Građanima Srbije je sinoć rečeno da je proglašeno vanredno stanje. To je učinio predsednik na konferenciji za novinare, rekavši da je odluku doneo zajedno sa predsednicom Skupštine i predsednicom Vlade. Obe su stajale pored njega, ali samo u svojstvu ubledelih statistkinja.
Ono što je u ovom trenutku bitno jeste da razjasnimo šta odluka o proglašenju vanrednog stanja zapravo znači. Sinoć me je pozvalo nekoliko uplašenih osoba, kojima tek sada nije jasno kako smeju da se ponašaju. Nakon razjašnjenja, možemo se vratiti nekim od spornih proceduralnih pitanja pri proglašenju vanrednog stanja.
Pre svega, građani treba da znaju da se odlukom o proglašenju vanrednog stanja čini samo jedno – proglašava vanredno stanje zbog toga što javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana. To je postupak i to su razlozi koje Ustav dopušta pri proglašenju vanrednog stanja.
Tokom vanrednog stanja moguće je propisati mere kojima se odstupa od ljudskih i manjinskih prava. Međutim, izuzetno je bitno razumeti da se ove mere propisuju posebnim odlukama. U ovim odlukama se mora eksplicitno navesti kojom merom i od kog prava građana se odstupa. Za to se mora pružiti i obrazloženje, jer Ustav dozvoljava ograničavanje prava samo u obimu u kome je to neophodno.
Imajući u vidu da je izabran izuzetan put proglašenja vanrednog stanja (odluka predsednice Vlade, predsednice Skupštine i predsednika Srbije), a ne redovan (odluka Narodne skupštine), sve potencijalne mere ograničavanja prava će tek biti određene uredbama Vlade, uz supotpis (ili saglasnost) predsednika.
Dakle, sve što ste čuli od predsednika sinoć – da ne smete na ulicu, da vas možda čeka tri godine zatvora, nema realnu pravnu snagu. Niko ne treba da se boji da će prekršiti nešto što je predsednik usmeno izrekao. Da ponovimo još jednom – odluka o proglašenju vanrednog stanja je jedno, dok su odluke o merama ograničavanja prava nešto sasvim drugo i one nas tek očekuju. O njima ćemo svakako pisati i na Peščaniku.
Ono što je suština, a što nije izrečeno na sinoćnoj konferenciji jeste – vanredno stanje je proglašeno jer je to jedina mogućnost za odlaganje izbora. Tokom vanrednog (i ratnog stanja), postoje prava koje se ne mogu ograničiti, ali u njih ne spada izborno pravo. Kampanja u doba pandemije je praktično nemoguća iz najmanje dva razloga – zbog lične zabrinutosti ljudi sa sopstveno zdravlje, kao i zbog objektivne opasnosti od masovnog širenja zaraze tokom izbornih okupljanja i izbornog dana, koji bi u direktan kontakt doveo milione ljudi.
Zaista bi bilo najpoštenije, bez viška patetike, reći da je jedini cilj uvođenja vanrednog stanja odlaganje izbora sve dok traju razlozi za njegovo uvođenje. Vanredno stanje može trajati 90 dana i onda biti produženo za još 90 dana, dakle ukupno šest meseci. Uredbom Vlade, uz supotpis predsednika, ovo pitanje se jednostavno moglo rešiti.
Ograničenja prava koja su neophodna u situaciji u kojoj se nalazimo, pre svega prava na kretanje, koje je ključno u suzbijanju širenja korona virusa, moglo je biti sprovedeno primenom Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti i proglašenjem epidemije od većeg epidemiološkog značaja, kao i uvođenjem vanredne situacije u skladu sa Zakonom o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama, koji omogućava čak i upotrebu policijskih, vojnih i civilnih snaga u sprečavanju i ublažavanju katastrofe, u koje spada i ugroženost zdravlja stanovništva.
Kao što je već bilo reči u nekoliko tekstova na Peščaniku, centralne vlasti su odbile da primene ova dva zakona i bez oklevanja se okrenule najdrastičnijoj meri – proglašenju vanrednog stanja (realna potreba za njom se može priznati samo u delu koji se tiče odlaganja izbora).
Koliko je bedno centralizovana naša zemlja, pokazuje i to da je u trenutku predsednikovog izlaganja, Štab za vanredne situacije Grada Beograda doneo odluke o obustavljanju rada škola i vrtića na teritoriji grada. Gradska vlast tvrdi da je proglasila vanredno stanje na svojoj teritoriji, ali je zapravo građane dovela u zabludu – oni su proglasili vanrednu situaciju. To je ono što im zakon dopušta i to je ono što su mogli učiniti i pre sedam ili deset dana, kada je postalo jasno da je Beograd izuzetno pogođen brojem inficiranih korona virusom. Isto važi i za druge pogođene gradove, kao i čitavu teritoriju zemlje, o čemu smo ovde već pisali. O ovome je govorila i opozicija kojoj se često pripisuje beskorisnost – ali ne i u ovom slučaju.
Dakle, da sumiramo. Vanredno stanje je prevashodno uvedeno da bi bilo moguće odlaganje izbora. Sve druge restrikcije koje će eventualno biti uvedene, biće uvedene posebnim odlukama Vlade o kojima svi građani moraju biti obavešteni. Konferencija za medije nije validna odluka o ograničavanju prava. Građani ne treba ničega da se plaše, već je potrebno da prate formalno donete odluke nadležnih organa (pre svega Vlade i lokalnih organa).
Treba da ostanu mirni i ponašaju se u skladu sa preporukama Svetske zdravstvene organizacije i drugih zemalja koje u novonastaloj situaciji uglavnom preporučuju pojačanu higijenu i maksimalno ograničeni kontakt sa drugim ljudima (ovo je svakako važilo i pre proglašenja vanrednog stanja).
Za kraj, uverena sam da strah koji građani od sinoć osećaju nije slučajan. Konferencija je održana upravo sa ciljem da nas dodatno uplaši i onespokoji. Režim sve svoje snage ulaže u vladanje strahom, o tome smo mnogo puta govorili. Kako se strah od partije i partijski povezane egzistencije za samo nekoliko dana transformisao u strah za sopstveno zdravlje i život, režim je morao da nađe način da uspostavi ponovnu kontrolu nad strahom. Nakon proglašenja vanrednog stanja građani će se, nadaju se, više plašiti vanrednog stanja nego korona virusa.
Vučić takođe tvrdi da odluku o proglašenju vanrednog stanja (ma šta mi o njoj mislili) nije mogla da donese Narodna skupština, jer nije u mogućnosti da se sastane. Nije nam objasnio zašto Skupština ne može da se sastane. U zemlji nije proglašena epidemija, u toku istog dana nesmetano se predaju izborne liste koje su potpisivale i dodirivale desetine hiljada građana. Zbog čega Narodna skupština nije mogla da se sastane i u higijenski odgovornom okruženju donese odluku koju joj Ustav primarno poverava?
Odgovor je gotovo očigledan – ne prvi put, Vučić opštu nesreću pokušava da iskoristi za sopstvenu dobit i zadovoljstvo. Ovog puta je to san da je on taj koji svojim potpisom, legalno, zajedno sa svoje dve marionete, odlučuje o svakom našem pravu. Tom snu ćemo se, kao i uvek do sada, dosledno i glasno suprotstavljati.
