Verovali ili ne – mi smo još uvek jedan narod

Vidim, štrajkuju u poštama. Narod je uz njih, čujem na pijaci. Pa naravno, mi smo jedan narod. Nije lako raditi na šalterima za takvu mizeriju od para. Jedan pop dođe na jutarnju službu, završi je i ode. Posle podne dođe samo onaj koji je dežuran. Ne možeš da na`vataš popa u crkvi, da si još toliki. Dobro, sad svete vodicu za Vaskrs. Ne pričam o tome. Pričam kako ih nije sramota da traže 10.000 dinara za opelo od onih koji svoje ukućane često sahranjuju zbog gladi i bolesti. Upoređivanje njih sa medicinskim sestrama i PTT radnicima je dopušteno jedino kao ilustracija pakla nepravde u kojem smo se našli. O, Bože… Baš me je potreslo…

Čitam, u distributivnom centru radi nedopustivo i nepodnošljivo mali broj ljudi. 150 radnika mora da obradi 31.000 pošiljaka za noć! To mu dođe 2,5 minuta za pošiljku, bez da se ide u VC ili pogleda levo-desno. U nedelju je rukovodstvo pošte dovelo zaposlene iz unutrašnjosti da odrade posao umesto štrajkača i to pod radnim nalogom, za čije se nepoštovanje dobija otkaz. Rukovodstvo…? Sećam se direktorke Pošta Srbije koja je jednom toliko vikala u Skupštini da sam pomislila da će da je iznesu. Nije delovala dobro. Danas čitam u novinama da živi u luksuzu i da je dalje direktorka svih pošta u Srbiji…

Tekst koji sledi napisala sam pre dve godine. Kao da sam slutila da će dovde da dođe… Molim Vas, prosledite ga dalje kao podršku svima onima koji se bore za život, Ne za dostojanstvo, ne za dostojanstven život, nego bukvalno – da preteknu…

11.3.2017.
Čekam danas oko podne neki prevoz kod bolnice „Sveti Sava“ (dobro sam, hvala Bogu, Dobro…? Pa dobro). Ide tramvaj „7“ i odjednom istovari putnike, promeni broj i trasu, i ode kao „13“, skroz u drugom pravcu. Putnici nemaju pojma zašto. Nema objašnjenja. Oni što idu s voza, psujući Beograd i nas, objasniše nam da „Vidi kol`ko ih ima“ štrajkuju i da zato ne radi prevoz. Ljuti. Uopšte ih nije briga što će i oni jednog dana doći na red. Ovde je često svaka vaška bila obaška. I šta ću…? Pomešam se s migrantima (ima ih) i `ajd uzbrdo. Hladno, brije vetar, u kosti ti se uvlači zima, ` al šta da radiš…? Na uglu sa Sarajevskom ulicom pitam policajca: „Koji su ovi?“. Kaže čovek „Poštari“. I narod koji je to čuo – počne da brani poštare. Sad više nije strašno što idemo peške, strašno je narodu što je neko dirnuo u Poštu, ma, bre – u poštare!

I tako, ja uzbrdo, a neki poštari nizbrdo. Pitam ih: „Pa, dobro bre, majka mu stara, ja idem zbog vas peške i ne ljutim se, a vi bežite sa svog mitinga. Je l` to lepo?“. Svako mi je nešto rekao. Svelo bi se na „otpuštanje“, „17.000 plata za mlade preko ugovora“, „imaju naređenje da se vrate na popodnevnu smenu“, „nisu odavde, a čeka ih autobus“, „gladni, od jutros su…!“ Tuga.

Htela sam svojevremeno da konkurišem kod Pošte da mi da da napravim dokumentarni film o poštanskom saobraćaju za 150 godišnjicu srpske Pošte. Bila sam fascinirana poštonošom Filipom koji je radio u Ovčar Banji. On je peške prelazio tridesetak kilometara dnevno, obilazeći sela za koja je bio zadužen. I tako svakog svakcijatog dana – trideset godina! Tad sam ga upoznala. Tadašnji direktor Poštanskog saobraćaja mr Milan Brujić rekao mi je da Pošta ima i 40 konjanika, jer nikako drugačije ne može da se stigne do nekih korisnika… Na konkursu se šuškalo da će da pobedi Krivec. Ma nema veze. Dobio je on to, moglo mu se. Ali to što sam istražila sama, mimo muzeja, ostalo je kao neotkrivena čarobna škrinja, koju kad otvoriš – zanemiš od lepote. I opijena čudima iz škrinje, čudima iz jedne struke, posmatrala sam i svog kućnog poštara Branka. Kad je otišao u penziju napisala sam ovo. Nisam imala gde da objavim. Al` evo:

POŠTARU IMA KO DA KAŽE „HVALA“

„Ooo, kako je ponižavajuće biti penzioner u Srbiji! U Beogradu posebno. Ne daju da se gaje kokoške, pa jaje moraš da kupiš, ako imaš za šta. Ne možeš ništa ni da poseješ, sem perušun u saksiji, a i to ti ispadne skuplje od vezice na pijaci… Teško je, zaista je teško. Kad stigne penzija, satima stojiš u redu ispred pošte, jer te strah da digneš pare iz bankomata, ne zato što se plašiš da će neko da ti otme, nego da će i da te skrlja i da ti otme… A treba ti za skajp, da čuješ dete. I da vidiš unuke, koje i ne vredi da čuješ, jer ne znaju srpski. A samoća ubija. Niti ko dolazi u goste, niti ko zove. Kad neko iznenada zazvoni – ne otvaraš. Ne smeš. Nema ko da ti donese nešto lepo. Obaška što te sve boli. Penzionere i inače sve boli zbog zuba, zbog zuba vremena.

Ali nije to najgore. Najgore je što si džabe radio pre nego što si otišao u penziju. Sve što su penzioneri stvorili – sve je urušeno. Ko će sad sve to da nabroji? (Valja biti precizan, „urušeno“ u stvari znači „pokradeno“, ili najpreciznije „urušeno“ je eufemizam za „potpuno i nepovratno uništeno“). Kada se sve uništi, zacari se ništavilo, kome, po prirodi stvari, ništa nije sveto. Ostaju samo tragovi da je nekada nešto časno postojalo… A i to odlazi u penziju…

Takva jedna časna pojava u srpskom društvu, koja nestaje, jer odlazi u penziju, je poštar Branko, čije je rejon (pravilno je reći „rejon“, a ne „reon“) bila okolina jedne pijace u Beogradu. Počeo je tu da radi sedamdesetih prošlog veka i 2000 i neke, eto, došlo mu vreme za penziju. Ceo radni vek je proveo tu. Miran, savršeno odgovoran, neshvatljivo pouzdan, voljen od naroda, radio je bez mnogo reči, jer za njih nije ni imao kad. Samo – osmeh. Branko je rod svih ljudi iz kraja u kome je služio, jer ulazi u svaku kuću, zna kad se svako dete rodilo, kad je kome ko umro… Nemi svedok svih sudbina u njegovom rejonu. Sneg, led, vrućina, pena može da izbija pod kaišom poštarske čantre, vetar može da kovitla najlon kese, stabla i crepove, kiša može da izbija i odozdo, iz šahtova, može da iskoči kuče koje jede poštare, ali za Branka to nije ništa, on mora da radi, uvek obrijan i u očišćenoj obući. Kad je bila inflacija, ona najveća u istoriji čovečanstva, u poštu stignu friško štampane banknote sa petnaest nula, blagoš nama, niko nije imao sitno. Ni jedan poštar ne može da podeli penzije, nema sitne pare. Samo Branko ima. On valjda ode na pijacu, usitni pare, pa krene po kućama. Joj, kako mu se narod radovao! Kad mu neko da malo veći bakšiš, on kaže „Nemoj, ovo je mnogo“. Ej, bre, gde to danas ima?!

Narod ne može da veruje. „Branko otišao u penziju!? Eeee… Auuu, cccc…“. Za čim narod cokće? Jednostavno, ne može da veruje da više neće viđati čoveka koga krasi profesionalno dostojanstvo. On će se utopiti u amorfnu masu koja se naziva „penzioneri“. Niko neće biti svestan da je Branko najveća vrednost javnih preduzeća, odnosno države, i niko mu nikad neće reći „Hvala“, jer su prostakluk i licemerje suština javnog ophođenja.

Ali, dok je ljudi kao što je Branko, biće i ljudi koji će umeti da kažu: „Poštare, hvala ti“. Do duše, demokratija je – možeš da pričaš šta hoćeš, ali šta ti vredi kad nema ko da te čuje. Kako će Branko da zna da okolinom velike beogradske pijace odjekuje „Brankoooo, hvalaaaa tiii“, ako to „hvala“ niko ne objavi? Bez brige, Branku to i nije važno. To je važno za sve nas, da se ne pogubimo u neljudskosti. I za njegovu decu, jer kao što reče Patrijarh Pavle: „Mi deci niša ne možemo ostaviti, sem časnog imena“, a Branko je časno ime“.

PS Dobili smo novog poštara. Diiiivan mladić! Školovan za nešto drugo…

Pošaljite ovo pismo nekome, jer ćete tako odati poštovanje i svom poštonoši. Neka lete pisma njima u čast, a da oni ne moraju da ga nose. Da se zna da smo jedan narod, a ne vaške obaške.

Ovo je i „Hvala“ svim našim dedama koji radili na železnici, na putevima, u vazduhu i na vodi, svima u centralama (EDB nekad), svima koji su nam prečišćavali vode, čuvali šume i negovali parkove, gradili mostove i brane, svim vatrogascima, rudarima, čistačima, grobarima, svima, svima u državnim preduzećima koja nisu izdali svoju državnu službu…

Eto, tako sam onda pisala. A sad ću da sednem dobro da se isplačem… Pa da se pomolim Bogu…

Izvor: blogfrket.blogspot.com