Veći katolici od pape

Sada već po zlu čuveni zakon o veroispovesti, koji je pre neki dan izglasan u skupštini Montenegra ( ne Crne Gore, Crna Gora odavno tamo obitava u ilegali) pokazao je pored ostalog da nije tačno da dno postoji. Taman pomislite da smo dodirnuli najniže granice, kad nas stvarnost demantuje. Uvek može ispod. I to ne samo u Montenegru!

Famozni zakon izglasan je od strane većine poslanika, dok je manjina, protivnici zakona, već sedela u zatvoru. Potom je najdemokratskiji predsednik Montenegra, koga narod toliko voli da ga 32 godine ne pomeraju s mesta prvouzvišenog, bez obzira koju funkciju formalno ima, potpisao zakon. I sada samo da prođe 15 dana, pa da se svi okrenemo svojim radnim zadacima!

Inače, to da prvouzvišeni vedri i oblači ma kako mu se uloga u državi zvala, i ma koliko ta uloga davala zakonska ovlašćenja, nije samo montenegrinski paradoks. Bilo je toga u Latinskoj Americi, Africi, a čini se da ni u Evropi nije raritet. Ima još jedan sličan primer u komšiluku, jedino nije sigurno da li se u ovim slučajevima radi o Evropi, premda mape na tako nešto ukazuju?

Dok pomenuti zakon nije usvojen Vaseljenski patrijarh Vartolomej, prvi među pravoslavnim velikodostojnicima izjasnio se protiv zakona. Zato što je zakon direktno uperen protiv Srpske pravoslavne crkve, odnosno namere da se imovina SPC otuđi, prisvoji, da se Srbi u Crnoj Gori ponize, odrode i odvoje od Srbije. Pokazalo se da su montenegrinski silnici veći pravoslavci od carigradskog patrijarha. Međutim, i rimski papa Franja je bio protiv donošenja problematičnog zakona. Nije vredelo. Izgleda da su bezbožnici u podgoričkoj skupštini namah postali veći katolici od pape! Može i to biti u zemlji koja baštini i nastavlja delo Milovana Đilasa, Jove Kapičića, Save Kovačevića i Joksimovića i sličnih boraca za pravedniji svet. Pomenute i njihovu sličnu sabraću još pamte u Crnoj Gori po pasjim grobljima i najsvirepijem ubistvima pripadnika svog naroda, samo s razlikom da su ti pobijeni bili Srbi i pravoslavci. Na nesreću Srbije i u samoj Srbiji su junačine iz Crne Gore ostavile dubok trag u krvi nedužnih Ravnogoraca ili samo viđenijih Srba. Tako da i dan danas mnoge ulice srpskih gradova nose ulice Save Kovačevića, Ivana Milutinovića, Petra Drapšina…

Da ludilo nema kraja, slično kao dno, postarali se vajni demokratski, slobodoumni pojedinci iz regiona koji su potpisali nekav proglas u kome štite Montenegro i već pominjani zakon o veroispovesti. Naravno da se Montenegro u ovom proglasu brani od velikosrpske agresije i sličnih pretenzija. Ne znam samo da li velikosrpsku agresiju prema Montenegru sprovodi srpska opozicija? Pošto je jedino srpska opozicija podigla glas protiv verskog i fizičkog nasilja montenegrinskih silnika na Srbe u Crnoj Gori. Srpska vlast se mudro uzdržava od osuda. Zarad bratskih odnosa dve mile i prijateljske države! 

Bilo kako bilo, tek na čelu liste Latinka Perović! Žena od 87 godina, svojevremeno prvi komunista Srbije. Sve dok je Tito nije odbacio kao potrošeni list toalet papira. Kao, bila mnogo liberalna. Što će reći napredna, sa slobodnim idejama, progresivna. Za Tita i kompaniju očigledno nije. Pre će biti da su Tito i njegovi satrapi smatrali da i srpsko komunističko rukovodstvo, kao i hrvatsko onda, čine nacionalisti. Budalaština svakako, jer se u socijalističkoj Srbiji sve praštalo osim srpskog nacionalizma. Srpski nacionalista nije mogao ni da priviri na kakvo istaknutije i odgovornije mesto u Srbiji. A nije se ni moglo očekivati da će neko ko se preziva Perović, odnosno Nikezić biti srpski nacionalista i rodoljub u Srbiji! Trebalo je naći simetriju u Srbiji s hrvatskim proustaškim pokretom čelnika Savke Dabčević Kučar, Mike Tripala, Tuđmana i ostale žgadije!

Baba Latinka je verovatno isfrustrirana izbacivanjem s političke funkcije prvog stepena i trajnim smeštajem na đubrište srpske istorije otvoreno počela svesrdan rad protiv Srbije. Na svim poljima i svim sredstvima. Taj permanentan rad traje već decenijama. I tu ništa sporno nije. Ali, to što se odmah iza nje na ovoj listi našlo ime Stjepana Mesića, potom Milana Kučana, a tu su i Azem Vlasi, Haris Silajdžić, Filip David, i još mnogi muslimani, Hrvati, „Kosovari“, i valjda po imenu i nekakvi Srbi, to već spada u domen ludila. Jer ako se Hrvati, muslimani, „Kosovari“, jevrejin, bave pitanjima pravoslavlja, odnosno ugrožavanja pravoslavnih hrišćanskih vrednosti u 21.veku, to se graniči s bezumnošću. A to što su ateisti, bezbožnici i antihristi tipa Latinke, Mesića, Kučana, Vlasija, Škeljzena Malićija našli da se uopšte upliću u versku problematiku, to je već za gađenje i čestit čovek može jedino da se gnuša ovakvih „demokrata i boraca za pravdu.“

Kako li oni Srbi, potpisnici proglasa, apela, šta li je već?, mogu da stave svoj potpis ispod potpisa „čoveka“ koji je bio plaćen da vodi državu, a on je rušio iznutra. I kad je ostvario svoj naum javno se pohvalio. „Ja sam svoj zadatak obavio. Jugoslavije više nema“! Koji čovek može biti u društvu s Milanom Kučanom, predsednikom Slovenije u čije vreme predsednikovanja su slovenački teritorijalci ubijali nenaoružane osamnaestogodišnje pripadnike JNA? Komunistički oficiri nisu verovali u izdajstvo slovenačkih separatista. Tako da su metiljavi slovenački lovci nesmetano mogli da ubijaju žrtvovanu decu, da ih prebijaju lancima i potom da ih u donjem vešu strpaju u železničke vagone s natpisom stoka za Srbiju? Takvi „Srbi“ imaju ime i prezime. Stavili su ga na papir a mi bi trebali da se zapitamo kako ova napredna vlast može da sarađuje s „ljudima“ koji su stavili potpis zajedno s Mesićem, Kučanom, Vlasijem, Bogićevićem, a zovu se Čanak ili Čeda Jovanović?

Miodrag Tasić