Objavljeno: 19. Maj 2017.

„Velika Albanija“ i NATO opelo za Crnu Goru

Tirana i Priština više i ne kriju da im je cilj realizacija velikoalbanskog projekta. I ranije je bilo jasno da je tako, ali tražila se kakva takva umivena forma. Sada su stvari ogoljene. Albanci su, osnovano ili ne, uvereni da im je Zapad u nedavnoj prošlosti dao zeleno svetlo za stvaranje tzv. „Velike Albanije“. Samo je bilo pitanje vremena i načina kako će se to ostvariti. Sada misle da vreme ističe a svaki način im je prihvatljiv.

EKSPANZIONISTIČKI PLANOVI

2017-05-19_045936Geopolitička arhitektura sveta se brzo menja a Albanci nisu dobili ono što su očekivali ili pak ono što su verovali da će im sigurno pasti u šake jednog dana. Budućnost, iskreno se plaše, verovatno će biti mnogo manje povoljna za njih. Zapad slabi dok Rusija i Kina jačaju. Uporedo, na Zapadu su sve snažnije snage koje imaju rezervu prema albanskim aspiracijama. U takvim okolnostima Tirana i Priština postaju sve nervoznije i agresivnije. Svoje megalomanske snove žele već danas da pretvore u realnost.

Čujemo mračne ideje da ako Beograd ne prizna secesiju Kosova, ono će istaći svoje aspiracije na Toplicu i druge delove centralne Srbije jugozapadno od Niša. Zatim će uslediti pohod na njih. A i pre njega planirana je okupacija i severa Kosova, odnosno etničko čišćenje preostalih srpskih i drugih nealbanskih enklava južno od Ibra.

Sve agresivnije je ponašanje Albanaca u Makedoniji, uz zahteve da se ta zemlja u prvoj fazi (kon)federalizuje, što je samo korak ka drugoj fazi njenog razaranja, a to je stvaranje nekakve treće albanske države na gotovo polovini njene teritorije. Velikoalbanski šovinisti ne skrivaju ni pretenzije prema Grčkoj. Jedino je pošteđena Crna Gora. Tačnije, na prvi pogled deluje da je tako.

MILO ILI MURAT?

Opskurni režim Mila Đukanovića je uspostavio bliske veze sa kriminalno-političkim strukturama u Prištini i Tirani. Štaviše, najbukvalnije opstaje oslanjajući se na koalicionu podršku albanskih partija u Crnoj Gori. Otuda, oficijelna Podgorica misli da nema problem sa zagovornicima „Velike Albanije“. To što se i veliki delovi Crne Gore nalaze na kartama koje tu geopolitiku spodobu prikazuju, tumači se kao neprijatno nasleđe prošlosti. Novopečeni crnogorski „prijatelji“ to što su nekada mislili, više ne misle ozbiljno. Uostalom, i ako misle, nije bitno. Crna Gora je sada članica NATO i taj savez će je, navodno, zaštiti.

Kakva greška! NATO služi Vašingtonu, a ne on minornim članicama tog vojnog saveza. A svaka sila koja nije uistinu moćna, tretira se tu kao minorna. Setimo se čuvenog „Džonsonovog pisma“ iz 1964. upućenog zvaničnoj Ankari. U njemu je vrlo jasno rečeno da Amerika neće da snosi posledice grčko-turskih sporova i eventualnih sukoba.

To što su obe zemlje, Grčka i Turska, bile članice NATO, nije obavezivalo SAD da se u njihove razmirice meša na način koji toj sili nije odgovorao. Prethodno je mala Grčka krajnje nediplomatski upozorena da je za „američkog slona“ obična „muva“ te da ne umišlja da je drugačije (usmeno je to rečeno grčkom ambasadoru). Onda je nešto malo uvijenije ali suštinski slično u pomenutom pismu saopšteno Turskoj. I još nešto pride se tu našlo: da ako se Turska odluči da interveniše na Kipru, Amerika neće Tursku braniti u slučaju da Sovjetski Savez odluči da vojno pomogne Grcima (makar onima na vojno-politički nesvrstanom Kipru).

KIPARSKE POUKE

Turska je naučila lekciju. Privremeno se povukla da bi kasnije energičnije nastupila. U sledećih deset godina je drastično pojačala vojnu moć, kako bi sama lako mogla da porazi Grke te bi bila doživljena u Vašingtonu ozbiljnije od bedne muve. Uporedo je u značajnoj meri poboljšala odnose sa SSSR-om kako bi sama osigurala svoja leđa. Što se tiče Grka, oni su, opterećeni unutrašnjim razmiricama, propustili vreme da vojno-politički ojačaju.

Tako su slabi i razjedinjeni dočekali 1974. godinu kada je došlo do nove kulminacije „Kiparske krize“. Taj put je njen element postala i turska invazija na Kipar. Posledica toga je bila turska okupacija 40 posto teritorije Kipra (iako su Turci činili samo 18 procenata kiparskog stanovništva), proterivanje 200 hiljada Graka iz svojih domova, stvaranje nekakve turske nezavisne države na severnom delu ostrva.

Kao što je bilo rečeno, NATO nije brano Grke niti je sputavao Turke. Doduše, ne bi branio ni njih da su oni bili slabija strana u sukobu sa Sovjetima. Kao što je Bela Kuća ranije poručila: za nju su Grci i Turci obične muve. Da li stvari danas stoje drugačije sa Crnom Gorom? Naravno da ne. Tek je ona nebitna i inferiorna. Vašington, Berlin, Pariz, London – zbog nje sigurno neće reskirati živote svojih vojnika. Ako Albanci krenu u pohod i na nju, na to se svakako neće gledati pozitivno, ali ništa neće biti učinjeno ni da se krvavi pir spreči. A da Albanci dobro znaju zašto pola Crne Gore uključuju u granice svoje monstruozne „Velike Albanije“ – odgovor je potvrdan. Nameravaju da u pogodnom momentu te teritorije osvoje.

ALBANIZACIJA BOŠNjAKA

Radi toga, na način koji višestruko prevazilazi kulturno-prosvetna i druga manjinska pitanja, svestrano jačaju potencijale alabanske zajednice u Crnoj Gori. Kao u drugim zemljama regiona, ona u pogodnom momentu treba da bude „peta kolona“ albanskog ekspanzionizma. I to je tek polovina albanske mračne zamisli. Drugu polovinu čini negiranje slovenskog identiteta naših muslimana u Crnoj Gori. Za njih se u velikoalbanskim krugovima uporno ponavlja glupost da se radi o sloveniziranim Albancima. Kao da su Albanci bili muslimani i pre dolaska Turaka pa je deo njihovih sunarodnika tokom viševekovne srpske vladavine u srednjem veku izgubio izvorni identitet a sačuvao veru.

Koješta. Nema sumnje da su u pitanju islamizirani Srbi. Nadalje, pre je tačno da je veliki deo Albanaca srpskog porekla nego obrnuto. Na stranu nebuloze koje se čuju i u Bosni da je islam bio prisutan na Balkanu i pre turske okupacije. No, ostavimo sada to na stranu. Ono što je ovde bitno to je da su tzv. Bošnjaci u Crnoj Gori za Albance identitetski poljuljani deo njihovog naroda. I to ne samo oni u opštinama Plav i Gusinj – gde su najizrazitije albanske pretenzije – već i u drugim delovima Crne Gore, od severa te republike do njenog južnog primorja.

Albanska aždaja želi da državno-teritorijalno proguta veliki deo Crne Gore ali i nacionalno značajan deo naših muslimana koji sebe danas definišu kao Bošnjake. Za nas su ti ljudi nesumnjivo srpskog porekla, ali im ne osporavamo pravo da budu Bošnjaci. Isto kao što je za svakog svesnog Srbina Crna Gora srpska zemlja, ali to ne uključuje i osporavanje njene državnosti i prava onih građana koji se ne osećaju kao Srbi da se izjašnjavaju kao Crnogorci u nacionalnom smislu (problem je kada se raznim vidovima socijalnog, političkog, propagandnog i ekonomskog pritiska takav identitet nameće građanima Crne Gore čija srpska osećanja su i dalje živa).

PASIVNI OTPOR

Crnoj Gori nema spasa ako zagovornici velikoalbanskog projekta pomisle da su u prilici da prema njoj krenu u ofanzivnu akciju. S druge strane, to ponavljam, NATO neće pomoći Crnoj Gori ako se to dogodi. Kiparski slučaj to empirijski potvrđuje. Zato je za Crnu Goru jedini spas u unutrašnjem jačanju i razvijanju bliskih odnosa sa Srbijom i svim drugim državama koje su spremne da joj istinski pomognu. Međutim, oficijelna Podgorica to neće da vidi a od pravih prijatelja beži u zagrljaj pravih neprijatelja. Uostalom, i što bi bilo drugačije?

Ljudi koji odlučuju u Podgorici ravnodušni su prema sudbini svoje zemlje i njenog naroda kao da su tuđi. Mila i kompaniju interesuje samo lični profit. Nadam se da kritična masa slovenskih stanovnika Crne Gore – bili to građani koji sebe doživljavaju kao Srbe, Crnogorce ili Bošnjake – shvata da je baš tako. Ipak, to nije dovoljno. Režim falsifikuje izbore i na druge načine prekraja volju građana. Može većina građana da bude protiv njega, ali on će nalaziti način da opstane. A svaki dan njegovog opstanka umanjuje šansu Crne Gore da izbegne albanizaciju.

U takvim okolnostima jedino rešenje je pasivan ali uporan građanski otpor. Neposlušnost kriminalnom režimu bi, pogotovo u letnjim mesecima kada je funkcionisanje države bitno zbog turizma, nanela fatalne udarce režimu. Takav otpor oduzeo bi mu finansijske resurse za opstanak i naneo međunarodni udarac njegovom imidžu. Naravno, nema sumnje da bi pasivni otpor u sezoni kada se zarađuje novac, bio bolan i za mnoge građane. Ali neka se zamisle i vide šta im je alternativa: to je učenje albanskog jezika i alabanizacija imena kako bi mogli da opstanu u „Velikoj Albaniju“ u koju ih gura morbidni režim!

Dragomir Anđelković

www.vidovdan.org

1 Komentar
Napišite komentar
  1. Gordana piše:

    Da je neko drugi potpisnik ovih redova, a ne gospodin Anđelković, shvatila bih ovaj tekst po onoj – ćerku kara, snaji prigovara.
    Ali pošto to nije slučaj, molim gospodina Anđelkovića da pojasni dve stvari;
    – u poslednja dva pasusa su reči upućene Crnogorcima ali molim da istaknete razliku u odnosu na Srbe i zvaničnu politiku Srbije (jer je ja ne vidim i sve mislim da ste opisivali stanje u Srbiji)
    – takođe molim da pojasnite ono oko nepriznavanja Bošnjaka u Srbiji ( šta hoćete od Raške oblasti da napravite Sandžak ili da se Raška oblast pripoji Albancima?).

    Mislim, predočio je gospodin Anđelković istinu, ali je zaboravio da počisti ispred svojih vrata pa ja nekako sve shvatam njegove reči kao – eto popustili i pogrešili i Makedonci i Crnogorci i Grci pa nas jadne Srbe, bez naše krivice, doveli u poziciju da nam Albanci uzimaju trećinu države. Ma odjebite, sve sa parama koje dobijate od Vučića…

Ostavite komentar

Poštovani, molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija „Korena“ zadržava pravo da skrati ili ne objavi komentare anonimnih čitalaca, koji sadrže direktne pretnje, neosnovane optužbe, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.