Prošlo je tačno sedam godina od kada me je grip tako gadno potkačio kao prošlog decembra. Bio je to onaj famozni krmeći grip koji se 2009. širio iz Meksika, a koji su nazivali blažom formom ptičijeg (čitaj kokošijeg) ili hongkongškog gripa, koji je potkačio mog oca davnih pedesetih godina prošlog veka.
Danima mi je temperatura varirala u rasponu od 37,1 do 38,9. Posle četiri dana u kojima sam uspevao da se dogegam do kupatila i jednom odem do apoteke, u utorak sam konačno imao nešto snage i da odem do lekara. Imao sam sreće. Dobri ljudi su me pustili preko reda jer sam se kupao u znoju. Da li sam širio oko sebe aromu cveća sa polja smrti ili je moj izgled izazivao sažaljenje, ne znam.
U svakom slučaju, do ordinacije sam stigao brže nego što sam se nadao. Pošto me je doktorka pregledala i dala dalja uputstva po pitanju izlečenja, zahvalio sam se dobrom narodu dorćolskom i zaputio se ka šalteru. I tamo sam ugledao natpis koji poziva na vakcinaciju protiv sezonskog gripa. Nikada se nisam vakcinisao protiv gripa.
Pre petnaestak godina, kada me je ujeo pas, rizikovao sam da ne primim vakcinu protiv tetanusa, kada su mi rekli da posle nje neću smeti da konzumiram alkohol izvesno vreme, a to se dogodilo dva dana pre velike novogodišnje žurke.
Koliko se sećam, vakcinu sam poslednji put primio polovinom osamdesetih, u sedmom ili osmom razredu osnovne škole. I bila je to ona redovna vakcinacija kojoj se deca u ovoj zemlji obavezno podvrgavaju. Protiv čega je konkretno bila, ne sećam se. Mislim da me čak nije ni interesovalo kada već nisam mogao da je izbegnem. Šta ću, ne volim da me bodu.
Godinama već čitam i slušam razne argumente protiv vakcinacije, koje se u najkraćem svode na to da vakcinacija može izazvati autizam. Neposredno znam nekoliko ljudi koji tvrde da su se prvi znaci autizma kod njihove dece i unučadi, pojavili posle vakcinacije. Ne bih želeo da ljudima sipam so na ranu njihove lične tragedije, ali ne mogu da prenebregnem nekoliko važnih činjenica o svetu u kojem živimo, a koje su se dogodile poslednjih dvesta godina.
ISTORIJA VAKCINACIJE
Krenimo redom: Edvard Džener, monstrum od čoveka koji bi danas zaglavio na četrdesetogodišnjoj robiji, eksperimentisao je na osmogodišnjem dečaku Džejmsu Fipsu i tako otkrio vakcinu protiv velikih boginja. Tako počinje istorija vakcinacije.
Pretpostavljam da ste gledali film “Variola Vera“. Onda znate kako te boginje izgledaju. Lično sam srećnim slučajem okolnosti izbegao susret sa gospođom Verom. Kada je ta čuvena epidemija započinjala u februaru 1972. godine, ja sam imao manje od godinu dana. A razboleo sam se od velikog kašlja i dobio uput baš za tu bolnicu, onog dana kada je stavljena u karantin. Imali smo sreće i moja majka i ja. Da smo u bolnicu stigli jedan dan ranije, pitanje je da li bih ja danas bio ovde. Ovako, milicija je sprečavala sve da uđu i izađu iz bolnice.
Tada su me vakcinisali famoznom “Dženerovom vakcinom“, mada se toga baš i ne sećam.
Mnogo godina kasnije, u proleće 2013. godine, sa prijateljima sam posetio gradić Krespi di Ada u Lombardiji. U tom mestu postoji dobro očuvano staro groblje sa početka dvadesetog veka. Od ranih tridesetih godina, kada su fašisti nacionalizovali fabriku pamuka od koje je gradić živeo i upropastili je, na tom groblju više niko nije sahranjen. Prvo što mi zapalo za oko na tom groblju bilo je mnoštvo malih kamenih ploča, oko 90% groblja i svega 10% onoga što bismo nazvali normalnim grobovima. Male kamene ploče su bile na dečjim grobovima. Čitao sam natpise i godine. Prosečna starost pokojnika na ovom groblju ne prelazi deset godina.
Da li vam je jasno zašto?
Na početku prošlog veka, prosečna porodica u Evropi je imala šestoro dece. Polovinom veka taj broj je pao na tri, dok je danas 1,5. Međutim, dok je smrtnost dece na početku bila veća od 50% danas je manja od 1%. U prevodu, dok je na početku veka porodica kojoj troje dece doživi punoletstvo sebe smatrala srećnom, danas se to pitanje ne postavlja. A za to je zaslužna upravo vakcinacija.
SASVIM JE DRUGA PRIČA O KVALITETU VAKCINA
Ne znam koliko su vakcine koje se daju našoj deci kvalitetne i sumnjam u to.
Verujem da ljudi koji su u ovoj zemlji odgovorni za distribuciju vakcina odgovorni jedino prema vlastitom novčanika i da nisu u stanju da razmišljaju čak ni o sopstvenoj deci u unučićima.
Verujem i da farmakološka mafija čini razne pizdarije i da se na čelu velikih kompanija nalaze gmazovi zbog kojih bi bilo dobro da postoji pakao.
Ali nemojmo biti naivni i brkati pojmove. Vakcinacija je spasila milijarde života i to nemojte smetnuti sa uma. Ako nastavimo sa besmislenom kampanjom polupismenih teoretičara zavere ne ginu nam u budućnosti difterija, dečja paraliza, tuberkuloza i slična sranja.
Ako se već borite, borite se za kvalitetne vakcine za vašu decu. Valjda u svojim organizacijama imate i neke biologe i hemičare. Bar se nadam.
Aleksandar Đukanović
kolumnista.com
Једина добра ствар у томе што Корени објављују овакво пропагандно смеће, плаћено ситнишем из џепа вакцинашког лобија, је што је лако доказати да је смеће. Званична статистика CDC (Centers for Disease Control and Prevention, агенција владе САД) – а статистика за Велику Британију је врло слична – јасно показује да су стопе свих заразних болести већ биле пале од неколико до неколико десетина пута пре увођења обавезне вакцинације, и биле близу свог данашњег минимума. Никог принудна вакцинација није спасила, и не спашава, али зато наноси зло многима, претежно деци (и, наравно, њиховим родитељима и породицама). У оквиру CDC постоји програм за регистровање штетних последица вакцинисања (Vaccine Adverse Event Reporting System – VAERS), који прима у просеку 30-так хиљада пријава сваке године, од тога 10-15% сврставају у озбиљне последице. Од ових последњих близу половине су врло озбиљне последице, које подразумевају болничку негу, стање опасно по живот, трајну инвалидност, или смрт. Међутим, пошто мање од 2% оваквих случајева бива пријављено (процена стручњака из FDA – Food and Drug Administration, владина агенције која је ко-спозор ВАЕРС-а) говоримо о преко 1,5 милиона случајева озбиљних последица вакцинисања годишње. Пошто је број пријављених смртних случајева преко 200 годишње, то такође значи преко 100.000 смрти годишње. Погођена популација су претежно деца до 3 године старости, јер до тад приме већину вакцина. Пошто је њих у САД око 15 милиона, долазимо до грубе стопе озбиљних последица од око 10%, врло озбиљних 1,5-2%, и смртности од вакцина преко 0,5%.
Према томе, док нема никакве основе тврдити да је принудна вакцинација иког спасила -ауторовим „милијардама“ спашених можемо само да се подсмехнемо, са сажаљењем – постоји реална база података по којој је она током преко поповине века примене у САД убила милионе, претежно деце око 3 године и млађе.
Што се тиче смртности деце, чији је најбитнији део смртност беба, аутора ће вероватно изненадити кад чује да званични подаци говоре да је ова стопа смртности – према званичним подацима – у директној корелацији са бројем обавезних вакцина, тј. најнижа је у (развијеним) земљама са најмање обавезних вакцина (Монако, Јапан, Исланд, Сингапур, Норвешка, Финска итд), и повећава се са повећањем броја вакцина. САД, са рекордним бројем обавезних обавезних (најквалитетнијих) вакцина – 26 – је на далеком 55-том месту са 0,58% смртношћу. Иза, између осталих, једне Кубе (0,44%), где се живи на 10-20 долара месечно. Чак и у Србији, после свега кроз шта је прошла и пролази, бебе умиру мање него у САД – 0,55% (извор: https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/rankorder/2091rank.html ).
Омакла ми се једна нула вишка код смртности: пројектована смртност од вакцина у САД је 10.000+ годишње, не 100.000+. Остало је тачно, што значи да би сличан режим вакцинације у Србији, која има близу 50 пута мање становника, узроковао 35.000-50.000 случајева са последицама, 3500-5000+ озбиљних, и 1400-2000+ врло озбиљних, укључујући 200-250 смрти годишње. Режим у Србији је још увек битно нижи, али су и вакцине битно опасније, укључујући и оне које су у САД (углавном) стављене ван употребе. У погледу стварних бројева, што кажу Амери, my guess is as good as yours. Једна ствар о којој не морамо да нагађамо је колико живота ће принудна вакцинација спасити: негде око ниједног…