Uzrok smrti ne pominjati

0
319

Naslov teksta je pozajmljen iz istoimenog filma Joce Živanovića, a ubrzo će postati jasno i zbog čega.
Danima, zapravo nedeljama, na društvenim mrežeama, slušamo lament opozicije nad izgubljenim sinekurama i položajima, uz gromki apel narodu da opoziciju nekako, kako zna i ume, pretvori u vlast.

Ne kažem: sadašnja vlast mi je simpatična kao bombardovanje, ali ono što se nikako ne pominje u svakodnevnoj žalopojci opozicije jeste sledeće: kako je, dođavola, uopšte izgubila vlast, kad je tako dobra, umivena, čista, nekompromitovana i nekorumpirana? Uzrok gubitka vlasti ne pominjati?

Ne postoji način da mi neko sa srpske političke scene bude simpatičan. Prosto: vlast i opoziciju ne vidim kao emotivno pitanje, ili pitanje „nabreklih persi serbskih“, već kao sumu vrlo praktičnih i proverljivih dela i nedela. Opet, ova opozicija, koja skače svake subote po Beogradu, skupa sa narodom koji je nalik onim Rusima, iz doba Hladnog rata, koji staju u red za kupovinu, ne pitajući šta se prodaje (saznaće kad uđu u radnju), bila bi mi mrvu simpatičnija kad bi smogla snage da makar odglumi neko ritualno kajanje, neko isfolirano opravdanje kako je, sa vrhova vlasti, dospela dotle da joj Bane Trifunović i Jelena Anasonović daju ritam.

Pravo, iskreno kajanje zbog grešaka bi podrazumevalo i vraćanje para, koje su tim greškama u vladanju stečene, tako da ga ne treba ni očekivati. Ipak, mogu da izađu na neki medij, u novine Danas, na primer, i ispričaju tužnu priču, ali ne onu jajarsku: „bilo je grešaka“, nego da malo nabrajaju greške, a ne da ih tretiraju sumarno. Da malo otcvrkuću zašto su slušali Tadića, šta se desilo sa Nacionalnim investicionim planom, kako je došlo do odustajanja od rešavanja kosovskog pitanja u UN, otkud Vesić i Mali, pre 2012. sa ovim prepoštenim ljudima, koji sada traže vlast i još mnogo toga (Vesić i Siniša Mali su demokratski kadar za neupućene)?

Zato se tekst zove: Uzrok smrti ne pominjati.

Mora se zaboraviti šta su braća iz DS-a radila do 2012. i kako je to što su radili uticalo na dolazak SNS-a na vlast.

Ja nemam dilemu da SNS ne bi na vlast došao bez podrške zapadnih ambasada ni do dana današnjeg, ali je DS postala balast čak i za naše gospodare, pa su morali da joj pronađu zamenu. Zamena se, u međuvremenu, apgrejdovala, na čemu joj bivši zavide kao raspuštenica bivšem mužu, koji se oženio bogatom dvadesetpetogodišnjakinjom.

Naravno, nikakvu iluziju ne treba imati da su Đilas, Jeremić i Obradović u ove proteste krenuli bez da su prethodno ili konsultovali ambasadore, ili dobili zadatak od njih. Isto tako, ne treba imati ni iluziju da Zapad hoće da obori Vučića: kada to bude hteo, prestaće da kupuje naše hartije od vrednosti, a Dačić, jedan inače čudan oblik života, će preći u nadležnost današnje opozicije. Ovde se samo izvodi predstava u kojoj Vučića treba mekim pritiskom naterati da oposli što je obećao i, eventualno, izgraditi nekakvu opoziciju, na koju bi se sutra računalo kao na alternativu, ako Vučić postane neposlušan, ali to, za sada, ne uspeva. Istina, posle proglašenja Gvaida za predsednika Venecuele, čak i simulirani demokratski procesi će se ogoliti do karikature. Prosto će neko izaći na ulicu, viknuti: „Ja sam predsednik“, ili „Ja sam Napoleon“, a SAD će, sa svojim saveznicima, odlučiti da li je taj za predsednika, ili za duševnu bolnicu. Izbori više neće biti potrebni, ni kao predstava za narod; prosto će velike sile priznati nekog za nešto i to je to.

Protesti se uvećavaju, ali ne menjaju kvalitet: i dalje se skače ispred raznih institucija u neradno vreme i vikendom, nepoznati organizatori traže od opozicije da ponudi rešenje, opozicija, i dalje ne znajući ko su organizatori, predlaže svoje idiotske platforme i ugovore s narodom – dokumente u koje mogu da veruju samo deca sa posebnim potrebama. Organizatori su anonimni iz dva razloga: da se njihovom anonimnošću prikrije stvarni, strani inspirator protesta i da sutra, kad propadne čitava priča, niko ne bi bio odgovoran što je masu ljudi šetao od Vlade do Skupštine i nazad. Masi je svejedno: ona misli da marširajući bez cilja i smisla stvara istoriju. Kad shvati da je izmanipulisana, ljutnju će usmeriti na nepoznate organizatore.

Ko se mačem igra, od mača će poginuti, kaže izreka. Stavivši ne u drugi, nego u peti plan iole ozbiljne zahteve i bazirajući se na nevažnim traženjima i broju, demonstranti su dali priliku Vučiću da se takođe igra brojevima, što je igra koju on neobično voli i u kojoj je bolji od njih. Prosto: gledaćemo dvaput nedeljno ankete, u kojima SNS dobija 55% (što verovatno i nije daleko od istine) i slušaćemo koliko ljudi nije izašlo na proteste. Recimo 95-98%, zavisno od grada. Đilasova lista je, recimo, 2018. osvojila nešto preko 154 000 glasova, a SNS oko 366 000. Drugim rečima: hteli ste da se igrate demokratije, pa se sad brojte.

Drugo je nešto, međutim, u pitanju: ovde je na delu pokušaj da se političkom voljom igra kao što se igra sa manjinskim pravima, odnosno da se, poput gej ideologije, jedna grupa nametne čitavom društvu prečicom, bez izbora, onako, naprečac, silom toga što u toj masi ima mnogo, mnogo uglednih građana. Vučić će, naravno, da dopusti da gej prava prođu kao brzi voz, ali ovde logiku manjinskih prava neće primeniti, odnosno neće predati vlast demonstrantima samo zato što su lepši i pismeniji od njegovih birača.

Drugosrbijanci, ma šta srali, ili pametovali, u osnovi uvek imaju jedan prikriven, no sasvim jasan zahtev: da oni, uprkos principu „jedan čovek-jedan glas“, odlučuju ko i kako treba da vlada, odnosno da je njihovo mišljenje daleko iznad mišljenja nepismene rulje (ustvari su jednako nepismeni, samo su nešto privilegovaniji kao sloj). Može i tako, ali onda recite to, nemojte da se zaklanjate iza demokratije.

Problem drugosrbijanaca je prost: nemaju ljudsku masu, nemaju meso da dobiju na izborima i slaba je fajda da će ikad imati. Najdalje dokle mogu da dođu je 1/5 birača i to je nepremostiv problem. Nisu u pitanju izbori, niti izborni uslovi (koji su zaista kriminalni) – problem je što ni u najpoštenijim izbornim uslovima ovi nemaju šansu, jer nema birača za tu priču. Zato se stalno obnavlja potrošena i dosadna priča o avangardi društva, glumčićima, profesorčićima i umetnicima uopšte, koji treba da vode društvo pa, ako je i potrebno, i mimo demokratskih pravila igre. Jer, oni su elita. Samozvana, doduše, ali oni misle da jedan njihov glas vredi pet-šest glasova pijačnih prodavaca, recimo.

Zarobljeni između nemogućnosti da vlast uzmu na silu (što je, u istorijskom smislu sasvim legitimno), jer umetnička leđa pendrek ne trpe i druge nemogućnosti, da vlast uzmu na izborima, ostaje im samo da peglaju priču kako bi oni sigurno dobili izbore, samo da ih ima više na RTS-u i tamo gde stoluje Lucifer lično: na Pinku. Otišli bi, dakle, u srce tame, u TV Bastilje, samo da odande pametuju, da tužakaju vlast narodu i da oglase svoje božje poslanstvo za vladanje Sorabima. Da sam na Vučićevom mestu, ja bih im dao dnevne emisije na RTS-u i Pinku, ali pod uslovom da ne smeju da budu kraće od tri sata, da se vidi da ovi nemaju teksta za dve emisije. Čitava njihova kampanja je bazirana na tome da nemaju medije, inače bi glatko oduvali SNS, što veze s mozgom nema.

Mnogo veću šansu im daje, međutim, poltronisanje stranim diplomatama, samo ne znam šta bi tamo obećali, a da Vučić već nije obećao. Zapad će škartirati Vučića u samo dva slučaja: ukoliko radikalno ne ispunjava zahteve koji se pred njega postavljaju i ukoliko njegova popularnost počne naglo da pada, jer to ugrožava stabilokratiju. U uslovima približne snage dve poltičke opcije, Zapad će dati prednost onome ko, makr „na šatro“, obećava novu nadu i novi početak. To je, recimo, Vučić iz 2012. u odnosu na potrošenog i netalentovanog Tadića. Upravo zato Vučić grebe za procente kao besan, znajući da ga razmak između SNS-a i prvog sledećeg konkurenta drži u stabilokratskoj igri. Dok je tako, Zapad će morati da guta i njegova povremena otezanja u ispunjavanju agende i da ga zbog tih otezanja opominje građanskim protestima. Upravo razlika u procentima sprečava Jeremića da izađe na ulicu i proglasi se novim predsednikom Srbije, kao Gvaido u Venecueli, jer bi razlika u procentima izazvala ozbiljnu nestabilnost, čak i kad bi ga Zapad priznao. Prosto: većina stanovnika Srbije ne deli želje i poglede na svet drugosrbijanaca i, ma koliko oni bili frustrirani time, moraće da se pomire s tom činjenicom. Ovde ne mislim da je pogled na politiku koji ima većina ispravan, samo konstatujem da, pošto se igramo demokratije, drugosrbijaci nemaju šta da traže u njoj. Poziv na to da su avangarda je jadan jer, zapravo, to i nisu.

Ovo je tzv. Hiršov indeks koji pokazuje broj naučnih citata tj. broj svetskih priznatih naučnih radova. Po tome može da se vidi koliko je koja zemlja naučno razvijena.

https://ideas.repec.org/top/top.country.hindex.html

I po ovome se vidi da su vodeće zemlje i vodeće naučno. Nažalost vrlo smo nisko na ovoj listi, na 158-om mestu. Ispred naše naučne avangarde, koja samo sere jednu peticiju za drugom, nalaze se naučnici, recimo, Konga, Sudana, Katara, pa čak i Ruande. Nigde ne postoji tako velika razlika između samoopažanja sopstvene vrednosti i stvarne važnosti, kao u srpskoj kvazinaučnoj eliti. Vide se, otprilike, nekih 150 mesta iznad onoga gde objektivno jesu. U svojoj struci su neznatni u svetu, ali se u politiku razumeju najbolje u Mlečnom putu. Kad bi se zezali.

Stvarni motiv za promene (kao i u slučaju SNS-a 2012.) je vrlo profan, iako sakriven u zvučne fraze, a to je promena na čantri. Ko će držati kasicu i ništa više. Politiku će, ionako, voditi stranci. Njima je u interesu da tu politiku sprovode oni koji imaju najmanjei unutrašnji otpor i to je, otprilike, to. Sve drugo je dekoracija.

Milan Milenković
Izvor: milanmilenkovic.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime