Puč u Hercegovačkoj trajao je nekoliko sati, u mačvanskoj varošici Vladimirci država Srbija ne funkcioniše već danima. Tamo je, naime, nečija privatna vojska okupirala Skupštinu opštine i ne dozvoljava legalno izabranim organima vlasti, tj. opštinskim odbornicima, da zauzmu svoja mesta i formiraju vlast. Ulaz u zgradu, kako pišu novine, onemogućava „desetak ćelavih i nabildovanih batinaša“.
U njoj se zabarikadirao bivši predsednik opštine, treba li reći član Srpske napredne stranke, na čijem je čelu premijer Vučić, a odmah do njega ministar policije Stefanović. Ali, ako je već tako, a jeste, onda u stvari ta neidentifikovana kamarila nije „nečija“, još manje ničija, nego je njihova. Jer, da nije, odmah bi državne bezbednosne snage stupile u dejstvo i očas posla bi tu šaku jada privele „k poznaniju prava“.
Ali, i ovo je još samo jedan primer da policija u Srbiji nije organ države, nije državna, nego je partijska što znači da štiti interese vladajuće partije, a ne građane i zakone.
Da je država Srbija, tj. država u Srbiji više privatno nego javno dobro svedoči još jedan sasvim skorašnji primer, sa takoreći suprotne strane društvenog spektra. Naime, socijalno-ekonomski dijalog (ili je bolje reći: „dijalog“) između sindikata i poslodavaca presekao je premijer Vučić tako što je – ako neko slučajno nije upućen: povećavši je sa 121 na 130 dinara po satu – lično odredio minimalnu cenu rada. Ovaj slučaj, međutim, izazvao je mnogo manju pažnju javnosti, i još manje kritika Vučićevog autoritarnog ponašanja. Osim poslodavaca, nije se pobunio praktično niko. U svojim istupima oni su dokazivali da će od te mere mnogo manju korist imati – ako je uopšte budu imali – radnici, a mnogi veću, kroz poreze i doprinose, država, što je poseban apsurd. A što je još gore, ova mera se uopšte ne odnosi na javni sektor, na koji vlada, kao vlasnik, i ima pravo da utiče, nego na privatnu privredu, koja je ionako u mnogo težem položaju od države. Ali, nije to ni najvažnije. Ova, oktroisana cena rada, gde jedan čovek, jednim potezom pera, pomera čitave klase ljudi, zapravo još više svedoči o ogromnoj moći premijera Srbije. I, zajedno sa onim prethodnim naravno, da je Srbija zemlja u kojoj sve veći broj institucija, od vrha do dna društvene piramide, postaje samo gola ljuštura, bez sadržine i značaja. I da je sve više stvari pod kontrolom tog jednog čoveka. Što nas vraća na početak, tj. na pitanje: ko je dao znak za povlačenje države iz Hercegovačke.
Mijat Lakićević
Peščanik
Da su to samo Vladiamirci! Država Srbija ne funkcioniše već godinama. Okupirana je jednopartijskim sistem, samovoljom primitivnih, agresijom korumpiranih, bezobrazlukom manjine i nezainteresovanošću većine.