„Vaš izabrani lekar je na godišnjem“

Utorak. 04:00. Zora još uvek nije ni blizu očiju. Moja supruga, deveti mesec, sa neizdrživom glavoboljom me drma iz sna. Prepadnuta, traži od mene da joj pravim društvo tokom neprospavane noći. Ona u bolovima, ja uplašen za nju, prvo dete na putu, plašiš se komarca koji leti oko nje, a kamoli glavobolje koja je stres za njih obe. Zovem hitnu pomoć. Nestvarno ljubazna gospođa kaže da ne mogu da dođu, nego da joj dam lek. Ja ljubaznoj gospođi uzvraćam da sam joj već dao lek, i da ništa nije pomogao. Ljubazna gospođa, meni uplašenom uputi kurtoazni kez i kaže da oni tu ništa ne mogu više da urade, glava će sama od sebe da prestane da boli. Ja još ljubazniji odustajem od medicinske pomoći i okrećem se supruzi, u rukama sa hladnim oblogama, da zajedno ne spavamo dok ne prođe migrena.

Četvrtak. Od 12:00 do 14:00. Pritisak moje supruge je 150/95. Neko bi rekao skoro normalan pritisak. Da, za ljude u Srbiji čak i poželjan pritisak. Ne i za trudnicu. Zovem hitnu pomoć. Niko se ne javlja. Puna dva sata niko ne diže slušalicu. Pitam se da li je moguće da se ovo dešava, i dok samom sebi postavljam pitanja, ošamari me razum i kaže „’de živiš bre ti?“ Naravno, okrećem se alternativnim metodama obaranja pritiska. Preporučujem svim našim budućim majkama lubenicu, dinju i breskve. Babe kažu i beli luk je dobar za hipertenziju. Babe znaju šta je hipertenzija. Postao sam prava „sveznajuća tetka“ pripremajući se za ulogu oca.

Petak. 09.h. Prijatelj je odveo dete kod pedijatra i SMS porukom me je obavestio da je zbog slobodnog dana koji je iskamčio u privatnoj firmi kod svog gazde – gospodara, slobodan da se to popodne ispričamo kao ljudi. 12h, obaveštava me da još uvek čekaju red, dok oko njih lete lončići sa kafom i poznanice sestara koje utrčavaju preko reda. 15h, prijatelj kaže da mora da sačeka drugu smenu, jer je prva smena, umorna i iscrpljena otišla kući. Verovatno im je skočio pritisak od previše kafa. Pitam se da li su pozvali hitnu?! 19h. Od jadnog čoveka sam odavno odustao, a za jadno dete sam već počeo opasno da se brinem. Javlja se, ovaj put pozivom. Rekli mu da dođe sutra, jer danas nikako neće moći da stigne na red. On im je objasnio, i to vrlo ljubazno, da dete ima temperaturu 38 sa 5 stepeni Celzijusovih i da više ni on ni supruga ne znaju kako da je obore. Ljubazna sestra, sa radnim stažom od 27 godina u radnoj knjižici mu je rekla „Natrljajte alkohol detetu svuda po telu. Ili još bolje ako imate rakiju. Komovu rakiju. Pa nakvasite čarape toplim sirćetom. To je najbolji lek.“

Ponedeljak, 08h. Čekam suprugu ispred Doma Zdravlja, pušim cigaretu i priželjkujem još jednu kafu ispod nosa. Iza leđa čujem raspravu starije gospođe i neke očigledne sestre ili doktorke, koja se dere na svog neželjenog i nesuđenog pacijenta. Starija gospođa moli da je prime, jer je kaže već nekoliko puta pala zbog vrtoglavice, da joj se muti vid i da veoma često povraća. Sestra ili doktorka u vidu dame u pokušaju, sa visine i nikako ljubaznim tonom odgovara „Izabrani lekar ti je na godišnjem odmoru. Dođi kad se vrati sa odmora.“ Starija gospođa je fino zamolila da je primi bilo koji drugi doktor, ali je medicinsko lice ostalo pri svom stavu. „Jesi li ti gluva? Ne može, ne radi ti izabrani lekar.“ Hitro se pomeri od starije gospođe, i svoje tmurno lice promeni u veselo kada ugleda čistačicu. „Zoki, će pijemo li tu kafu?“ Jadna starija gospođa nije dobila savet ni u vidu komovice i belog luka.

Danas. 17:50. Verovatno je da nama nisu potrebni lekari, već vračevi, magovi i sveznajuće tetke koje će iz bašte da nam ubiraju lekove. Recepti, ordinacije, redovi i neljubazne sestre i doktori su očigledno prevaziđen metod lečenja. Verovatno, kada bi im poslovi visili o koncu, da bi svaki pacijent dobio tretman i uslugu kao Džozef Bajden u Prištini. Ali njihovi poslovi su sigurni i oni su lepo uhlebljeni. Čeka se prvi, ili petnaesti, plata da legne na dinarski račun, a pacijent, bio dete, trudnica ili starija bakica koje su oni još davno otpisali, nije toliko važan. Ono što se postiže redovima koji se stvaraju zbog izabranih lekara, jeste da se što više pacijenata iznervira i da se zaputi pravcem privatnih klinika. Jer tamo mogu da nam uzmu novac, a pedeset dinara za participaciju je složićete se prava sića. Još jedan izuzetan plan da se podstakne jedna privredna grana u Srbiji, iako je u pitanju medicina, iako se dodatno bogate bogati, bitno je izmusti i ono malo od bruto plate koja ostaje u džepovima onih koji već plaćaju državi svoje lečenje. Plaćaju državi ono lečenje koje se zapamtite ne razlikuje mnogo od tetkinih saveta.

U zdravlje, i srećno dok se lekar ne vrati sa godišnjeg. Nikad nam ne zatrebao.

Za www.koreni.rs

Danilo Perišić