Velika Hoča, nadomak Orahovca, mesto od davnina poznato po vinogorju, koje je jedno od najblagorodnijih na prostoru KiM-a i šire. Ova većinski srpska sredina, u srcu Metohije, čuvena je i po 13 pravoslavnih crkava koje se nalaze u ovom mestu. Po rečima meštana, Hoča je nekad brojala 1.600 stanovnika, sada samo 560. Ekipa KoSSeva našla se juče u ovom metohijskom selu.
Pri ulasku u selo, na ulicama gotovo i da nema ljudi. Krećemo se ka centru sela. U samom centru nalazi se crkva Svetog Arhiđakona Stefana, a preko puta na daleko čuvena Dečanska vinica.
Nedaleko odatle zatičemo nekoliko starijih meštana okupljenih ispred seoske prodavnice.
Kako se živi u Hoči – pitanje koje se samo nameće.
„Vi novinari znate bolje nego mi,“ kaže odsečno jedan od njih; Živorad Čukarić, pa dodaje:
„Nikako. Nema struje, nema vode, nema telefona, samo nam preostalo ono groblje gore da idemo živi. Dve nedelje nemamo vodu.“
Pitamo ih da li su nekog obavestili o ovom problemu, uzvraćaju odgovorom – „A, koga?“
Pedesetosmogodišnji Živorad Čukarić živi, kako kaže, na minimalcu.
„Ni sa čim se ne bavim, sedim. Taj minimalac primim, pojedem i ajd’ u zdravlje,“ dodaje on.
Za razliku od Čukarića, pedesetdvogodišnji Mića Mavrić radi u školi, na održavanju prostora.
Na naše pitanje, da li je bezbedno u selu, on kaže:
„Ne možemo da kažemo da nije bezbedno, idemo u Orahovac, Prizren. Ne smemo da kažemo…. Idemo, krećemo se. “
Jedan od, takođe, starijih Hočanaca, ne toliko voljan da razgovara sa nama, u prolazu dobacuje:
„Super živimo, hvala, doviđenja.“
Ispred kuće, u jednoj od uskih hočanskih ulica, stoji Lela Nakalamić.
„Kako moramo, eto, vidiš kako,“ odgovara ona odmahujući glavom na naše pitanje – kako se živi u Hoči.
Da li se oseća bezbedno, pitamo je, a ona opet odgovara istim setnim tonom – „Eh, bezbedno, kakvo bezbedno.“
Na početku jedne od hočanskih ulica, osnovna škola „Svetozar Marković“, igralište u dvorištu škole prazno.
Nedaleko od škole, srećemo Nikolinu, Andrijanu i Borisa koji, držeći se za ruke, poskakuju. Krenuli su do prodavnice.
Pozdravljaju nas prvi: „Dobar dan“- i sami započinju priču sa nama.
Nikolina pohađa prvi razred, a u odeljenju ih je, kaže, petoro.
„U predškolskom ima desetoro, a u drugom razredu je bilo sedmoro, sada su dve devojčice otišle, ostalo je pet,“ objašnjava sedmogodišnja Nikolina.
Andrijana ima pet godina, i predškolac je.
Ove dve devojčice kažu da im je u Hoči lepo, vreme na raspustu provode igrajući se, a ponekad, kako kažu, gledaju utakmice, a volele bi da imaju tobogan.
Preko leta vreme, kažu, provode u Belom potoku.
„Mi ćemo da se preselimo u Beli potok, Boris i ja,“ kaže Nikolina.
„I ja ću,“ uskače Andrijana i dodaje:
„I mi ćemo opet da budemo komšije.“
Ostavljamo ovo troje mališana da se igraju, a mi polako napuštamo Veliku Hoču. Ostavljamo i nekolicinu meštana na ulicima, a više onih „skrivenih“ iza visokih kapija svojih domova. Iza nas ostaju brdovite hočanske ulice, porušene ili mahom starije kuće.
KoSSev
