Vaskrs u Studenici, pa dogodine u Prizrenu!

0
757

„Vidimo se u Prizrenu” bi trebalo svi da ponavljamo i verujemo da će se taj san ostvariti. Dok se zaista ne vidimo u Prizrenu odlazak u Studenicu svakome može da vrati nadu

Provesti Uskrs u manastiru Studenica meni predstavlja najviši duhovni čin u toku godine, te nameravam, ako Bog da zdravlja, da svaki naredni dok sam živ provedem u njemu.

Prvi put sam bio u manastiru za Uskrs 2014. godine. Nakon obilaska Žiče krenuo sam sa porodicom automobilom kroz klisuru Ibra i baš je tada krenula da pada izuzetno jaka kiša. Bio sam očajan, da li da stanem pored puta, dok kiša prođe, ili da nastavim uprkos lošoj preglednosti i nepoznatom putu. Iako je na oko 55 kilometara od Žiče, što je oko sat vremena vožnje, u lošim vremenskim uslovima stekne se osećaj da nema kraja putu. Ali kada se stigne ispred manastira ovo vozačko iskustva biva potisnuto pred veličanstvenim prizorom, gde ste došli, i šta sve možete tu da osetite i doživite. Iako pored konaka postoji dečije igralište, priroda je prelepa, u dolini reke Studenice se nalazi mini hidrocentrala, sem odlaska na bogosluženje u manastir, u tako lošim vremenskim uslovima drugih mogućnosti za uživanje nije bilo.

Odlazak mi se podudario sa odlukom vlade Republike Srbije da ministri obiđu najugroženija područja poplavama i odronima. Jedan odron je prekinuo saobraćajnicu prema Ivanjici na par stotina metara od manastira te su dva ministra bila ovde. Jedan je nastavio putem ka Novom Pazaru, a drugi je zaostao u manastirskom konaku da vodi ozbiljne razgovore sa monasima manastira i lokalnim stanovništvom. Pošto je zabranjeno pušenje u sobama konaka, ja sam sa ćerkom sedeo ispod prostorije u kojoj se održavao ovaj višesatni skup prožet ozbiljnošću i svečanošću. Tada sam joj objašnjavao razliku između slobodnih i izabranih ličnosti. Eto, mi tu sedimo ispod prozora svojom slobodnom voljom, jer smo želeli da posetimo manastir, a mučeni ministar mora da ovde sedi i vodi ozbiljne razgovore, iako ga u Beogradu čekaju tolike druge obaveze…

No, najsvetiji čin kome sam u životu prisustovao dogodio se na jutarnjem bogosluženju, kada je otvoren kivot da se celivaju mošti Svetog Simona (Stefana Prvovenčanog). Tu su i mošti Svete Anastasije, majke Svetog Save i Svetog Simeona, rodonačelnika Nemanjića (njenog muža), ali se po nekom pravilu tog dana za celivanje otvara kivot Svetog Simona. U tom trenutku, u prisustvu supruge i dece, monaha i lokalnih žitelja pomislio sam na vreme, i trenutak u vremenu, na svete mošti koje se više od 800 godina tu čuvaju, a biće tu i za 800 godina, uz stalnost rituala, molitvi i ljudi, i osetio sam se veličanstveno, kao nikada do sada u životu. I tu sam našao uporišnu tačku u vremenu, da vreme od tada merim od Uskrsa do Uskrsa i od odlaska u Studenicu do iščekivanja novog dolaska… Hrana u konaku je izuzetno dobra, a u ambijentu u kome je i najmanje važna. Cena polupansiona je pristojna i oko prosečne za naše materijalne uslove…

Ovog Uskrsa se nadam boljem vremenu, kako bih sa porodicom uživao u obilasku okoline manastira, u želji da od monaha saznam više o istoriji i dokumentima koja čuva, i da opet prisustvujem najsvetijem činu… O manastiru, i korišćenju konaka, više informacija se može naći na zvaničnoj internet adresi ovog manastira http://www.manastirstudenica.rs/, a Google Street View omogućava da se upoznate se putem do manastira, detaljnijim izgledom manastirskog kompleksa i njegovog okruženja, kao i sa izgledom i kvalitetom puta ka Ivanjici, gde se na oko 20 kilometara nalazi manastir Pridvorica, koji planiram da obiđem u povratku za Beograd, a preko Ivanjice, Arilja i Požege.

U 2019, kada šestu godinu za redom nestrpljivo iščekujem odlazak, mislim na tačnost teksta Isaka Kalderona o srpskom gubitku nade: https://stanjestvari.com/2019/04/17/ichak-kalderon-adizes-i-cry-for-you-serbia/. „Vidimo se u Prizrenu” bi trebalo svi da ponavljamo i verujemo u to da će se taj san ostvariti. Da li neočekivanim potpunim iseljavanjem Albanaca sa Kosova i Metohije ili na drugi način. Dok se zaista ne vidimo u Prizrenu odlazak u Studenicu svakome može da vrati nadu. Hilandar je samo za muškarce a u Studenicu može otići svako, uživati u manastiru, dobroj hrani i prelepoj prirodi koja ga okružuje.

Miroslav Zdravković
Izvor: Makroekonomija

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime