Vekovni proces

Andrija Mandić, vođa srpskog naroda u Crnoj Gori održao je govor pred sudom. On je jasno i nedvosmisleno opovrgao besmislenu optužnicu.

Istorija se nažalost ponavlja, a srpski narod je ponovo žrtva. Kada je sredinom oktobra 1909. godine počeo Kolašinski proces bilo je izvesno da se sudi onima koji su želeli da Kneževina Crna Gora postane demokratska država. Neuspeli pokušaj pobune, daleko od prestonice, koji je započeo jedan niži oficir o čije su se zapovesti oglušili njegovi vojnici i koji se kasnije predao vlastima, svakako nije mogao biti razlog da čitavo jedno udruženje koje je proklamovalo upotrebu mirnih sredstava radi ostvarivanja demokratizacije, bude proglašeno za zločinačko a njegovim članovima na zatvorenom suđenju dosuđene najteže ili visoke kazne. Današnja propaganda crnogorskog režima tvrdi da je to bio nekakav pokušaj velikosrpskog osvajanja Crne Gore. Pisanje novina odanih samovlasti kneza Nikole, govore da je to ipak bio strah jednog ostarelog monarha i posledica rivalstva dinastija. Cetinjski vijesnik je tako napadao beogradsku štampu pišući:

„…pošto je u Srbiji sve upropastila, želi da upropasti i Crnu Goru, nastojeći da joj ubije ugled, razori njenu snagu i njen život i da je na taj način onemogući da diže potlačeno Srpstvo na oružje i borbu.“

Zbog Kolašinskog procesa i presuda na smrt i duogodišnje robije, nastala je bura i to ne samo u Srbiji i srpskim zemljama, već širom Evrope. Samo je u Austrougarskoj vlada uočila odličnu priliku da podstakne i pomogne spor između dve bliske države. Čak ni, prema srpskoj vladi po pravilu neprijateljski nastrojeni Tucovićevi socijaldemokrati, nisu bili spremni da podrže režim kralja Nikole. Na studentskom zboru okupio se najveći broj učesnika u dotadašnjoj istoriji ove beogradske ustanove. Na jednom mitingu Dimitrije Tucović je okupljenima rekao:

„…radništvo i slobodni građani Beograda moraju osuditi politički zločin, kojim se jedan u krvi istruleli režim na Cetinju misli da održi i dalje na nesreći siromašne Crne Gore. Streljanje petorice opozicionara u Kolašinu je najordinarnije političko ubistvo.“

Vreme je pokazalo da je Kolašinski proces bio montiran i da je u pitanju zaista i bilo političko ubistvo osuđenih. Godinu dana ranije, na osnovama brošure koju je objavio i svedčenja austrougarskog agenta Đorđa Nastića o prevratničkim planovima vođa Hrvatsko-srpske kolaicije u Zagrebu, započeo je Veleizdajnički proces u Zagrebu. Bio je to deo nastojanja vlasti u Beču da obesprave srpski narod, kao i da na taj način ostvare još snažniji uticaj na Srbiju u vreme aneksije Bosne i Hercegovine. Optužnica je u potpunosti opovrgnuta i deplasirana na sudu. Bečki istoričar Fridjung je u nekoliko članaka optužio vođe hrvatsko-srpske kolaicije za zločin izdaje prema Austrougarskoj. U to vreme, svaka ideja suprotstavljena trenutnom ustrojstvu carstva, bila ona miroljubiva i posvećena demokratskim reformama, viđena je kao ovaj najteži zločin. Slobodoumna javnost monarhije ustala je na stranu srpskih i hrvatskih poslanika. Optužba je konačno propala, a falisfikovani dokazi opovrgnuti.

Sve ovo se danas dešava u Crnoj Gori. Samo što niko nije ni pokušao da pobuni neku četu Vojske Crne Gore. Tu su i lažni ili prisilini svedoci, za krunskog evo treća država traži ekstradiciju… Tužilaštvo je pod kontrolom države… Nov je pritisak na obične ljude, građane druge države koje je sticaj okolnosti doveo u Crnu Goru i u ruke jednom režimu koji misli da ima vlast nad pravdom i može da je zameni čime god želi. Dirljivo je držanje ovih osoba, njihovo nepristajanje na sramnu ulogu pa i po cenu da tako sami sebi dosude dalje zatočenje.

U zatvoru je i jedan general srpske policije. Iako penzioner, on je državljanin Srbije i uvek će u izvesnom smislu biti deo njenih ustanova. Gde je Srbija u svemu ovome? Koja država – osim nekih dalekih, novoosnovanih, bez tradicija, demokratskih i modernih ustanova, rastrzanih unutrašnjim sukobima… – sebi dozvoljava da ne reaguje u ovakvoj situaciji. Mi živimo u vremenu kada je u Crnoj Gori otkrivena navodna zavera za rušenje ustavnog poretka ali nije pronađeno oružje, dok je u Srbiji pronađeno oružje (u blizini kuće oca današnjeg predsednika) ali nije otkrivena i navodna zavera.

Slobodan i demokratski svet sporo reaguje zato što preovladava uverenje da je sve ovo marketinški trik Đukanovićevog režima u kome je proces viđen kao javno sramoćenje a pritvor kao kazna za optužene. Ipak, takvo shvatanje moglo bi uskoro da omogući i surove kazne izrečene nevinim osobama, pa možda i progon svih pristalica demokratije ili čak čitavog jednog naroda.

Piše: Čedomir Antić