Veran ili neveran Matić?

Pre nepune dve sedmice saznali smo iz medija da je specijalni izaslanik predsednika Srbije Veran Matić klečao i sklopljenih ruku (kao da se moli) odao počast žrtvama u Vukovaru, povodom Dana sećanja koji se obeležava u Hrvatskoj. Veran Matić je bio osmogodišnji dečak kada je Vili Brant klečao 1970. godine ispred spomenika nastradalim Jevrejima u Varšavi. Ovim gestom tadašnji nemački kancelar pokušao je da u ime sopstvenog naroda prizna krivicu i traži oprost. Učinio je to punih 25 godina posle holokausta, kada je već ceo svet na temelju istorijskih dokumenata i dokaza uveliko saznao punu istinu o strahotama koje su počinili Nemci. Nije to bio njegov lični čin, nego je putem izborne volje, kojom je dobio legitimitet, simbolizovao čin pokajanja čitavog nemačkog naroda.

Objašnjenje povodom svog čina iz Vukovara Veran Matić počinje sledećom rečenicom: „To je bio moj lični čin…“, zbog čega se nužno nameće pitanje o njegovim ličnim gresima prema hrvatskom narodu, ili eventualno prema vukovarskim građanima. Šta su to on, ili eventualno njegova uža familija počinili da bi morao ovako teatralno u javnosti da se kaje? Kakvi zločini iz prošlosti su ovog slučajnog posetioca pravoslavnih crkava naveli da pred kamerama čak i šake sklopi u položaj molitve? Mora da se radi o velikim gresima čim se izlaže tako snažnom uvidu javnosti. Ako je tako, treba mu pružiti punu podršku. On se iskreno kaje za sopstvene zločine i traži oprost. A praštati je hrišćanski.

„Naknadna“ podrška

Ali narečeno objašnjenje Veran Matić posle početnog iskaza „to je bio moj lični čin“ nastavlja na sledeći način: „… a posle svega sam dobio i podršku predsednika za taj čin“. Ovako kako je izrečeno, ostaje pomalo nejasno da li je naš predsednik, koji je odabrao Verana Matića za bliskog saradnika, pružio njemu privatnu podršku da okaje lične grehe. Ili je posredi nešto drugo, što izlazi iz sfere privatnog i postaje nacionalno pitanje? Da li je Veran Matić kao specijalni izaslanik predsednika Srbije klečao u Vukovaru u ime celokupnog srpskog naroda, zbog čega je i dobio predsednikovu naknadnu podršku? Ako je tako, ostaće u istoriji upisano da je načinjen presedan kojim je Veran Matić, iz mnogo razloga, naneo štetu nacionalnim interesima.

Prvo: ko je Verana Matića ovlastio za takvu radnju? Takav čin mogu da obave samo legitimno izabrani predstavnici naroda koji su potvrđeni izbornom voljom građana. Aleksandar Vučić je imao taj status kada je pokušao da izkaže pijetet prema bošnjačkim žrtvama u Potočarima (na nesreću, država Bosna i Hercegovina, ili preciznije bošnjačko-hrvatska Federacija, nije bila civilizacijski spremna za takav čin), uz napomenu da je Vučić stekao kredibilitet i prethodnim učestalim posetama stratištima srpskog naroda, poput, recimo, Bratunca. Ponekad čin nacionalnog pokajanja mogu da obave prvosveštenici sabornih crkava, monarsi ili najeminentniji narodni učenjaci, koji su svojim delima zaslužili status koji imaju. Veran Matić je svetlosnim godinama daleko od svega izrečenog: niti ga je neko birao, niti je rođenjem izabran, niti ga bilo ko priznaje, niti ga neko slavi.

Drugo: takvi krajnje osetljivi i delikatni činovi, poput klečanja Vilija Branta ispred spomenika u Varšavi, obavljaju se tek nakon konačnih i nedvosmislenih istorijskih dokaza o zločinima u kontinuitetu odnosa dva naroda. Dakle, kada istorijska nauka činjenično potvrdi da je jedan narod počinio zločin prema drugom narodu. U našem slučaju, hrvatski zločini prema srpskom narodu tokom ratova sa početka devedesetih (Bljesak, Oluja, Medački džep, slučaj porodice Zec i dr.) su ostali nepriznati ili polupriznati, a ponajmanje okajani. A šta da radimo sa najgroznijim zločinom u Drugom svetskom ratu u trajanju od četiri godine – sa genocidom u Jasenovcu? Sa logorom u kome je na svirep način pobijeno nekoliko stotina hiljada Srba, zbog čega su se užasavali i mnogi nacistički prvaci, o čemu postoje pisana svedočanstva.

Bitno je da naglasiti da Hrvati danas većinski ne priznaju jasenovačke monstruozne zločine, što i Veran Matić sigurno dobro zna. U hrvatskoj javnosti sve češće se čuje da su tamo zapravo više stradali Hrvati nego Srbi, a najciničniji tvrde da je Jasenovac bio samo pedantni „radni logor“! U čijem inetersu je onda da Veran Matić pokajnički kleči u Vukovaru kada tamošnja javnost, uprkos nedvosmislenim istorijskim faktima, ne samo da se ne kaje zbog srpskih civilnih žrtava, već im se ovakvim tezama i podsmeva?

Treće: činovi nacionalnih pokajanja se odvijaju posle utvrđivanja istorijskih činjenica, na krajnje osmišljen i oprezan način. Vodi se računa o najmanje dve stvari: kako da se ne sruši unutrašnji moralni poredak naroda-krivca a da se prizna krivica, i kako da se zaštiti država od potencijalnih međunarodno-pravnih posledica. Zato se takav čin politički, medijski i pravno priprema dugo, sistematično i pedantno. I zato se i šalje osoba od najvećeg ugleda da nacija preko njenog autoriteta podnese pogled u ogledalo krivice.

Iza takve odluke mora da stane parlament, vodeća verska organizacija, najznačajnije institucije, najugledniji pojedinci. U našem slučaju, ništa od toga. Ni pripreme, ni sistematičnosti, ni plana, ni sagledavanja posledica, ni prethodnog upoznavanja javnosti. Samo naknadna vest šta je Veran Matić proizvoljno učinio u naše ime.

Da li je možda Veran Matić samovoljno klečao u Vukovaru, a onda naknadno, računajući na zapadni pritisak, „iznudio“ podršku predsednika Srbije? Ovakav zaključak bi mogli da izvedemo ako pažljivo pročitamo objašnjenje Verana Matića u javnosti, gde on doslovno kaže: „To je bio moj lični čin, a posle svega sam dobio i podršku predsednika za taj čin.“ Ako je tako – a ima osnova da pretpostavimo da je tako – pitamo se šta je motivisalo glavnog aktera ovog pokajanja?

Nema besplatnog ručka

Da li je posredi zbilja lični čin, u konkretnom slučaju baziran na psihološkoj komponenti kompleksa prema Velikom svetu? U onoj vrsti provincijalne pameti (ne provincijske) koja je u „hrvatskoj kulturi“ prepoznala uzlazni stepenik ka zapadnoj civilizaciji? Te iste pameti koja podsvesno pokušava da se se preko ove zaobilaznice magistralno vrati na mesto gde nikada nije bila niti će biti priznata: u beogradski kulturni prostor?

Ili je Veran Matić inteligentno procenio da je došlo vreme kada se u javnosti na simboličkom planu mora pokazati dominantni „drugosrbijanski“ karakter naše vlade? Izgleda da se u početku dobra taktika vrha naprednjačke vlasti da „neprijatelje treba držati blizu sebe“ pretvara u po njih kobnu strategiju, u kojoj sve više poprimaju osobine tih istih neprijatelja. I pritom su potcenili barem dve ključne stvari koje im mogu doći glave.

Prvo, da imaju posla sa ljudima komesarske pameti, ostrašćenim i upornim poput bul terijera, koji ne mogu da se ponašaju suprotno od sopstvene prirode. Drugo, koje god funkcije da im daju i koje god novce da im plaćaju, „drugosrbijanci“ u vladajućoj garnituri imaju svoje gospodare koji su negde iznad, u inostranstvu. A tamo je na snazi drugačiji poredak od ovog u našoj državi. Nije li to jasno pokazala Zorana Mihajlović kada je kao ministar među prvima u svetu, a pre predsednika i premijerke i bez njihove saglasnosti, čestitala Bajdenu više nego sumnjivu „pobedu“? I šta je bilo nakon toga: smena, poslednja opomena, javni ukor, osuda u medijima? Naravno, ništa od toga. Samo je još koketnije nastavila da se šepuri po medijima, koji su joj poklanjali još veći prostor.

A možda je Veran Matić bez ikakvih psiholoških i emotivnih naslaga samo po inerciji produžio tehnološki korak na putu na kome se kreće preko tri decenije. Otkako postoji u javnosti, njegove projekte i medijske kuće u kojima je pri vrhu, po javno dostupnim podacima, obilato pomažu Anglosaksonci. A kod njih nema besplatnog ručka. Još je engleski istoričar Robert Siton Votson formulisao da u novoj zajednici južnoslovenskih naroda na Balkanu, iako malobrojniji u odnosu na Srbe, vodeću ulogu moraju preuzeti Hrvati i Slovenci zbog kulturne i civilizacijske superiornosti. Dakle, takva država (ili region) mora imati javno ili tajno katoličko vođstvo.

Za realizaciju ove doktrine, bilo u celosti, bilo u nekim njenim srodnim segmentima, Anglosaksonci danas na prikriven način izdvajaju značajna sredstva finansirajući medije, ili lično urednike, novinare, „nezavisne intelektualce“. Tako Vikiliks dokazuje da je kompanija Stratfor (koju na Zapadu zbog neslavnih poslova nazivaju „privatna CIA“!) za svoje saradnike sa ovih prostora odabrala, pored novinara dnevnog lista Politika Boška Jakšića, i Verana Matića. Pošto je Veran decenijama na anglosaksonskom kazanu, logično je da onda on klečanjem u Vukovaru samo pomaže njihove interese, posebno u onom delu doktrine gde se Hrvati, suprotno svom istorijskom iskustvu i dostignućima, proglašavaju „kulturno superiornijim“.

I tu je, pored niza sličnosti, uočljiva jasna razlika između hrvatskih građanista (NVO sektor) i srpskih građanista. Hrvatski NVO sektor, poput nekadašnjih partizana koji su bili Hrvati, brani vitalne hrvatske interese začete na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu, koji su direktno suprotstavljeni srpskim interesima. Tada je zločinačka hrvatska država, koja je poražena u Drugom svetskom ratu, za nagradu dobila skoro celu obalu Jadrana, iako je čak i NDH posedovala njen marginalni deo. Tada je i Jasenovac ostao bez ozbiljne osude i kazne odgovornih. Proces sakaćenja Srbije, koja je dobila rat i platila tu cenu ogromnim žrtvama, zapečaćen je ustavom iz 1974. godine, kada su na teritoriji Srbije stvorene dve nove države.

Hrvatski građanisti brane ovakvu politiku, jer je u interesu njihovog naroda. Sa druge strane, srpski građanisti, poput nekada partizana i kasnije komunista koji su bili Srbi, permanentno vode politiku protiv sopstvenog naroda. Malo ko je u oštroj istorijskoj konkurenciji naneo štete srpskom narodu kao što su to učinili srpski komunisti. Srpski građanisti ponosno nastavljaju da koračaju njihovim stopama. Uzdignutog čela i skupljenih ruku kao da se mole, slušaju aplauze sa Zapada.

Ako je vladajući vrh u Srbiji imao plemenitu nameru izmirenja sa susednim narodima, onda je tome morao pristupiti mnogo odgovornije. Prvo se mora na osnovu nepristrasnih istorijskih fakata definisati genocid u Jasenovcu. Ima dovoljno materijala i dovoljno dokaza za istorijsku nauku. Ovo je zavetno pitanje prema svim žrtvama ovog logora smrti, kao i prema svim pokolenjima koja dolaze. Moraju se ispraviti svi negativni efekti višedecenijske komunističke opstrukcije kojom u naše sećanje nije ugrađena „kultura genocida“, kao što su to učinili Jevreji ili Jermeni. Postoje i ugledni strani istoričari koje treba angažovati za stručna mišljenja. A onda sa tim dokumentom treba izaći pred drugu stranu. Od njihovog ponašanja prema Jasenovcu zavisiće i naš stav prema njima.

Ovo je minimum. Tek nakon toga možemo razgovarati o dešavanjima iz 90-ih.

*Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija“ (Catena mundi, 2020). Ekskluzivno za Novi Standard.

Igor Ivanović
Izvor: Novi Standard