Primedba da novinari ličnim političkim opredeljenjem podrivaju poverenje u nepristrasnost profesije u celini, nije sasvim neosnovana, ali je i otklonjiva pitanjem da li se od novinara može zahtevati da, u vremenu bezočne manipulacije, bude na podjednakom odstojanju od istine i laži, od dobra i zla, od boga i đavola, najzad.
Kakav je smisao debate o novinarstvu, koja – uz sve poštovanje načelnih i teoretskih stanovišta – previđa medijske i društvene prilike u kojima se vodi?
Kako se, drugim rečima, može govoriti o tome sme li novinar da se bavi politikom a da ne nanese štetu esnafskom ugledu, o etičkom kodeksu, „političkoj korektnosti“ i drugim važnim temama ako se zanemari činjenica da živimo u zemlji u kojoj je laž toliko rasprostranjena da istina postaje izuzetak?
Da je time ne samo umanjen već i maltene u potpunosti ukinut prostor za bilo kakvu svrsishodnu raspravu svedoče – za potrebe vlasti – iznajmljeni mediji u čijem tumačenju kanonsko pravilo svakog pristojnog novinarstva, prema kojem je „vest svetinja a komentar slobodan“, u izopačenom smislu glasi: „komentar je svetinja a vest slobodna“. Što će reći – ne sasvim obavezno i istinita.
Pomenutim, do sada najpodlijim podlokavanjem i samoga smisla izgovorene i pisane reči izvode se, polazeći od lažnih premisa, isto tako lažni zaključci.
U takvom – na glavu izvrnutom – poretku sve je, naravno, dopustivo, čak i da se na osnovu bezočne izmišljotine o tome kako je supruga jednog od opozicionih predsedničkih kandidata šef narkokartela „nepristrasno“ komentariše kakve bi sve pogubne posledice za mladež (izloženoj, jelte, drogama) imao izbor pomenutog kandidata.
Gospodin lopov
Imajući sve to u vidu, dužni smo da se zapitamo da li je – u odnosu na deponijsku štampu – još uvek održivo načelo „političke korektnosti“. Ne zapadamo li, drugim rečima, u farsu kada o lažovu govorimo kao o „gospodinu lažovu“, o lopovu kao o „gospodinu lopovu“, a o prevarantu kao o „gospodinu prevarantu“?
Nije li, možda, došlo vreme da se okanemo atributa koji – hteli mi to ili ne – apsurdno zvuče? Tim pre što za plaćeničku režimsku štampu – sramotnim ćutanjem regulatornih tela i pokroviteljskim saučesništvom vlasti – ne važe nikakva pravila.
Nije li, naprotiv, dužnost novinara da se bore za ugrožene ne samo demokratske tekovine već i elementarne civilizacijske vrednosti? Ne kao aktivisti stranaka, svakako, već kao ličnosti od integriteta koje se ne klone da bez bojazni obznane svoje mišljenje.
Da li to znači da se od ono malo pristojnih medija – za koje bi bilo društveno korisno da se kao vrsta u izumiranju zaštite posebnim zakonom – traži da se odreknu etičkih kodeksa? Svakako da ne znači.
Poželjno je, naprotiv, da ih se pridržavaju, ali na način koji bi pojednostavio nepotrebno komplikovanu proceduru u kojoj se pravila za „politički korektan tekst“ proveravaju u kodeksima i pravilnicima koji obimom sve više liče na neku pravnu knjižurinu.
Šta umesto toga, pitaćete?
Na tu nedoumicu postoji jednostavan odgovor koji – štampan krupnim slovima – stoji iznad glave urednika i „malih novina“ u svakom provincijskom mestu u SAD. Sadrži samo tri reči „ fit for printing“ (podobno za štampanje).
Nisu, dakle, neophodni nikakvi kodeksi i pravilnici da bi urednici znali da se ne mogu štampati vesti koje ugrožavaju porodicu, vređaju dostojanstvo čoveka i šire mržnju i netrpeljivost. Samo tri reči, sasvim dovoljne, uostalom, da razdvoje pristojnost od prostakluka.
Dužnost da se bez bojazni izrazi mišljenje
Za raspravu, najzad, o tome da li je dopušteno da se novinari bave politikom možda bi veće koristi od pravilnika imalo podsećanje na samo značenje tog pojma.
Ako se, kako je definisana u Vujaklijinom Rečniku stranih reči, politika shvati kao „veština upravljanja državom“, tada se ne može osporiti pravo novinara da pažljivo nadziru da li se ta veština upražnjava za dobrobit svih građana ili za vlastoljublje i sopstvenu dobit.
Da li je, u odnosu na deponijsku štampu, još uvek održivo načelo „političke korektnosti“? Ne zapadamo li, drugim rečima, u farsu kada o lopovu govorimo kao o „gospodinu lopovu“, a o prevarantu kao o „gospodinu prevarantu“?
Primedba da ličnim političkim opredeljenjem podrivaju poverenje u nepristrasnost profesije u celini, nije sasvim neosnovana, ali je i otklonjiva pitanjem da li se od novinara, od bilo koga, uostalom, može zahtevati da, u vremenu bezočne manipulacije, bude na podjednakom odstojanju od istine i laži, od dobra i zla, od boga i đavola, najzad.
Nije li, naprotiv, njihova dužnost da se bore za ugrožene ne samo demokratske tekovine već i elementarne civilizacijske vrednosti? Ne kao aktivisti stranaka, svakako, već kao ličnosti od integriteta koje se ne klone da bez bojazni obznane svoje mišljenje.
Kako tada osporiti pravo upravo manipulatorima da se takođe bave politikom, u izopačenom vidu, naravno? Tako što će se – kao što se u metodima delovanja razdvaja pristojnost od prostakluka – razdvojiti propagandisti od novinara.
Postoje li način da se prepozna ko je ko? Naravno da postoji. U zavisnosti od toga da li je vest za njih svetinja ili proizvoljna činjenica, znaćemo da li imamo posla sa novinarima ili sa – od strane vlasti iznajmljenim propagandistima.
Dušan Miklja
www.cenzolovka.rs
prvo,u srbiji je i dalje komunistička politika sa komunistima kao vođama,s tim što su sebi dali druga imena.svi su ranije a i sada bili u službi komunističkog poretka,za šta su doneli zakon i u njemu član,133-neprijateljska propaganda.nakon ukidanja toga člana,počelo je disciplinovanje novinara,koji su trebali vršiti autocenzuru,što se toliko raširilo,da su postzali toliko snishodljivi da je to ispod svake časti,čak i onih naj gorih.često se pojavljuju članci od pojedinaca da novinari i na zapadu imaju neku cenzuru,što je tačno,ali ima jedan problem,te cenzure su u korist njihove države a ne na štetu.ovde je sve u službi vlasti koja je uništila srbiju i ovaj narod i dalje je uništava.tako da se ne može to porediti.za to i takva komparacija je stalno ponavljana laž.ovde se ne radi o navijanju novinara između dve političke opcije,ovde su svi u službi istog posla a to je totalno uništenje naroda i države.