Vaspitanje u 21. veku

Veoma često umemo da kritikujemo savremenu decu, zbog takozvane „preterane konzumacije “ tehnologije. Smatramo ih tehnomanima i neretko ih sa nostalgijom podsećamo da smo mi, u neka još manje srećna vremena, imali samo loptu i ulicu kao svojevrsnog socijalizatora. To je verovatno najveća glupost, kojom ne samo da ne vaspitavamo svoje dete, već ga još više od sebe udaljavamo. A pritom ga i lažemo da su današnja vremena srećnija nego naša.

Apsolutna je činjenica da su današnja deca preoukupirana tehnologijom i medijima. Živimo u tehnokratskom društvu, gde su kompjuterski programi vredniji nego ljudski životi. Tehnologija iz dana u dan na proizvodnoj pokretnoj traci usavršava svoje najnovije produkte. Potrošačko društvo, koje je neophodno kao pandan postojanja vladavine tehnokratije, sa druge strane izlazi u susret najnovijim aparatima i softverima. Primer za to su sumanuti redovi za svaki novi primerak Apple-ovog I-phone, koji se mogu meriti u kilometrima. U tim redovima, najčešće vidimo mlade ljude, koji su spremni i da se pobiju, ne bi li preskočili dvoje ili troje u koloni, i pre stigli do omiljene igračke. Svi ti novi modeli, pored svoje abnormalno visoke cene, kao latentnu posledicu imaju pokazivanje svog socijalnog statusa na društvenim mrežama. Omladinu često vidimo kako sedi po kafićima i zuri u svoje uređaje, retko progovarajući nešto između sebe. Pitamo se, šta se dešava sa današnjim generacijama, kako se sve ovo zapravo dogodilo, i kako su deca postala tako asocijalna, kada mi nismo bili takvi?

Sva ova pitanja, možemo baciti u vodu, jer ona nisu pravilno postavljena. Problem nije u deci, već u roditeljima. Ako smo nekada, dok su nam deca bila mala, da bi se odmorili posle poslova koji nam donose jako malo novca i da bi imali malo vremena za sebe, detetu puštali televiziju da bi se zamajalo, znajte da smo mi krivi zbog velike zavisnosti naše dece od medija. Ako smo nekada imali jako malo vremena, koje smo želeli da provedemo sa nekim prijateljima u kvalitetnom razgovoru, a da bi nas deca pustila da „filozofiramo“, njima dali mobilni telefon, da na njemu ćutke igraju igrice, znajte da smo im usadili novu bespotrebnu strast. Ako smo nekada detetu koje se dralo u supermarketu kupili neki mito u vidu igračke, da nas ne bi sramotilo pred ljudima, znajte da smo navikli decu da od nas dobijaju bilo šta, ukoliko protestvuju kao razmažena derišta. Dakle paradigmu tehnokratije održava, vreme koje dete provede uz društvene mreže, video igre i medije uopšte, i dete koje konstantno održava potrošačko društvo, kupujući i kupujući. Nisu deca asocijalna, mi smo ih ućutkivali i zamajavali tehnološkim učiteljima, umesto da ih mi učimo. Mi smo znatiželju naše dece koja je bila u domenu „šta se desi ako ubacim lego kockicu tetki u kafu?“ pretvorili u „gde se sada sakrio ovaj pokemon, i kako da ga nađem?“ Današnje generacije vaspitavaju društvene mreže i Google-ove aplikacije, a ne mi. Da li su deca kriva zbog toga? Ne, ona samo traže neke vaspitače. Kada roditelji nisu tu, naći će im zamenu. Adekvatnu ili ne, naći će je.

Ja nikoga ne pokušavam da učim kakav roditelj treba da bude. Svako taj posao obavlja onako kako misli da je najbolje. Ali jedno znam. Svako slobodno vreme koje pokušamo da ukrademo od sopstvene dece, vratiće nam se u vidu nekog Pokemona, nepristojnog Twita ili Instagram fotografije koja nije primerena uzrastu našeg deteta. Kao roditelji, slobodnog vremena za sebe nemamo, i sam se grizem što sada „gubim“ vreme pišući ovaj tekst. Ali to je možda i najlepši segment roditeljstva. To što to vreme koje imamo, trošimo crtajući, svirajući, glupirajući se za svoju decu. Tada deci neće biti potrebna Kim Kardašijan ili informacije o razvodu Žolijeve i Pita, interesantni smo im i mi. Kada im budemo čitali Miku Antića i Dragana Lukića, Vinija Pua i Saru Kej, neće nam tražiti zamenu u citatima iz „Parova“. Ako ih vaspitamo da se ne deru jer nemamo novca da im kupimo neku igračku i kada ih naučimo da ne traže nešto za šta se nema, možda neće ni sama stajati u redu za najnoviji I-pod ili Samsungov tablet.

Slagali se sa mnom ili ne, činjenica je da je krivica na nama roditeljima. Nekada roditelji ne provode dovoljno vremena sa decom, zato što rade po dva-tri posla, ne bi li im obezbedili bolji život i bolji materijalni status. Ponekada radimo prekovremeno da bi baš našoj deci platili ekskurziju ili nove knjige u septembru. Ali setite se perioda kad ste bili dete! Da li vas je više obradovalo to kada vam je otac doneo pun novčanik para kući, ili kada se sa vama igrao ispod stola u improvizovanom indijanskom šatoru? Da li ste bili srećniji kada vam je majka dala dvadeset maraka, ili kada vas je učila da mesite testo od gline?

U današnje vreme, nemoguće je deci oduzeti tehnologiju. Ono što su pre bile Paninijeve sličice, danas su Facebook i Instagram. Ono što su pre bila ljubavna pisma, danas su bockanja i lajkovi. Ako detetu oduzmemo tehnologiju potpuno, mi smo mu oduzeli istomišljenike, izolovali smo ga od vršnjaka, koji će svakako koristiti te društvene mreže. Ali ako im damo svoje celokupno slobodno vreme, sačuvaćemo decu kasnijih emotivnih ožiljaka. Period našeg detinjstva i njihovog je neuporedivo. I mi smo imali igračke koje su naši roditelji smatrali asocijalnim faktorima. Možemo da se ljutimo na savremeni svet koliko hoćemo, on će nastaviti da se razvija bez nas. Nećemo ga promeniti. Samo možemo da se potrudimo da svoju decu za taj svet što bolje pripremimo, da znaju da pametno iskoriste društvene mreže i medije, da znaju da se od njih zaštite i prema njima imaju samokontrolu, da se ne izlažu nepoznatim ljudima i da pre svega znaju da svaka igračka može postati – plačka. Možda će tada naša deca čitati tekstove na Wikipediji i Nacionalnoj geografiji, a svoje postove temeljiti na svojim interesovanjima a ne na promeni pola Brusa Dženera.

Suludo je vreme, i pokušavamo da se dovijamo na sve moguće načine, ne bi li naša deca živela bolje. Ali nam na manjku materijalnog ona nikad neće zamerati. Na manjku emocionalnog nam neće oprostiti. Posao roditelja je najteži na svetu. Čestitam vam svima koji to jeste. Čestitam i našoj deci, jer još teže je biti dete roditelja koji pokušava da mu omogući srećno detinjstvo.

Danilo Perišić

Koreni