Večeri beogradske antipolitike

0
558

U Beogradu je prošle subote, 8. decembra, kroz centralne gradske ulice, prošla protestna šetnja.

Nekoliko hiljada građana, možda pet–šest hiljada, možda i deset kako izveštavaju opoziciji naklonjeni mediji okupilo se prvo na Platou ispred Filozofskog fakulteta, odslušalo kratko obraćanje glumca Branislava Trifunovića – koje je, verujem usled problematičnog ozvučenja, bilo prilično teško čuti – a onda su se uputili dalje, preko Trga republike kroz šljašteći, pretpraznični centar grada.

Protest, nazvan pomalo morbidno, pomalo patetično „Stop krvavim košuljama“ organizatori su odredili kao „građanski“, bez političkih obeležja ili govorancija. To je, uistinu i bio, i u tom smislu je i uspeo. Više hiljada ljudi je izrazilo svoju solidarnost sa žrtvama političkog nasilja a posebno sa Borkom Stefanovićem i drugima koji su mučki i brutalno napadnuti u Kruševcu polovinom ovog meseca.

Podosta sam vagao da li da odem na ovaj protest. Snažno sredstvo odvraćanja bio je spisak govornika koji su objavili organizatori – pored Branislava Trifunovića, kome se osim groteskno prenaduvane gradžanštine ne može mnogo šta zameriti, najavljeni su i glumica Mirjana Karanović i košarkaški trener Duško Vujošević. Oboje posvedočeni u javnosti kao uspešni u svojim profesijama no, što je u ovoj stvari važnije, kao drčni politički egzibicionisti, titoističke, jugonostalgičarske i posledično antisrpske orijentacije.

Međutim, tas dužnosti je prevagnuo u odnosu na tas (ne)simpatija i tako sam se obreo, narečene decembarske večeri ispred Filozofskog fakulteta, podalje od Njegoša, kod onog stepeništa koje vodi u Knez Mihailovu.

Kao što rekoh, kao šetnja solidarnosti okupljanje jeste uspelo, no kao protest bojim se da nije. I verujem da je ovo važno uočiti kako se ne bi celoj stvari pridalo značenje koje nema a opozicionari samostrmeknuli u pomračinu samozavaravanja. Možemo nagovestiti da se stvari već kreću u pravcu samozavaravanja – procene okupljenih doživljavaju inflatorni rast a već za danas najavljen je novi protest. Šta je uopšte predstavljao onaj protest od prošle nedelje?

Preduzetni narod Sjedinjenih Država, poznato je, od svega ume da napravi biznis. Tako da postoji čitava jedna industrija ponovnog kreiranja istorijskih događaja – tu su oružja, oruđa, kostimi, kulise, mostovi, ambari i raskrsnice koji kao jaje jajetu liče na one gde su – to je najčešća tema – snage odmeravali severnjački i južnjački vojnici. Očito da u sitoj naciji čija je ekonomija zasnovana na uslugama manjka uzbuđenja.

Čini mi se da se nešto slično desilo u subotu. Izvesna, podnošljiva i odmerena doza političkog uzbuđenja bila je, izgleda i subotnji „sveti gral“ okupljenih. Nekoliko puta u vrlo kratkom vremenskom periodu imao sam prilike da čujem od sašetača, uglavnom sredovečne gospode i još više gospođa, kako sve mnogo liči na „devedesetšestu/sedmu“, odnosno ondašnje višemesečne proteste povodom izigravanja izbornih rezultata. Nije središnji problem u tome što osim po niskoj temperaturi kontekst vrlo malo podseća na proteste održane posle lokalnih izbora pre dvadesetak godina. Prvo, tadašnji demonstranti imali su jasno artikulisani politički cilj. Hteli su verifikaciju izbornih rezultata odnosno da mandati u gradskim skupštinama pripadnu onim ljudima koje su izabrali. Drugo, oni su mogli da računaju na, iako odgođenu i u početku stidljivu, podršku zapadne moći. Sada bi, iz brojnih razloga (ovde), da okupljeni budu rasterani kartečom, kao u notornom masakru kod crkve Svetog Roka, možda usledio prekorni „tvit“ Johanesa Hana. A možda i ne bi.

Iako su organizatori protesta nekako uspeli da u zadnji čas eskiviraju hitac koji su sami ka sebi ispalili nepromišljenim izborom govornika drugi hitac, nažalost nije mimoišao hromu opozicionu nogu.

U pitanju je hitac nostalgičarske antipolitike, pabirčenje elemenata formativnih iskustava koji sa sadašnjom situacijom imaju malo veze. Kada su sovjetski rukovodioci imali prilike da se upoznaju sa svojim novim kubanskim drugovima grudi im je nadimao osećaj kako sve to neodoljivo podseća na njihovu mladost i revolucionarne juriše na koje su zaboravili sedeći zavaljeni u komesarske fotelje. Osećali su se podmlađeno i ponovo probuđenog revolucionarnog žara, svedočili su kasnije. Međutim, iako su ponekad fetišizovali revolucionarnu ikonografiju ovu globalnim intrigantima nostalgija nije mutila praktično rasuđivanje. Oni nisu, negde na proplanku kod Havane, među suptropskim palmama gradili repliku Zimskog dvorca da se malo poingraju. Naprotiv, uvek su bili spremni i voljni da postave suštinsko političko pitanje – pitanje vlasti.

Kada hitac nostalgične fetišizacije protesta pogodi opoziciono tkivo sva je prilika da se ono zatruje gangrenom antipolitike. Opori zadah te gangrene oseća se u, na primer, nedavnoj izjavi jednog od lidera Saveza za Srbiju Dragana Đilasa u kojoj kaže da je subotnji protest „protiv svega lošeg u društvu“.

Ta gangrena je opasna stvar. Ona može da paralizuje opoziciju. Može i da je trivijalizuje, učini nerelevantnom i na kraju tiho ugasi. Možda brutalno antiopoziciono nasilje nikada neće ni biti potrebno. Uostalom, među okupljenima je bilo podosta – a usudiću se da procenim da je reč o pretežnom broju – antipolitičkih glasača koji su stav „protiv svega u društvu“ artikulisali glasajući redom za Dosta je bilo Saše Radulovića, zaštitnika građana Sašu Jankovića (ali ne i za političkog lidera Sašu Jankovića koji je krajnje nepopularan) ili, na istim izborima, Luku Maksimovića (tj. Belog Preletačevića) i na kraju na ovogodišnjim beogradskim izborima za inicijativu „Ne davimo Beograd“. Serija opredeljenja koja je sa sobom nosila dobro uzbuđenje, energiju jeftine rejv žurke i „hajp“ samopravedništva proisteklog iz uverenja da ste sve prozreli a da vas istovremeno niko ne razume.


Biti protiv svih znači, u konačnici, ne opredeljivati se. Što, posledično, znači ne postaviti ključno maločas spomenuto pitanje vlasti.

Doduše, u Srbiji ovo pitanje razrešio je Aleksandar Vučić onog trenutka kada je postao vođ najveće srpske političke stranke. On toj vlasti pruža legitimitet: njegovo utemeljenje je neprekinuta serija izbornih pobeda. On vlada u vrlo doslovnom i preciznom značenju te reči – donosi političke odluke (ili kako se to u savremenijem žargonu kaže „kreira politike“), vaga, premerava i opredeljuje. Kada su posredi unutrašnje stvari ima još jedno preimućstvo – otvara teme o kojima će se uopšte donositi odluke. Pošto je u njegovim rukama vladanje naprednjačka politička skupina i dobar deo javnosti koji ona predstavlja neopterećeni mogu da se posvete upravljanju, vođenju onih poslova koji ne izizkuju nikakav izvorni politički legitimitet.

Činjenica da je Vučić razrešio pitanje vlasti nama omogućava da razrešimo jedan tobožnji paradoks – kako SNS pod svojim svemoćnim krilom uspeva da održi naizgled nepomirljivu mešavinu pokreta, strančica i ličnosti. Sve je to simulakrum, parada lišena unutrašnjeg smisla. Pitanje vizije je rešeno pa predstava može nesmetano da teče.

Čini mi se da opozicija ne samo da još uvek nije u prilici da postavi pitanje vlasti no nije dovoljno smela (ili voljna?) ni da postavi pitanje vizije. Zašto je to tako?

Pravac koji je zadao Vučić predstavlja status kvo srpske politike. Ako opozicija nastoji da njegovu vlast ospori ona mora da taj status kvo preispita. A to podrazumeva da mora da se opredeljuje – u kom pravcu i na kojim tačkama taj status kvo hoće i može da naruši. Jedan primer: da li je potrebno iskočiti iz briselskih šina ili je tim šinama potrebno još brže i posvećenije ići. To je jedno, dosta važno, pitanje na koje se mora dati politički odgovor bez vavuzela, pištaljki i doboša.

No, narušavanje Vučićeve paradigme a ne samo kritikovanje upravljanja koje izvode on i njegovi znači istovremeno i početak unutaropozicionog razvrstavanja i opredeljivanja. Iskorak iz jednog stanja pasivnosti gde je suprotstavljanje Vučiću samorazumljiva stvar u stanje nesigurnosti i možda početak unutaropoziciog sučeljavanja. Jer različite vizije postoje i manje-više su artikulisane. Neka će na kraju da izađe kao pobednik, druga će pretrpeti sramotu poraza. Tavorenje u Vučićevoj paradigmi, koja ako se prekid kosovskih pregovora pokaže kao dalekosežniji nego što mnogi očekuju, može se sa opozicione tačke gledišta stoga razumeti i kao razborito rešenje. Pax Vucicica možda će biti neologizam za koji ćemo posegnuti da objasnimo dugotrajan period političke bezidejne kolotečine.

Ako je tako, bojim se da će opozicionari još dugo postavljati jedno pretpolitičko pitanje: dokle mislite da nas bijete.

I dok neki naredni opozicionar bude tonuo u predele nesvesnog, opaučen nekim tupim predmetom u predelu glave možda će mu se kao himera ukazati pred očima lik predsednika koji odgovara – „Pa dokle hoću“.

Apendiks

Na kraju ostaje pitanje: treba li se priključiti opozicionim aktivnostima nejasne sadržine i usmerenja? Odgovor je – naravno.

Ako je politička energija difuzno razlivena bez jasne koncentracije i nedvosmislenog pravca onda i udaljeni kapilar može da generiše impuls koji će na celinu imati snažnije dejstvo no u drugim prilikama.

Ako opozicionari ne znaju za šta su i za šta protestuju onda svi možemo da protestujemo za šta god hoćemo! Došla su vremena prebrojavanja. Zato, ako vam je pri ruci uzmite srpski barjak i prošetajte do centra Beograda.

Miloš Milojević
Izvor: stanjestvari.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime