svoje muke i zebnje.
Nadasve humani i empatični
Tu dolazimo i do još jedne etičke začkoljice: čak i ako sagovornik/ca pristane na razgovor s novinarima, oni su ti koji moraju da imaju u vidu interes osobe s kojom razgovaraju. Kodeks, ali i zdrav razum i osnovno kućno vaspitanje (ako se o tome samo malo razmisli) nalažu novinaru da ne zloupotrebi neznanje ili emotivni status svojih izvora. Jer, ti izvori u najvećem broju slučajeva ne mogu ni da naslute koliki je domet medija, ko će sve pročitati to što oni izgovore i videti ono što oni dozvole da se vidi.
Kada je u pitanju porodično nasilje, novinari bi pre svega trebalo da vode računa o bezbednosti žrtava: jer, jednog dana, kada nasilnik odsluži najčešće simboličnu zatvorsku kaznu, ko će zaštititi premlaćenu, osakaćenu i poniženu ženu? Ko će njemu objasniti da ona „nije mislila ništa loše“ kada je detaljno opisivala čemu ju je sve podvrgao?
Svaka čast Kuriru što je sirotoj ženi pomogao, ali tu svoju humanost nije morao da oglašava na sva zvona, a još manje da je zloupotrebi kako bi došao do dodatne „ekskluzive“
Primer žene koju je partner žigosao i podvrgao do sada nezabeleženom kućnom teroru, tu je posebno ilustrativan. Medijima u tom slučaju nije bilo dovoljno što su ženu fotografisali nebrojeno puta i u svim mogućim pozama, što su prikazali svaki minut njenih dvodnevnih patnji. Ne. Pod maskom navodne humanosti, pomogli su joj da organizuje dečji rođendan, pa i tu priliku iskoristili da malo obogate priču.
Večno na braniku profesionalnih standarda, Kurir se ni tu nije zaustavio. Pratili su je u bolnicu gde je operisana, a odatle ju je izveo glavni i odgovorni urednik lično. Posle izlaska, snimali su je s decom u naručju i sa zavojima preko lica, uz još jednu prepričanu epizodu užasa. I da se razumemo, svaka čast Kuriru što je sirotoj ženi pomogao, ali tu svoju humanost nije morao da oglašava na sva zvona, a još manje da je zloupotrebi kako bi došao do dodatne „ekskluzive“.
Konačno, kada je 22. marta nasilnik osuđen na tri godine robije, Kurir i svi ostali koji su žrtvu razvlačili po duplericama, silno su se začudili i još silnije uplašili šta će se dogoditi kada se robija završi.
Pravo na dostojanstvo žrtve, pravo na privatnost, obaveza prikrivanja identiteta maloletne osobe – stavke su Kodeksa novinara Srbije koje se redovno krše – uglavnom bez ikakvog obzira
Nažalost, vrlo je verovatno da će ovaj slučaj tada biti jako bajat, da glavnom uredniku neće pasti na pamet da ode i slika se sa sagovornicom svojih novina, a da je njen život naprosto završen: koliko god živela i kakva god joj bude sudbina, biće zapamćena kao žigosana i izmetom „hranjena“ žena.
Upravo zbog toga, još na samom početku, ona NIJE SMELA DA BUDE FOTOGRAFISANA i NJEN IDENTITET NIJE SMEO DA BUDE OTKRIVEN. Tu nema reči o etičkom zanovetanju ili profesionalnom perfekcionizmu, tu nisu u pitanju famozni profesionalni standardi: tu je reč o životu ili smrti jedne osobe, odnosno o nečemu što bi trebalo da bude kredo svakog pristojnog novinara.
U svemu tome, jedan od najgorih aspekata jeste neka vrsta nadmetanja među medijima: ako jedan objavi naznaku identiteta žrtve, sasvim je sigurno da će neki drugi, već sutradan, objaviti porodičnu fotografiju i ekskluzivnu ispovest, i to bez „zamućivanja“ lika. Upravo se to dogodilo u oktobru prošle godine, u slučaju pedofilije u Vranju, kada je 13-godišnja devojčica snimljena u ljubavničkom zagrljaju sa 37-godišnjim muškarcem.
Iako je i iz koliko-toliko diskretnih novinskih napisa neposredno okruženje moglo da zaključi o kome je reč, slučaj je u profesionalnom smislu zapečatio TV Pink objavljujući intervju s majkom devojčice, ali i razgovor sa tim detetom.
Njen identitet je tako kompletno razotkriven, i to na najgledanijoj televiziji, u udarnom terminu. Da li je iko pomislio kako će to uticati na dalji život tog deteta? Kako će na taj događaj za deset-dvadeset godina gledati ona, a kako njen suprug/deca/prijatelji?
Ljudska prava, zasluženo ili ne
U svim ovim slučajevima, osim identiteta žrtve, otkrivan je i identitet osumnjičenog lica. Koliko god bili kivni na pedofile, nasilnike i manijake – i oni, takvi kakvi su, imaju svoja ljudska prava, pa i pravo na pretpostavku nevinosti. Sve dok ne budu pravosnažno osuđeni, njihovo ime i prezime, adresa ili fotografije ne bi trebalo da se objavljuju, baš kao ni bilo šta drugo čime bi se otkrilo ko su.
Jednog dana, kada nasilnik odsluži najčešće simboličnu zatvorsku kaznu, ko će zaštititi premlaćenu, osakaćenu i poniženu ženu? Ko će njemu objasniti da ona „nije mislila ništa loše“ kada je detaljno opisivala čemu ju je sve podvrgao?
Činjenica je da mnogi na ovakve argumente kažu: „Pa šta, zaslužili su!“ No, isto je tako činjenica da u životu ima mnogo situacija koje izgledaju jasno i jednostavno, da bi se kasnije pokazalo kako to uopšte nije slučaj.
Jedna od takvih priča dogodila se u avgustu 2016, kada je žena optužila svog oca da je njenu decu primorao na oralni seks. Ime osumnjičenog odmah je otkriveno, objavljena je fotografija njegove kuće, da bi ubrzo bilo otkriveno kako postoji mogućnost da je ćerka zapravo lagala, a sve da bi ostvarila neki svoj cilj.
Tu tezu potkrepio je čak i njen brat koji je stao u odbranu oca i čija deca bez ikakvih problema žive u istoj kući u kojoj i deda – navodni siledžija.
Ova konkretna porodična drama zanimljiva je ne samo zbog otkrivanja identiteta ljudi čiji identitet nije smeo da bude otkriven već i zbog toga što je vrlo verovatno kreirana na osnovu jedne druge slične priče. Naime, nepun mesec pre tog slučaja, mediji su se bavili navodnim seksualnim zlostavljanjem osmogodišnje devojčice koja je takođe bila žrtva svog dede!
Uz obilje informacija koje bi se u normalnim medijima smatrale delom privatnosti, ovde su objavljeni grafički detalji samog nasilja, što nas opet vraća na početak.
Pošto je objavljeno ime i prezime osumnjičenog, a fotografisana je i njegova kuća – jasno je da je samim tim otkriven i identitet navodno zlostavljane devojčice. Bilo da je zaista zlostavljana ili ne, njena budućnost u priličnoj je meri zapečaćena – i ovaj put, ne samo pukim otkrivanjem identiteta već i detaljnim prikazom nasilja.
Da li je sve ovo neophodno novinarima i urednicima rubrika u kojima se izveštava o kriminalu i nasilju? Da li je čitaocima zaista neophodno da pročitaju imena i prezimena ljudi koja će za dva minuta zaboraviti, a koja – s druge strane – uništavaju dalji život tih ljudi? Da li bi priča o detetu koje je silovano bila siromašnija ukoliko ne bismo objavili ispovest i fotografiju njene majke?
U regularnim medijskim okolnostima, ovakva pitanja ne bi se ni postavljala, jer takve okolnosti podrazumevaju meru, granicu, obzir i pristojnost – kvalitete kojih se domaća medijska scena vrlo lako i poodavno odrekla, pravdajući se navodnim željama čitalaca i nimalo ne razmišljajući o ljudima, njihovom bolu i njihovoj sudbini.
*****
*Linkovi koji vode do etički neprimerenih medijskih sadržaja ponuđeni su isključivo radi informisanja stručne javnosti, sa željom da ono doprinese podizanju profesionalnih standarda
Tamara Skrozza
www.cenzolovka.rs
