Bio je Titov, iznedrio je najbolje trubače, od lepinje je napravio umetnost. Surova klima, lepe planine i još lepše, potpuno neiskorišćene turističke atrakcije samo su neke od stvari koje se mogu videti u tom gradu.
U kotlini okruženi Jelovom Gorom, Tarom i Zlatiborom živo skoro 80.000 Užičana. Izloženi su vrlo surovoj klimi. Kažu da su vrela leta i ledene zime kalile njihovu narav.
Nakon odlaska Turaka, posle 1875, ovaj kraj masovno naseljavaju Srbi iz Hercegovine i Crne Gore, pa ovde možete uživati u ijekavici, koja opstaje vekovima. Reči kao što su „dijete“, „svijet“, „bijelo“ i neizbežni uzvik iznenađenja –“ene“, daju poseban šarm Užičanima.
O Erama se ispreda mnogo priča, a zajedničko svakoj jeste da na kraju uvek nadmudre druge. Vekovima su se oni nadmudrivali sa Turcima, koji su najduže upravljali i tvrđavom koja se nalazi na brdu iznad grada.
Ne zna se ko ju je i kada sagradio, ali Boban Perišić, direktor Turističke organizacije Užica, kaže da ko je upravljao Starim gradom taj je i kontrolisao sve važne trgovačke puteve.
Iako su se nekada ovde održavale pozorišne predstave, danas samo entuzijasti i oni koji žele da se osame dolaze na tvrđavu. Zidovi su neobezbeđeni, nema zaštitnih ograda, pa se niko i ne usuđuje da pozove turiste u obilazak tog istorijskog dragulja.
U podnožju Starog grada, na Đetinji leži stara hidrocentrala. To je druga hidrocentrala na svetu napravljena po principima Teslinih polifaznih struja, odmah nakon one na Nijagarinim vodopadima.
Danju je pokretala tekstilnu fabriku, noću umesto dotadašnjih 60 fenjera, osvetljavala celu varoš. Pomirila je kralja Aleksandra Obrenovića i Užičane.
Zapravo, Milan i Aleksandar bili su u zavadi sa Erama skoro 20 godina posle Tajne konvencije sa Austrijom. No, to je okončano tako što je Aleksandar hidrocentrali kumovao i postavio kamen-temeljac.
Sve je manje onih koji obilaze i spomenik na Kadinjači. On simboliše ratne događaje 1941. kada je Užice dobilo status republike i bilo jedina slobodna teritorija, na kojoj je živelo čak milion ljudi.
Tu su četnici i partizani, sto do stola, regrutovali vojnike za borbu protiv zajedničkog neprijatelja.
Glasine kruže da su u četnike išli vredni domaćini, jer su dok ih ne pozovu u borbu, ostajali kod kuće i radili na imanjima. U partizane su, navodno, odlazili oni lenji, na vojnički kazan i obuku.
Radivoje Papić, istoričar, podseća da se upravo tu 1. novembra četnici i partizani sukobili. Parizani su ostali i Užicu, a četnici su se povukli u Požegu. Krenuli su na Užice i to je bio početak građanskog rata.
Na Kadinjači se vodila jedna od najznačajnijih bitaka u istoriji Užica. Ceo radnički bataljon stradao je na tom mestu žrtvujući se za vrhovnu komandu, svoje saborce i ranjenike koji su se povlačili pred Nemcima.
Tako je prestala da postoji Užička republika, koja je neprijatelju odolevala 67 dana. Spomenik dignut u čast poginulima je zapravo veliki kompleks. Sunce simboliše slobodu, a glave – žrtve koje su u tu slobodu ugrađene.
Nakon rata, Užice postaje Titovo Užice, a te 1961. na glavnom trgu u gradu postavlja se Titova bista.
Istoričar Papić podseća da su te posleratne godine bile godine prosperiteta grada. Prvi partizan i Valjaonica bakra su tada izdigli Užice, tako da je do 1988. ono bilo šesti grad po prosečnom ličnom dohotku.
Godine 1991, Titovo ime se uklanja iz naziva grada, njegova bista se uklanja sa trga, a grad, kao uostalom i cela zemlja, ulazi u duboku krizu iz koje nikako da izađe.
Petrašin Drulović, predsednik Saveza samostalnih sindikata, tvrdi da je u Užicu danas bez posla 11.000 ljudi.
„Jedan deo otišao je u penziju, drugi deo traži uhlebljenje na Zlatiboru, u Crnoj Gori, Rusiji, a u Užice se vraća mali broj studenata“, kaže Drulović.
I istina, mnogi Užičani spas traže na Zlatiboru. Kada su ostali bez posla u Valjaonici bakra, Milovan Kostadinović i njegova žena odlučili su da iskoriste porodičnu tradiciju i tako pokušaju da prežive. Preuzeli su pčelinjake od dede i razvili posao. Med, sokove i druge proizvode od šumskog voća i bilja prodaju na tezgi na pijaci.
I Dragana Kovačević radi na Zlatiboru, ali kao sobarica u hotelu.
Godinu dana je pokušavala da se zaposli u Užicu i nije uspela. Sada joj ne smeta da putuje do Zlatibora svaki dan, jer je srećna što konačno ima posao.
U Užicu nema mnogo posla ni za turističke vodiče. Ali ne zato što ne bi imali šta da pokažu turistima. Potpećka pećina ima najveći otvor u Evropi. Glavu je spasao mnogim Užičanima koji su u pećinu bežali pred neprijateljima.
Jasna Milić, turistički vodič, objašnjava da su u nju Užičani bežali od neprijatelja za vreme svih ratova, a najviše ostataka je pronađeno iz perioda Turaka.
„Čitavi zbegovi su se skrivali u pećini, a Turci su palili slamu pokušavajući Srbe dimom da isteraju iz pećine. Zahvaljujući velikom pećinskom otvoru, nisu ih isterali, pa su Srbi bili bezbedni“, navodi Jasna.
Čak su u njoj i veru čuvali i palili sveće na mestu koje zovemo molitvenik, kaže Jasna.
U pećini su pronađeni ostaci ljudskog života od pre 8.000 godina, ima i lepe ukrase, ali sve uzalud. Malo ko dolazi to da vidi. Krivac je nadvožnjak koji se nalazi iznad jedinog puta koji vodi do pećine. Naime, ispod njega ne mogu da prođu autobusi, pa su organizovane turističe posete nemoguće.
Na putu do pećine nalazi se i selo Zlakusa čuveno po svojoj grnčariji. Kažu da je u njoj pripremljeno pečenje – najukusnije. A tek pretop koji ostaje nakon pečenja, prste da poližeš.
Upravo prstima se jede i nadaleko čuvena „lepinja sa sve“. Brendirao ju je Dragan Lazić, a tvrdi da je nastala još pre Drugog svetskog rata, da se prodavala u istoj pekari gde i danas, a da je ime dobila zbog majstora koji su je najčešće i jeli.
On kaže da su majstori slali učenike da im kupe lepinje sa jajima, kajmakom i pretopom, ali da im je bilo lakše da kažu da kupe lepinju sa sve, pa joj je tako ime i ostalo.
Ključni sastojak lepinje je pretop. Nastaje za vreme pečenja jagnjadi i prasadi, a poseban ukus mu daje to što se sprema na drvima u zemljanim posudama.
Ovoliku masnoću može da istopi jedino rakija. Užice je jedini grad u Srbiji koji je imao rakijsku pijacu, na kojoj se isključivo prodavala upravo rakija.
Godine 1896, u Užicu su postojale čak 132 kafane. Jedna, tzv. intelektualna, zvala se „Dva bagrema“, a posećivali su je popovi, profesori, političari, oficiri…
U Užicu je, navodno, nastala i jedna prilično nebogougodna slava – Bekrijska slava.
Istoričar Milorad Iskrin objašnjava da se bekrijska slava slavila po svim viđenijim kafanama, poslednjeg ponedeljka u februaru. Krčmar doliva bez prestanka, a ko poslednji ostane za stolom i ne padne pod njega, taj je i pobednik. Dobija venac od crvene paprike, a u radničkim kolicima ga voze do kuće.
Nije sve u kajmaku i rakiji. Ima nešto i u zlatiborskom vazduhu. Najbolji kapacitet pluća sigurno ima Olivera Jeftić. Iz Užica je i čuveni fudbaler Nemanja Vidić.
Ironija je da je užička „Sloboda“ bila u prvoj ligi dok nije izgrađen novi stadion. Kako je on završen tako klub postade drugoligaš.
Život košarci pokušao je ponovo da udahne Miroslav Radošević. Reprezentativac koji je igrao u Turskoj i Italiji, odlučio je da se vrati u rodni grad. Tu je osnovao klub, koji je jedno vreme bio čak i u Superligi.
On kaže da to radi iz ljubavi prema košarci. „Pokušavam da održim košarku u gradu. Da što više mladih motivišem da se bave sportom“, ističe Radošević.
Užice ima sreću da u njemu žive pojedinci koji su spremni da učine mnogo za svoj grad. Kultna radio emisija Žuta minuta već dve decenije ukazuje na sve probleme u lokalu, ispravlja krive Drine, raznim akcijama čini sve kako bi život u gradu bio bolji.
Nedavno je Nikola Mitrović, autor emisije, organizovao volontere koji su sadili nova pluća grada, a za uzvrat im je obezbedio vožnju avionom.
Još jedan mlad i veoma uspešan Užičanin odlučio je da ostane u svom rodnom gradu. Dejan Petrović ima toliko nagrada sa domaćih i svetskih festivala da ih je nemoguće ovde pobrojati.
Njegova truba je čuvena širom sveta, ali kaže da mu je srce u Užicu jer, Užice i truba imaju posebnu vezu. Podjednako dobro svira i kola i rok pesme.
Upravo spoj tradicionalmog i modernog može biti najbolji opis Užica. Moderne zgrade, nazvane po govedima – Sivonja i Šarulja. Užičko kolo i ekstremni sportovi. Junaci i bekrije. I svi obavijeni zvukom trube.
Izvor: rts.rs
Radivoj Papic u bosanskom serijalu o istoriji bosne tvrdi da su smederevski muslimani u 19, veku pricali BOSANSKIM jezikom. I da to navodno govori engleski putopisac Paton. Cisto da znate sa kim imate posla.