Da li je rat u Bosni bio i verski sukob? Prema podacima kojima raspolaže Milivoje Ivanišević, direktor Centra za istraživanje ratnih zločina nad Srbima u Bosni, veliki broj zverskih napada na Srbe se desio upravo nedeljom ili na praznike. On o tome priprema knjigu, čiji predgovor „Koreni“ ekskluzivno objavljuju
Piše: Milivoje Ivanišević
 |
| Srpske žrtve muslimanskih zločina: Groblje u Bratuncu na Petrovdan 2005. |
Veoma se često, kad je reč o ne tako davno minulom oružanom sukobu u Bosni i Hercegovini, iznose brojna, različita, pa i protivrečna, obeležja, karakteristike ili definicije, tog za sve učesnike tragičnog događaja. Po jednim teoretičarima, političarima i vojnicima, u svakom slučaju i učesnicima, to je bio klasičan građanski rat, po drugim bratoubilački, po trećim samo i čisto odbrambeni, za neke od učesnika oslobodilački, a za one druge učesnike agresorski.
Na osnovu takvih opredeljenja prave se i razne kombinacije i ukrštanja navedenih termina i definicija. I svako obrazloženje ponuđene ocene, bar na prvi pogled, zvuči logično i nesporno. Najviše zavisi od toga ko saopštava svoje viđenje i ko daje ocenu i definiciju. Svaka od sukobljenih strana, bar po vlastitom mišljenju i svojim dokazima, vodila je pravedan rat. Ali, nije retkost ni kad se govori i o davno započetom i nedovršenom verskom ratu između tri dominantne konfesije. Da li tu komponentu mogu, i u kolikoj meri, da potvrde protekla zbivanja u razdoblju 1992-1995. godine? Odgovor i dokaze tek treba tražiti u budućim istraživanjima do kojih će se neminovno doći u narednim vremenima.
Mi ovom prilikom saopštavamo samo svoje subjektivno viđenje eventualne verske komponente u otvorenom muslimanskom oružanom pohodu protiv srpskog stanovništva Bosne i Hercegovine u navedenom razdoblju.
Povratak islama
Uvidom i analizom ne malog broja danas dostupnih dokumenata i podataka, od kojih su neki tek poslednjih godina dati u javnost, mogu se uočiti mnogi sada gotovo nezaobilazni elementi verske konfrontacije. Dobar deo raspoloživog materijala upućuje na zaključak da se najveći deo rata u Bosni i Hercegovini odvijao u cilju ostvarivanja ideja Alije Izetbegovića iznetih u njegovoj često citiranoj i na prostorima nekadašnje Jugoslavije poznatoj „Islamskoj deklaraciji“.
Tada javno saopštena namera i želja da islamizuje Bosnu i Hercegovinu i stvori čisto muslimansku državu u toj jugoslovenskoj republici, postala je tokom rata u islamskim državama javna, a na Zapadu skrivena, ideja u svim njegovim potonjim političkim i vojnim poduhvatima. Ali, da bi napravio državu po svom viđenju trebalo je po svaku cenu i pre svega stvoriti realne uslove za izlazak Bosne i Hercegovine iz komunističke i hrišćanske jugoslovenske zajednice i obezbediti njenu samostalnost i međunarodno priznanje. (U toj nameri krije se glavni razlog što nije pristao ni na veoma laskavu ponudu da bude prvi predsedavajući nove, treće, Jugoslavije koju bi sačinjavali BiH, Makedonija, Crna Gora i Srbija.)
Sledeći problem je bio veliki broj nemuslimana, Srba i Hrvata dva hrišćanska, istina često sukobljena, naroda koji bi, ako ostane zatečeno stanje, činili više od polovine ukupnog stanovništva nove države. Obezbeđenje međunarodnog priznanja, a time i samostalnosti, je zahvaljujući spoljnom faktoru neočekivano i relativno brzo i uspešno rešeno. Međutim, kad je reč o Srbima i Hrvatima u BiH problem je bio znatno složeniji.
Pa i pored toga osnovna orijentacija Alije Izetbegovića i njegovih prvih saradnika, znači prevashodno verskog, ali i političkog i vojnog rukovodstva, morala je da bude jednostavna i pragmatična. Od te dve hrišćanske zajednice u BiH, znatno veću i po mnogo čemu znatno opasniju skupinu činili su Srbi (oko 1.370.000 stanovnika) i prvo je, po tom viđenju nužnog radikalnog konačnog rešenja, trebalo njih savladati i podčiniti. Posle toga sledio bi znatno lakši posao obračuna sa Hrvatima (oko 756.000 stanovnika). Potom bi se i islam, u liku nove samostalne i međunarodno priznate države Bosne i Hercegovine, mogao legalno vratiti na prostore bivše Jugoslavije, a time i na Balkan i u Evropu.
U tek započetom oružanom pohodu protiv Srba u proleće 1992. godine bila je izuzetno korisna saradnja sa predvodnicima i podanicima rimokatoličke veroispovesti. Pored višestruke vojne i političke podrške od strane lokalnih bosansko-hercegovačkih Hrvata pred svetom je ostao prikriveni glavni motiv muslimanskih tek započetih oružanih poduhvata i akcija.
Međutim, s obzirom na različitu versku pripadnost, a time i na različite interese u Bosni i Hercegovini, taj u suštini neprirodan savez nije mogao dugo da traje. Posle samo nekoliko meseci oružane saradnje i savezništva protiv Srba počele su žestoke i nemilosrdene međusobne borbe prevashodno u krajevima u kojima su Hrvati i muslimani činili relativnu večinu i u opštinama u kojima je posle brojnih zločina i ubistava izvršen i izgon srpskog stanovništva, a to se pre svega odnosi na jedan deo Hercegovine, Posavinu, srednju Bosnu…
Hodžini zapisi
Muslimani su prekinuli dotadašnje političko i vojno prijateljstvo i oružjem krenuli u iskreno neprijateljstvo protiv svojih saveznika Hrvata. I pre toga se videlo da sve što je hrišćansko u BiH, od običnih verskih simbola i relikvija u nakitu do istorijskih i kulturnih zdanja, pa čak i naziva ulica, preduzeća i ustanova, bilo smetnja muslimanima i njihovom rukovodstvu. Oni su sa podjednakom žestinom krenuli u razaranje i srpskih i hrvatskih verskih objekata, pogotovo crkava i grobalja. Menjali su nazive ulica, preduzeća i ustanova. Njihovi vojnici nosili su „hodžine zapise“ i talismane koji treba da ih štite od uroka i dušmana. Sva literatura namenjena vojsci, veliki broj naslova sa ogromnim tiražom, često i na arapskom jeziku, bila je isključivo verskog sadržaja. Slično je bilo i sa dnevnom i periodičnom štampom i emisijama na elektronskim medijima.
Međutim, ni Srbi ni Hrvati u tom pogledu nisu hteli da im ostanu dužni. Tamo gde je bila hrišćanska, svejedno srpska ili hrvatska, vojna ili civilna, vlast veoma brzo nestalo je prvo džamija, a potom ne samo džamija već i ostalih islamskih objekata i obeležja.
U ostvarivanju svojih namera muslimani Bosne i Hercegovine i ne samo oni, već i ostali muslimani na prostorima bivše Jugoslavije, imali su svesrdnu i obilatu podršku većine islamskih država, posebno Saudijske Arabije, Irana i Turske. To je bila višestrana podrška, od političke i diplomatske ostvarivane pre svega u okviru OUN i ostalih međunarodnih organizacija do neposredne bilateralne i konkretne materijalne, financijske, vojne, tehničke i humanitarne. Ne obraćajući posebnu pažnju i ne uviđajući o čemu se zapravo radi tim aktivnostima su se pridružile i mnoge zapadnoevropske države, a pogotovo i Amerika. Nasušna potreba te države da nađe prostor na kome će kompezovati svoje neprijateljstvo i stalne sukobe sa mnogim islamskim državama došla je do punog izražaja baš kod nas. Pokazalo se da je Bosna i Hercegovina (narednih godina to će postati i Kosovo i Metohija u Srbiji) pogodan poligon za demonstraciju drugačije američke politike i njen nasušni dokaz da sa mnogim državama u Africi i Aziji nije u sukobu zbog islama…
Posledice tih okolnosti su bile gotovo svakodnevno lobiranje u američkim institucijama za muslimane BiH i uz to sve obilnije slivanje novca, oružja, logističke opreme i američkih vojnih savetnika, ali i ratnika, mudžahedina ili svetih boraca za veru iz bezmalo svih islamskih država. Pomoć SAD i NATO pakta tim ratnicima postala je vidljiva već prvih meseci posle početka sukoba. Od SAD i NATO-saveza borci za islam dobili su kontejnere opreme, hrane i lekova… Mnogi su nosili odeću sa oznakama tog saveza. Teško je i danas poverovati da dobar deo naoružanja i ostale vojne opreme, tehnike i municije nije poticao iz istih magacina.
Trinaesti imam Alija
Muslimani, ne samo ratnici, već i njihove porodice, očevi, deca i žene, civili, bili su ponosni na tu podršku. Uz njih je, videlo se, bio ceo svet. To je dalo krila Aliji Izetbegoviću i njegovom vojnom i političkom okruženju. Uskoro je on svojim ugledom prešao uske lokalne granice i proglašen je za prvog evropskog muslimana i „trinaestog imama“, (za hrišćane to bi značilo kao za trinaestog apostola), znači „Alahovog izaslanika na zemlji koji vodi vernike islama pravim putem“.
Na prvu godišnjicu sticanja samostalnosti Bosne i Hercegovine, 6. aprila 1993. u Saudijskoj Arabiji dobija veliku novčanu i islamsku nagradu „Kralj Fejsal“ za uspešno pokretanje i vođenje verskog rata, džihada u Evropi. On je prvi balkanski Prorok.
Ali, kao da ni to onima koji su ga veličali nije bilo dovoljno. Turski list „Vakit“od 20. juna 1994. godine u detaljnom prikazivanju brojnih velikih dela novog imama Alije Izetbegovića konstatuje i sledeće: „Ni na Istoku ni na Zapadu nije postojao čovek kome je Alah odredio takvo znanje i istorijsku ulogu… Njega nazivaju kraljem islamske ideologije Zapada. To je potpuno ispravno…“. Reč je, kao što vidimo, o isključivo verskim nagradama i priznanjima datim u ime Muhamedove vere.
Već u prvoj fazi rata formirane su i posebne vojne jedinice sastavljene od stranih i domaćih dobrovoljaca ili mudžahedina koji su se hvatali oružja isključivo iz verskih razloga. Uskoro potom počeli su pristizati iskusni ratnici iz Avganistana, Kuvajta, Sudana, Pakistana, Alžira… Došli su da pomognu svojoj braći po veri, bosanskim muslimanima. I to im je bio jedini motiv. Jedan od dobrovoljaca, Abu abd al Aziz al Halaf iz Saudijske Arabije koji je poginuo kod Teslića, u svom zaveštanju i pismu roditeljima naveo je i sledeće: “ … O, roditelji moji, molim Alaha da vest o mojoj pogibiji primite radujući se, jer neću poginuti radi slobode ili iz patriotizma, niti sa ikakvim drugim lažnim ciljem. Naprotiv poginuću, ako Alah bude dao, Alaha radi, uzdizanja prvog stuba islama radi, da bi se islam širio i ukorjenjivao u svetu, a zakon Alahov i Poslanika mu, Alah ga blagoslovio i spasao, izabran bio da presuđuje! A ti, oče moj, znaš da je mučenička smrt za večni cilj privilegija samo onih koje je Alah za nju odredio.“
Kao da je gornja poruka pisana u srednjem veku iz vremena verskih pohoda i ratova. Sloboda i patriotizam, za šta se u mnogim državama Evrope ratovalo i masovno ginulo u prethodnom veku, za ovog islamskog ratnika u Bosni, samo su lažni ciljevi.
Verska priznanja dobili su i mnogi poginuli pripadnici tih formacija i Armije BiH. Bezmalo svi dobrovoljci pristigli iz islamskih država kao i više desetina hiljada domaćih ratnika koji su u sukobu sa hrišćanskim „nevernicima“ izgubili živote proglašeni su šehidima, svetim borcima za Alaha i Muhamedovu veru. Svakom od njih podignut je specijalan nadgrobni spomenik, muslimanski „nišan“, o trošku države. A njihove porodice dobile su za tadašnje uslove ne malu novčanu nadoknadu, štedne knjižice sa po 8000 nemačkih maraka.
Ni jedan oružani poduhvat muslimana za sve vreme rata još nije ocenjen kao zločin. Na desetine hiljada ubijenih ljudi i stotine hiljada proteranih iz svojih kuća i imanja čak se i ne pominje, a kamo li da se karakteriše kao genocid ili etničko čišćenje nemuslimanskog stanovništva iz Bosne i Hercegovine. U razdoblju 1992-1995. ubijeno je oko 35.000 lica samo srpske nacionalnosti, a oko 550.000, ili više od jedne trećine Srba registrovanih po popisu 1991. proterano je iz svojih kuća i naselja u kojima su živeli. Iako je jedini razlog za sve što im je učinjeno samo njihova etnička pripadnost, ipak je izostala međunarodna osuda i za genocid i za etničko čišćenje meštana srpske nacionalnosti.
Rezonovanje muslimana svodilo se na to da i Srbi i Hrvati imaju gde da odu i, ako im ne odgovara islamska država Bosna i Hercegovima, mogu da se odsele i pređu u „matičnu“ susednu državu: Srbi u Srbiju, Hrvati u Hrvatsku. Muslimani nemaju gde. Od odlaska Turske imperije sa ovih prostora ostali su bez matične države i svoj životni prostor i uslove za opstanak jedino mogu naći u BiH. Zanemaruje se, ne slučajno, najvažnija činjenica. I Srbima i Hrvatima – ili drugačije, i vernicima pravoslavne i vernicima katoličke veroispovesti – matična država je Bosna i Hercegovina. I jedni i drugi su tu od pamtiveka. Naseljavali su ove krajeve skoro hiljadu godina pre nego što je došlo do prodora podanika muhamedove vere i time islamizacije dela lokalnog stanovništva.
Pitanje je da li se izdajom predaka stiče pravo na nasleđe njihovog zemljišta. Preci današnjih muslimana bili su hrišćani.
Poruka reisa
Oružani pohod muslimana protiv Srba počeo je u do tada nezamislivim zločinom kakav se u Bosni i Hercegovini, ali i Jugoslaviji, nije dogodio još od vremena Drugog svetskog rata i stravičnih ustaških pokolja protiv svega što je srpsko u zajedničkoj hrvatsko-muslimanskoj nezavisnoj državi.
U centru glavnog grada BiH, pred starom pravoslavnom crkvom, brojnim svatovima i gostima, muslimani su, ne slučajno u nedelju, na praznik Svetog velikomučenika Teodora Tironskog (Mesen poklade) 1. marta 1992. godine bezočno ubili srpskog sveštenika Nikolu Gardovića. Pokojnik je u crkvi prisustvovao venčanju svog sina. Ubica i saučesnici nisu ni hapšeni ni suđeni. Sve je ličilo na prethodno isplanirano i dogovoreno ubistvo.
U tom tragičnom događaju na simboličan način ispoljena su mnoga naredna zbivanja u razdoblju 1992-1995. god. U toku rata mnoge napade na srpska sela muslimani su planirali i izvršili nedeljom ili na neki drugi pravoslavni praznik. Prvog marta 1992, nešto više od mesec dana pre formalnog sticanja nezavisnosti i međunarodnog priznanja, ubistvom Nikole Gardovića muslimani su krenuli u otvorene oružane akcije protiv Srba.
Tada su počela i nova stradanja pravoslavnih sveštenih lica u Bosni i Hercegovini.
Mnogi od njih, koji su živi pali u ruke muslimanskih vlasti, bili su izloženi skoro ritualnoj torturi u zatvorima i logorima, a neki su stradali stravičnom smrću iz vremena iskonskih hrišćanskih mučenika. U plejadi takvih stradalnika, čije ime ne možemo izostaviti, je i pokojni Nedjeljko Popović, takođe sarajevski pravoslavni sveštenik iz Trnova.
Da li je protekli rat značio i međusoban verski obračun i pokušaj islama da ovlada hrašćanskim narodima u BiH još će da se skupljaju činjenice koje će da svedoče i za i protiv. Mi ćemo ovom prilikom da se osvrnemo na pismo muslimanskog predvodnika Reisu-l-uleme dr Mustafe Cerića upućeno muftijama 27. juna 1995. i njegovu poruku ispisanu na centralnom spomeniku u muslimanskom Memorijalnom kompleksu ili mezarju kod Srebrenice u selu Potočari.
U navedenom pismu muftijama, hadžijama i efendijama Sejidu Smajkiću, mostarskom; Ibrahimu Haliloviću, banjalučkom; Huseinu Smajiću, sarajevskom; Nusretu Abidbegoviću, travničkom; Hafiz Halil Mehtiću, zeničkom; Hasanu Makiću, bihaćkom; Hamedu Efendiću, goraždanskom i Husejinu Kavazoviću, tuzlanskom, daje se poruka koja glasi:
„Drage kolege, obraćam Vam se ovim pismom s namjerom da vas podsjetim da se ovih dana u Bosni vodi bitka svih bitaka za oslobođenje našeg naroda od krivovjerstva, zla i nepravde. Naša islamska i patriotska dužnost je da se aktivno uključimo u ovu Bitku svih bitaka i rukom, i jezikom, i srcem. Cilj naše borbe je da Alahova riječ bude iznad svake druge riječi i da Alahova prava vjera ovlada ljudskim srcima.
Zbog toga Vas molim da prenesete na sve imame pod vašom jurisdikcijom da se aktivno uključe u sve jedinice naše armije, da u svojim hutbama potiču ljude na izdržljivost, da obiđete ranjenike i, po mogućnosti, podijelite im hedije, da svoju radnu energiju stavite u službu Armije, da se na lokalnim medijima čuje vaš glas podrške i ohrabrenja našem narodu i našoj Armiji.
Mi ne možemo izgubiti: ili ćemo biti gazije ili šehidi. Alah dž.š.kaže: „Pobjeda je blizu!“
Neka Vas Alah dž.š. čuva za dobro islama i muslimana u Bosni i Hercegovini. Vaš brat u islamu, Reisu-l-ulema, dr Mustafa Cerić, s.r.“
Iz kabineta reisu-l-uleme BiH pismo je, preko navedenih muftija i Generalštaba Armije BiH, upućenim komandama korpusa, divizija i brigada s posebnim uputstvom o daljem postupku i potpisom brigadnog generala Fikreta Muslimovića i naznakom „Vojna tajna. Poverljivo“, dostavljeno imamima u svim vojnim jedinicama Armije BiH. To je bio još jedan doprinos muslimanskog verskog rukovodstva borbeno-psihološkim pripremama vojnika za ofanzivu i, po planovima komande Armije BiH, odlučne bitke koje su spremane protiv Vojske Republike Srpske posebno na području Sarajeva, Vozuće i Ozrena.
U pomenutom Memorijalnom kompleksu i mezarju u selu Potočari kod Srebrenice isti islamski velikodostojnik dr Mustafa Cerić uputio je svima značajnu poruku, uklesanu u kamenom bloku, koja pored ostalog ima i sledeći zavet: „Neka osveta bude pravda.“
Možda je to kanonski, po Kuranu, možda i nema smisao kako to hrišćanski laici tumače. Ako nema taj smisao moglo bi da bude utešno.
U ovoj knjizi dati su nama u ovo vreme dostupni podaci o masovnim srpskim stradanjima nedeljom i u ostale naše pravoslavne praznike. Ustvari, reč je o izvesnom broju već utvrđenih masovnih zločina koji su preuzeti iz prethodne dokumentacije na sličnu temu objavljene od istog autora u izdanju Udruženja Srba iz BiH u Srbiji i Čigoja štampe 2005. godine pod naslovom „Zločini nad Srbima BiH 1992-1995.“.
Da li su ti danas nesporni zločini počinjeni u ime islamske pravde onako kako tu pravdu vide muftije i imami, odnosno verski i politički velikodostojnici Bosne i Hercegovine? Očekivali smo, ali za proteklih više od deset godina nismo dobili negativan odgovor. Nemamo odgovor ni pitanje da li je prethodni rat u toj nekadašnjoj jugoslovenskoj republici bio i verski ili ipak nešto drugo.
