Vanredno stanje i migranti

Umesto uvoda ili jutro u Smederevu  07. aprila 2020.

Utorak,  07. april 2020. Smederevo. Ulazak u četvrtu nedelju  Vučićevog vanrednog stanja. Srbija u lancima. Vojska na ulicama sa dugim cevima. Hapšenja. Milion evra izrečenih kazni. Međugradski javni saobraćaj u potpunom prekidu. Konstantno pooštravanje mera. Kuknjava i pretnje, sve smrknutiji Kon… Stvaranje sve veće panike. Za naše dobro…

Podaci za 06. april 2020. U Srbiji 2.200 zaraženih, 58 umrlih. U odnosu na broj stanovnika (6.982.000) zaraženo je 0,3 % stanovništva, a umrlo 2,6 odsto zaraženih.

Podaci za susednu Hrvatsku, na isti dan. Zaraženo 1.222 ljudi, a umrlo njih 16. U odnosu na broj stanovnika (4.076.000), zaraženo je 0,3 % stanovništva, a umrlo 1,3 odsto zaraženih.  Reklo bi se „tu smo, negde“, „samo“ umrlih u odnosu na broj zaraženih duplo manje…  Ali, Hrvati nemaju vanredno stanje, vojska im je u kasarnama, saobraćaj među gradovima se normalno odvija, a sa TV ekrana niko ne priča o punim grobljima koja samo što nisu ušla među žive. Život se odvija oprezno, ali normalno.

Zanimljivo poređenje o kome bi se moglo popričati. No, to nije tema ovog teksta. Tema je utorak, 07. april 2020. u Smederevu. Malo pre deset ujutro. Prolazim centralnim gradskim trgom u redovnu snabdevačku misiju. Pored gradske fontane pedesetak migranata u grupi, valjda im niko nije rekao da je maksimalan broj za okupljanje dva. Većina ih je  sa torbama ili rancima, bradati, mršavi ali ne i neuhranjeni. Žilavi. I prilično glasni i veseli. Naravno, niko ne nosi masku i rukavice. Policajaca nigde, a zgrada MUP-a je svega pedesetak metara daleko…

Produžavam dalje. U Maksi-marketu pored Tehničke od desetak ljudi unutra njih je pet. Kupuju namernice. Dovikuju se. U redu na kasi ne drže rastojanje, ali niko ih ne opominje. Ni ovi nemaju maske i rukavice. Plaćaju dinarima ili karticama. Zanimljivo…

Nagradno pitanje je kako su se stvorili u Smederevu? Juče smo zaspali bez njih, a probudili se s njima. Kako, pitam se, ako je međugradski javni prevoz u potpunom prekidu? Ni jedan autobus  ne saobraća prema Beogradu, čak ni za medicinske radnike. A oni „došli“. Sa platnim karticama koje „prolaze“. Kako? Otkud?

Odgovor se nameće sam po sebi. Oni nisu došli, oni su DOVEDENI. Pod okriljem noći i što je još mnogo važnije, pod merama vanrednog stanja!! A najvažnije je da se isto događa svuda po Srbiji.

Logika vanrednog stanja

Sve ovo što se dešava sa koronavirusom u svetu još uvek je suviše kontradiktorno da bi mogli donositi konačne sudove. No, ono što je neupitno, jeste da se radi o velikom globalnom scenariju koji prethodi nečem mnogo značajnijem i većem. Korona virus stvorili su i patentirali ljudi, njegov dolazak je najavljen kroz govore Bila Gejtsa i veliku pandemijsku vežbu „Događaj 201“ započetu 18.10.2019. godine u Njujorku, koju su finansirali Fondacija Bila i Melinde Gejts, Svetski ekonomski forum (World Economic Forum–WEF), CIA, Blumberg, Džon Hopkins Fondacija i UN.(1) Zanimljivo je da su baš tog dana (18. oktobra 2019.) u Vuhanu otpočele Svetske vojne igre, za koje Kinezi sumnjaju da su bile izvor ubacivanja (prenošenja) virusa. Mesec dana kasnije (period inkubacije), epidemija je buknula baš u tom gradu.

U Srbiji, korona je ispočetka bila izvor viceva uvaženog nam predsednika. Iako je nulti slučaj registrovan  01. marta (što sada režim pokušava da falsifikuje formulacijom „prva nedelja marta“) izbori su raspisani 04. marta i zakazani za 26. april, a želeći da pokaže političku dominaciju, Vučić je naredio punu mobilnost svojih aktivista koji su za par dana sakupili preko 90.000 potpisa njihovoj listi, gurajući se u zatvorenim prostorijama. Iz Italije koja se već „raspadala“ ljudi su slobodno dolazili bez ikakvog karantina i javljanja lekaru pravo u srpske kafiće, prodavnice, ordinacije… A za to vreme predsednik se šetao i držao konferencije sa jednim veselim i jednim preozbiljnim doktorom. Onaj veseli, takav je bio trenutak, pričao je viceve o koroni, pozivao nas na šoping u Milano dok se predsednik iza njega smešio ili smejao, iako svi znamo da se nikad ne smeje. Onaj preozbiljni, poznat iz afere sa vakcinama protiv „svinjskog gripa“ koje su završile u kontejnerima,  mrštio se i bečio, mimikrijom stavljajući do znanja da mu se onaj „veseli“ baš i ne dopada previše.

A onda, bukvalno preko noći, Vučić je prestao da se smeje, a iz njega su pokuljale jezive vizije o bolnicama koje će biti pretesne za sve i beogradskim grobljima koja će biti mala da prime pomrle.  Sutradan,  sklopio je ruke u molitveni položaj i obratio se penzionerima da će sve što sledi biti „za njihovo dobro“.

A sledilo je vanredno stanje, uvedeno na krajnje zabrinjavajući način i uz jasnu zloupotrebu ovlašćenja Vlade i predsednika Skupštine. Naime, shodno Ustavu, vanredno stanje uvodi Skupština, osim „ako nije u mogućnosti da se sastane“. Jasno je da se pod ovom formulacijom podrazumeva nemogućnost fizičkog okupljanja Skupštine usled ratnih dejstava, terorističkih aktivnosti, prirodnih katastrofa i sl., što ovde nije bio slučaj. Ovde je Vlada donela „Naredbu o zabrani okupljanja na javnim mestima u zatvorenim prostorijama“ koja se svakako ne bi smela odnositi na rad narodnih poslanika, ali je postala osnov predsednici Skupštine da ne može sazvati sednicu, iako je i pravnom analfabeti jasno kako nikakav akt izvršne vlasti (a Vlada je upravo to) ne može ograničiti rad najvišeg zakonodavnog tela. U demokratskim državama, naravno. Tim pre što se, ako su baš hteli da uvaže Naredbu, sednica mogla održati i na otvorenom prostoru ili video linkom itd. Ako država Skajpom može suditi i izricati presude onima koji ne poštuju „samoizolaciju“, zašto nije mogla na takav način održati sednicu Skupštine sa samo jednom tačkom dnevnog reda? Jasno je da je mogla, ali nije htela.

Bilo kako bilo, na bazi te naredbe, predsednica Skupštine zaključila je kako Skupština „ne može da se sastane“, pa je onda ministar odbrane (iako zemlja nije napadnuta) predložio uvođenje vanrednog stanja, a predsednik države mu je, jer mu se može, ispunio zahtev krajnje rastagljivim tumačenjem člana 200. stav 5. Ustava Srbije, koji „kad Skupština ne može da se sastane“ to pravo daje predsedniku države, predsedniku skupštine i predsedniku vlade. No, čak ni to krajnje rastegljivo tumačenje nije odrađeno na ustavan način jer je Odluka o vanrednom stanju doneta bez obrazloženja (Advokatska komora Srbije tvrdi da je zbog toga ništavna). (2) Uz put, predsednica Skupštine nastavlja da ignoriše niz drugih ustavnih odredbi koje su sastavni deo primene čl.200 st. 5. Da ih pobrojimo:

Kad odluku o vanrednom stanju nije donela Narodna skupština, ona ga potvrđuje u roku od 48 sati, odnosno čim bude mogla da se sastane.“ (čl. 200, st. 8)

„Narodna skupština se sastaje bez poziva posle proglašenja vanrednog stanja.“ (čl. 106, st. 4)

„U slučaju proglašenja vanrednog stanja ponovo se uspostavlja puna nadležnost do okončanja vanrednog stanja.“ (čl. 109, st. 7)

Ništa od ovih ustavnih odredbi i obaveza režim ne sprovodi. Ovo posebno dobija na težini kada se uzme u obzir da ponašanje u pandemijskim uslovima potpuno definiše  „Zakon o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama“, koji Vladi daje mogućnost da proglasi „vanrednu situaciju“ i primeni većinu mera koje sada primenjuje,  osim prava na naoružanu vojsku na ulicama. A baš se to desilo. Vojska na ulicama, naoružana dugim cevima. Čemu? Objašnjenje predsednika u noći uvođenja vanrednog stanja da će oni čuvati naše bolnice i naše lekare od neprijateljskih upada zvuči poprilično paranoično, najblaže rečeno. Ko bi jurnuo da upada u bolnice u kojima se leče zaraženi ljudi? I zašto? Da li se to negde, možda, već desilo?

Zato, prepustimo pravnom sistemu da utvrdi zakonitost samog čina uvođenja „vanrednog stanja“, a on će to utvrditi ako ne sada, a ono kad se vlast promeni sigurno, a mi se okrenimo posledicama samog čina.

Nakon što je vanredno stanje proglašeno, 15. marta uveče, a vlada tokom noći objavila set mera, već sutradan oko podneva, samo 12 sati kasnije, premijerka je konstatovala da se mere ne poštuju pa je odmah usledilo njihovo pooštravanje. Pošto niko relevantan nije mogao izmeriti dejstvo složenog paketa mera od ponoći do podneva, premijerka je kao parametar „nepoštovanja“, neverovatno ali istinito, navela svoj opažaj ljudi na ulicama dok je „dolazila na posao“. Već tada bilo je jasno da se radi o pripremljenom scenariju, a tu su naredni dani potvrdili. Iz dana u dan oko osnovnih građanskih, pa i životnih prava, kaiš se sve više stezao, a predsednik sve glasnije hvalio „struku“, kritikovao neodgovorni narod i slavio svoja dostignuća u nabavci maski, rukavica i respiratora, ali i izvozu brašna i šećera koji je inače Vlada zabranila svojom uredbom.

Svakim danom bivalo je sve jasnije da smo u nekom eksperimentu, kao i čitav svet uostalom, s tim što se taj eksperiment u Srbiji sprovodi mnogo drastičnije nego u regionu, Evropi, pa i svetu. Pitanje je da li je to zbog mentalnog sklopa srpskog predsednika, koji voli da se dokaže „Gospodarima“ ili je jednostavno Srbija dobila takav zadatak s obzirom na apsolutistički potencijal vladara, o čemu Oni itekako vode računa. U tom smislu ne sme se zaboraviti da je Ana Brnabić bila punopravni član poslednje Bildelberg sesije na kojoj se govorilo i o „katastrofama“,  da je predsednik bio na poslednjem Davosu gde je faktički doneta odluka o smanjenju broja stanovnika, obaveznoj vakcinaciji i čipizaciji stanovništva, da je pre neki dan, kroz tzv. „pismo partija sveta“, SNS podržao uspostavljanje  svetske „globalne uprave“(3), kao i da je dr Predrag Kon 2009. bio nosilac dezinformisanja javnosti u Srbiji projekta SZO (Svetske zdravstvene organizacije) o potrebi protiv vakcinacije od „svinjskog gripa“ (N1H1), nakon čega su usledile milionske nabavke koje su proizvođaču „Big Pharma“ donele prihode, srpskom zdravstvu rashode, a vakcine su na kraju završile u kontejnerima jer je grip, naprasno, nestao sam od sebe. Protiv Kona i njegovih saradnika vođena je tada i istraga i samo ga je moćni farmacijski lobi spasio zaslužene kazne, ali se on nakon toga povukao iz javnosti, da bi vaskrsao u novom globalnom scenariju (jer ne zaboravimo da je SZO odluku o proglašenju „pandemije“ donela u trenutku kada je postojalo registrovano samo 150 zaraženih izvan Kine!!!).

Bilo kako bilo, vratimo se temi, vojska naoružana dugim cevima koja „čuva bolničke objekte“ ili paradira ulicama dok iza njih hoda policija svakako je jedna od najvećih misterija pandemijske histerije koja se svesno širi od strane režima. Istina, vojska se još od vremena druga Tita potezala za sve i svašta, ali čak ni u njegovo vreme u takvim situacijama za zemlju nije paradirala i nosila napunjene puške, nego je uzimala u ruke krampove i lopate, izvozila radne mašine i drugu opremu i išla u prve redove zajedno sa svojim narodom.  Ovo sada mnogo više podseća na neki od holivudskih filmova na Orvelovske teme nego na svrsishodnu upotrebu oružane sile.

U Orvelovsku atmosferu uklapa se i apsulutna kontrola medija i njihova podređenost logici vanrednog stanja. Prvo MTS, a potom i svi ostali kablovski operateri otključali su gotovo sve kanale, slogan „ostanimo kod kuće“ u vidnom je polju svakog kanala, a novinari pod maskama čak i kad su sami u studiju, ili na ulici, podsećaju nas na ozbiljnost situacije. Vučićeve crne vizije u vidu kratkih  vesti podignute su u vrhove ekrana, a B-92 počeo je neodoljivo da podseća na Informer pokretnih slika. U svoj toj apokaliptičnoj atmosferi nisu zaboravljene ni oaze sreće. Rijaliti programi dve televizije sa nacionalnim frekfencijama drže u kadru gomile čas razdraganih i raskalašnih, čas tužnih ili bolom skrhanih učesnika, koji se stiskaju jedni uz druge, njuše i žvalave, a onda plaču ili smeju, zavisno od toga šta im naredi „produkcija“. Dok se vernicima i sveštenstvu ometaju liturgije u vaskršnjem postu, a policija zaviruje u hramove SPC i saslušava sveštenstvo, ova Sodoma i Gomora u ljudskom obliku vodi ljubav pred kamerama, a onda o tome „kako je bilo“ debatuje pred otvorenim auditorijumom, opija se i brljavi, psuje i bogohuli.

Uz činjenicu da su u Srbiji mnogo pre zatvorene pijace nego kladionice, i lično iskustvo da sam prvi dan po uvođenju vanrednog stanja (16.03.2020) kupio u državnoj apoteci u Smederevu pet pari rukavica po ceni od 8 din. po komadu, a da je dve nedelje kasnije Vlada Srbije svojom Uredbom ograničila maksimalnu cenu rukavica na 40 din/kom. završiću ovaj kratki prikaz organizovanog sluđivanja stanovništva i uterivanja logike vanrednog stanja u naše umove. Nijedan narod u okruženju, o Evropi da i ne pričamo, nije bio izložen takvoj psihološkoj i fizičkoj torturi režima. Mislite li, recimo, da će posle ovoga nekome pasti na pamet da se buni kad režim potpiše predaju Kosmeta?

No, hajde da se za trenutak opet vratimo Vojsci Srbije. Jedna od njenih funkcija u uslovima vanrednog stanja koju je režim objavio jeste „preuzimanje kontrole nad migranstkim  centrima“, kao i „kontrola graničih prelaza“ što svakako ima svoju logiku i opravdanost. Ali, s obzirom da su se tokom vanrednog stanja migranti počeli pojavljivati u raznim sredinama gde ih ranije nije bilo (kao recimo u Smederevu), što je u nekim sredinama izazvalo i proteste lokalnog stanovništva (poput onog u Deliblatu 25.marta) logično je zapitati se šta se zapravo dešava? Odakle dolaze ti ljudi u uslovima hermetičke zatvorenosti zemlje spolja i totalnog prekida javnog saobraćaja iznutra? Ko ih pušta u zemlju, ko ih razvozi i smešta u napuštene vojne objekte, kao što je bivša kasarna u Smederevu?! Kakva je uloga vojske u tome budući da ona istovremeno kontroliše granične prelaze i migrantske centre, a novopridošle migrante smešta i u neke od svojih napuštenih objekata? I, posebno, zašto se to dešava u trenucima kada se građanima Srbije onemogućava kretanje i preko 24 sata u kontinuitetu (najnoviji rekord je 60 sati)?! Nismo li možda i zbog toga toliko utamničeni, jer koliko god Vučić dramio i Kon kolačio oči, cifre vezane za virus nisu tako alarmantne i uglavnom ih strašnim čini medijska manipulacija. Recimo, kada Vas plaše brojem inficiranih u Italiji niko Vam ne govori da je do 6. aprila u toj zemlji bilo  testirano preko 420 hiljada ljudi, a u Srbiji tek nešto preko 6 hiljada. Može li se ovo ikako porediti, kada se govori o broju zaraženih?