NAKON što je srpska vlada u septembru 2015. potpisala sporazum sa NATO „O logističkoj podršci“ (a koji je početkom 2016. ratifikovala Skupština i potpisao predsednik T. Nikolić), srpski narod, razbijen na razne državne formacije na postjugoslovenskom prostoru, a pre svega u Republici Srpskoj, našao se u situaciji koja potencijalno je gora od onih za vreme Prvog i Drugog svetskog rata, što kritično dovodi u pitanje njegov opstanak.
Dva su izvora pretnje: NATO i vehabijski pokret, s tim što vehabijski pokret predstavlja udarnu pešadiju za ostvarenje geopolitičkih ciljeva američke administracije.
Počnimo od druge pretnje. Tokom više vekova, Muslimani na Balkanu bili su sledbenici najrasprostranjenijeg i najumerenijeg Hanefijskog mezheba, učenja koje je u Otomanskoj imperiji imalo zvanični državni status. Međutim, na prelomu između XX i XXI veka balkanski mezhebski islam, koji je predstavljao bastion od ekstremnih islamističkih procesa, napao je vehabijski virus, uz velikodušnu saudijsku finansijsku pomoć i američku vojno-logističku podršku.
Teren je blagovremeno bio pripreman – Saudijska Arabija je stekla bogato iskustvo jer je ranije finansirala, prodrla i jačala svoj uticaj među ekstremnim sunitskim islamistima u Avganistanu. Posle iskustva u Avganistanu, rad na stvaranju terorističko-diverzantskih islamističkih grupacija, kao udarne pešadije za vođenje rata protiv pravoslavnog življa na Balkanu, postao je više tehnička stvar.
Međutim, delovanjem više faktora u Bosni su uspeli stvoriti bazu i ujediniti ekstremne sunite i svetsku islamsku terorističku mrežu. Sa ovog bojnog polja, obučene i organizovane ekstremističke islamske grupacije svih fela, spremne su da svoje bojovnike pošalju u razne regione po svetu (kao na primer, u Ukrajinu i na Kavkaz, na prvu liniju).
Uticajni vehabija Ahmed ibn Nafija iz Meke pre početka rata u BiH izjavio je: „Mi se oslanjamo na vas. Pred nama je uspostavljanje kalifata na Balkanu, jer je to put ka osvajanju Evrope. Svaki imam u našim državama, a pre svega u Turskoj, spreman je da pomogne. Znajte, prema tome, braćo, da vreme radi za nas. Hajde da pomognemo našoj braći koja se bore za svetu stvar na Balkanu…“.
Lider Stranke demokratske akcije Alija Izetbegović i njegov tim – Haris Silajdžić, Hasan Čengić, Omer Behmen i Bakir Izebegović (Alijin sin) – otvorili su put da ekstremni islam uđe u Bosnu i Hercegovinu.
Prvo, džihadistima se u BiH otvorila Zelena transverzala preko aktivnosti Mustafe Cerića, „omiljenog imama u SDA“, koji je, nakon što je, u jesen 1992. godine, postao Reis, kao specijalni predstavnik od islamskih zemalja tražio podršku za bosanski džihad. Drugo, bojovnici-plaćenici, koji su činili subnacionalnu operativno sposobnu borbenu grupu, za realizaciju sistematskih diverzantsko-terorističkih operacija, prebačeni su iz Saudijske Arabije, Jordana, Sirije, Pakistana i drugih zemalja.
Na toj osnovi je 1993. godine formirana jedinica El Mudžahedin koja je dejstvovala kao posebna ratna jedinica ili kao jedinica u sastavu Armije BiH.
Metodi dejstva jedinice El Mudžahedin bili su nasilje, teror, terorizam i etničko čišćenje. Ekstremni islamisti – vehabije, koji su nakon rata u BiH ostali na tom području, i dan danas se nalaze u 17 opština (ili 28 naselja) Federacije BiH: Zenici, Žepči, Zavidovićima, Maglaju, Tešnju, Gračanici, Kalesiji, Srebreniku, Živinicama, Bihaću, Cazinu, Velikoj Kladuši, Travniku, Donjem Vakufu, Ilidži, Hadžićima i Goraždu.
Oni čine svojevrsnu „mrežu eksteritorijalnih sela“ u kojima se ukorenila ideologija ekstremnog islama (vehabizma) i nalaze se u teško dostupnim planinskim delovima u kojima funkcionišu i kampovi za obuku bojovnika. Na toj teritoriji postoji nevidljiv sistem „skeniranja“ svakog neznanca, neka vrsta „kontrolnih punktova“, u kom učestvuje i samo lokalno stanovništvo.
Tako je, na primer, glavni lider vehabija u BiH, imam Nusret Imamović (iz Gornje Bočinje u opštini Maglaj), prešao tradicionalni put od pripadnika odreda El Mudžahedin, ratovao na prvoj liniji fronta protiv Srba, a nakon završetka rata završio je fakultet za Šerijatsko pravo u UAE. Po povratku u BiH postao je vezivna karika između austrijskog (bečkog) i balkanskog vehabijskog centra. Kao jedan od komandanata Fronta an-Nusra, od 2013. godine, ratuje u Siriji.
U poslednje vreme, diversifikuje se način širenja ekstremističkih islamskih pravaca. Posebno raste stepen nezavisne aktivnosti ilegalnih grupa koje ne kontrolišu ni centralne, kao ni religiozne vlasti.
Propovednici iz arapskih zemalja, bez odobrenja Islamske zajednice BiH, na teritoriji Federacije BiH, formirali su 63 samostalna džemata. Oni su registrovani kao udruženja građana, zbog čega ih Islamska zajednica BiH ne može kontrolisati. Na taj način se, na političko-socijalnoj sceni BiH pojavio još jedan ekstremni i uticajni faktor u vidu samozvanih džemata. Razne procene govore da u BiH trenutno ima oko 100 hiljada vehabija od kojih je 5 hiljada u stanju da odmah „uzme oružje“.
Saudijski i katarski novac, iransko iskustvo u formiranju „eksteritorijalne mreže“, neometan tranzit bojevika na Bliski Istok radi sticanja ratnog iskustva (taj tranzit obezbeđuje Turska), snažno je i nepovratno ukorenio ekstremni islam na bosanskoj zemlji (otuda, po svoj prilici, bojovnici „bele Al Kaide“ – slovenske spoljašnjosti – „idu“ u Ukrajinu). Poslednjih godina je, upravo „bela Al Kaida“, na globalnom nivou i na teritoriji Evrope stvorila najveći broj međusobno povezanih terorističkih grupa.
Međutim, svaka mreža mora da ima svoj organizaciono-mobilizacioni centar. Da bi se pojavila, unapred su morali da budu obezbeđeni uslovi.
Pre rata u Sarajevu je živelo oko 40 odsto Muslimana, 33 odsto Srba i 12 odsto Hrvata. Od 150 hiljada Srba samo u Sarajevu, trenutno na teritoriji Federacije živi samo nekoliko hiljada.
Za Srbe bilans zapadne „demokratizujuće intervencije“ izgleda ovako: u Sarajevu ništa više nije srpsko, ali se zato na svakom koraku mogu videti muslimansko-bošnjačka simbolika i vehabijsko-šerijatske patrole. U Sarajevu se nalazi džamija Kralj Fahd koja ima eksteritorijalni status, preciznije – to je diplomatsko-konzularno predstavništvo Saudijske Arabije. To znači da zakoni BiH ne važe na njenoj teritoriji, a policija i sudski organi tamo nemaju pristup.
Džamija Kralj Fahd je vlasništvo Saudijske Arabije. Saudijska Arabija je pre izgradnje postavila takav zahtev, a bosanske vlasti su joj izašle u susret. Bakir Izetbegović pružio je neposrednu podršku njenom funkcionisanju.
Glavni imam džamije Kralj Fahd Nezim Halilović Muderis, u leto 2015. godine, tokom žučnih debata povodom rezolucije koju je predložila Velika Britanija, a koja je osuđivala Srbe zbog navodnog „genocida u Srebrenici“, pozivao je u svojim hutbama (propovedima) da „lobisti i njihove porodice, koji su protiv rezolucije, budu uništeni“ (!), pozivao je teroriste da u ime Alaha napadaju Republiku Srpsku – „entitet stvoren na zločinu i genocidu“.
Drugi poznati lider vehabija Husein Bilal Bosnić, u svojim video obraćanjima objavio je plan islamista za osvajanje Banja Luke, Prijedora, Višegrada i Sandžaka u Srbiji (da bi se „Republika Sandžak“ spojila sa Bošnjacima u BiH i tako formirala jedinstvenu „zelenu balkansku transverzalu“). Evo, kako izgledaju njihovi strateški planovi.
Na praktičnom nivou veoma su indikativni napori vehabija da pokupuju svu srpsku imovinu na čitavoj teritoriji Federacije BiH i na njoj osnuju „šerijatske zajednice“. Međutim, posebno treba obratiti pažnju da od 2011. godine, traju višestruki pokušaji da se kupe kuće u blizini vile predsednika Republike Srpske Milorada Dodika.
Treba istaći da se strateški, koordinacioni, logistički i finansijski centar za vehabijsku delatnost nalazi van granica BiH i to u Beču u džamiji Sahab. Za „bosanski pravac“ odgovoran je hafiz Muhamed Porča koji se nalazi na čelu organizacije „Unija džemata“. Porča je obrazovanje stekao u Saudijskoj Arabiji, a iz Austrije pruža ideološku, finansijsku i logističku podršku ekstremistima u BiH. Bečki centar održava veze sa sličnim centrima u Milanu i Minhenu. Porčina desna ruka je Nedžad Balkan (Abu Muhamed). On je takođe držao propovedi u džamiji Sahab, trenutno je odgovoran za „sandžački pravac“.
Preko BiH širi se međunarodna džihadistička mreža – čiji je jedan od osnovnih zadataka vrbovanje i ubacivanje bojovnika na Bliski Istok kao i puzajuće jačanje na terenu – posebno u BiH, RS, Srbiji i Crnoj Gori.
Sve prisutniji salafisti su najdirektnije reislamizovali oko 10 odsto Muslimana na Balkanu (to je oko 500 hiljada ljudi mahom Bošnjaka i Albanaca). Pravi šefovi vehabija dobro znaju da se moderni ratovi vode na mentalnom nivou pa je zato njihova „ciljna grupa“ – oko 5 miliona muslimana hanefijaca na Balkanu.
Ako se ostvari glavni cilj, ako dođe do promene svesti i ako hanefijski religiozni profil identiteta bude neprimereno promenjen u ekstremistički „sistem vrednosti“ po uzoru na Saudijsku Arabiju, onda će ove okupirane teritorije biti bespovratno izgubljene i za Srbe i za Rusiju.
Vehabistička „ratna falanga“ formirana je, hrani se i razvija. Republika Srpska je direktno ugrožena i izložena subverzivnim operacijama, prodoru diverzantsko-terorističkih grupa i njihovim napadima.
Opasnost se Republici Srpskoj prvi put u istoriji prikrada i sa druge strane.
Vlada Srbije potpisala je sporazum sa Organizacijom NATO o logističkoj podršci. Bazu, osnovu, bez koje bi sporazum o logističkoj podršci bio nemoguć, predstavlja u stvari „Sporazum o unapređenju saradnje i statusu snaga u okviru Programa Partnerstvo za mir” – Sporazum PfP/SOFA (Status of Forces Agreement, SOFA), potpisan u januaru 2014. godine, ratifikovan u julu 2015. godine.
Podvlačimo: upravo u periodu vladavine SNS Aleksandra Vučića Srbija je uvučena u tako bliske uzajamne odnose sa NATO paktom da je u principu nemoguće govoriti o neutralnosti zemlje pošto pomenuti sporazumi lišavaju zemlju suvereniteta i ne dozvoljavaju joj da dalje sama definiše doktrine i pravce spoljnopolitičkog razvoja (naravno, može na papiru i rečima ali ne i u praksi – alijansa neće dozvoliti).
Tako je Srbija zafiksirana u zonu uticaja severoatlanske alijanse. Veoma skromni naziv „O logističkoj podršci“ prikriva mogućnosti koje su date Severnoatlantskom paktu da koristi bilo koji objekat i infrastrukturu zemlje po sopstvenom nahođenju, i da se slobodno kreće uz puni imunitet svog personala. NATO sada, umesto Kancelarije za vezu, može slobodno po Srbiji da formira ratne štabove(!). Nastaviće se „operativo usklađivanje“ (prelazak na standarde, usklađivanje vojnih doktrina, pristupa, koordinacija borbenih dejstava, saradnja jedinica i sl.) i učešće Srbije u multinacionalnim operacijama.
Srbija mora svaku informaciju da razmenjuje sa NATO paktom. Uzgred, to je toliko visok stepen „saradnje“, da samo članstvo u alijansi i nije neophodno – od sad će formalni ulazak Srbije u NATO imati više psihološki nego praktički značaj.
Na putu punopravnog članstva u NATO, BiH ima punu podršku SAD i Turske. Predsedavajući Predsedništva BiH, Dragan Čović, uveren je da će na junskom samitu NATO u Varšavi biti aktiviran Akcioni plan članstva BiH u NATO. Turska aktivno podržava BiH da pristupi NATO-u: „Postoje četiri zemlje kandidata – Crna Gora, Makedonija, Gruzija i Bosna i Hercegovina. Mi želimo da susret članica NATO u Varšavi ima glavni smisao, a to je širenje NATO“ – kaže se u saopštenju turskog ministarstva inostranih poslova.
Kao protivtežu, predsednik RS Milorad Dodik izjavio je da povodom tih planova u Republici Srpskoj treba da bude održan referendum.
NATO je zainteresovan za niz „lokacija“ i insistira da imovina Republike Srpske i Federacije BiH pređe u vlasništvo „državnog saveza BiH“. NATO pakt je zainteresovan da dobije bazu u Banja Luci – a visoki zvaničnici NATO posebnu pažnju prilikom svojih poseta poklanjaju kasarni Kozara koja ima ukupno 22 objekta. NATO želi da sve to ima u svom posedu. Pre toga je, po utvrđenoj šemi, bila likvidirana Vojska Republike Srpske (zvanično 1. januara 2006. g.). Oružje je bilo predato „pod zajedničku kontrolu“, a „višak naoružanja“ uništen, tako da više ništa i niko ne smeta uspostavljanju NATO kontrole nad tim delom Evrope.
U BiH funkcioniše ratni štab NATO (u Sarajevu, Kamp Butmir) koji je operativno povezan sa „Komandom združenih snaga u Napulju“. Trenutno snage EUFOR (7 hiljada ljudi) rade pod patronatom NATO i u skladu sa Aranžmanom „Berlin plus“.
Načelnik generalštaba Vojske Srbije Ljubiša Diković na nedavnom susretu sa načelnikom Združenog štaba Oružanih snaga BiH general-majorom Antom Jelićem, ponudio je BiH „mogućnosti koje imaju ABHO-centar u Kruševcu, Vojna akademija i baza Jug radi pripreme mirovnih misija“. Saradnja sa Centrom za obuku za operacije podrške miru (PSOTC) realizuje se do nivoa razmene instruktora.
Dakle, Republika Srpska se našla u kleštima. Od strane FBiH – NATO pakta i vehabija, od strane Srbija-NATO.
Teroristička vehabijska falanga „prvi je pešadijski borbeni ešalon“ NATO (kao na Kosovu i Siriji) koji obuku i finansijska sredstva dobija spolja, a predstavlja sredstvo za pretnju i napad na Republiku Srpsku. Međutim, Srbi „sa one strane Drine“ tokom čitave svoje istorije uvek su ofanzivu očekivali sa Zapada. Sada više nemaju pozadinu. Potpisani Sporazum između Srbije i NATO omogućuje ovoj alijansi da na teritoriji Srbije napravi svoje baze i ratne štabove, što se do sad nikada u istoriji nije dogodilo. To su „inovaciona strateška klešta“ ili prelomni momenat.
Ako najnoviji Sporazumi sa NATO u punoj meri zažive Srbija, čak i ako bi to poželela, više neće moći da pruži pomoć RS (u slučaju pokušaja nasilne smene režima, terorističkih napada i sl.). Ali, i ne samo to.
U slučaju „vanredne situacije“ i želje da se Srbija na bilo koji događaj u RS odazove, NATO ima mogućnost i instrumente da se umeša i „reši situaciju“, verovatno i uz gonjenje „nepoželjnih“. Novonastala situacija sadrži kritičnu pretnju za faktičko postojanje države Republike Srpske i na najozbiljniji način Srbiju lišava suvereniteta, sve do njegovog poništenja.
Umesto poništenja – ne samo navodne neutralnosti, već i samog srpskog državnog i narodnog suvereniteta, vreme je, već sad, da se detaljno i javno preispitaju i ponište upravo poslednji sporazumi sa NATO.
Dok stvarno ne bude prekasno.
Anja Filimonova
Fakti / FSK
Ma šta nam napriča?